Pozelenela država

Foto shutterstock

Kad Danci dožive neku kolektivnu traumu, čime god ona bila izazvana, oni to ne samo da dobro upamte - po tome se ne bi razlikovali od drugih nacija - nego se pre svega potrude da im se tako nešto više nikad ne ponovi. Jedan takav šok doživeli su ranih sedamdesetih, u vreme svetske naftne krize, kada su energetske potrebe zemlje praktično u potpunosti bile zadovoljavane uvozom: tad je zavladala takva nestašica derivata da je neko vreme nedeljom bilo zabranjeno voziti automobile (istoj meri je u to vreme pribeglo još nekoliko zapadnoevropskih država).

Danas, Danska je zemlja čija je ekonomija u odnosu na 1980. porasla za preko 70 odsto, a da je njena potrošnja energije ostala ista, dok je potrošnja vode smanjena za 40 odsto i u kojoj je prošle godine 42 odsto struje proizvedeno korišćenjem energije vetra, s planom da do 2020. taj udeo dostigne 50 procenata. Zemlja koja namerava da do 2035. u potpunosti eliminiše upotrebu uglja za grejanje i proizvodnju električne energije; i čija je ambicija da u energetskom i transportnom sektoru do 2050. postane nezavisna od fosilnih goriva, odnosno da dotad u potpunosti pređe na obnovljive izvore energije. I tako redom: dug je niz podataka koji govore o čvrstoj rešenosti jedne male, makar i veoma bogate države (5,5 miliona stanovnika; BDP per capita u 2014. preko 47.000 dolara), da sebi obezbedi energetsku nezavisnost, a ekološke standarde podigne na nivo praktično bez premca u svetu. Uz dodatni benefit u vidu značajne zarade od izvoza znanja iz ove oblasti: danski izvoz zelenih tehnologija u 2014. iznosio je skoro 5,9 milijardi evra, a izvoz tehnologija u sektoru voda 2,1 milijardu evra.

Centralnu ulogu u ovoj temeljnoj transformaciji ima State of Green - javno-privatno partnerstvo čiji su osnivači danska vlada i četiri cehovska udruženja (danske industrije, energetskih firmi, proizvođača energije iz vetra, te proizvođača hrane). NJihova misija je da nacionalnu ekonomiju, pa i čitavu zemlju, prilagode klimatskim promenama i korišćenju alternativnih izvora energije čije uvođenje te promene nameću, te u skladu s tim doprinesu uvođenju najviših ekoloških standarda u svim sferama života; ali i da istovremeno vode računa o tome da sva ova prilagođavanja ne budu nauštrb konkurentnosti danske privrede na globalnom tržištu. Krajnji cilj: tranzicija ka ekonomiji zelenog rasta - dakle, onoj koja će se u isto vreme i dinamično razvijati i biti ekološki superiorna.

Ako je Danska na ovom planu predvodnik na globalnom nivou, onda je njen glavni grad najreprezentativniji primer kakvi su - i kakvi tek mogu da budu - efekti dugoročnog planiranja i brige za budućnost jedne zemlje i dobrobit ljudi koji u njoj žive. Kopenhagen je pred sebe postavio cilj da već do 2025. postane prva ugljenično neutralna svetska prestonica (ugljenična neutralnost je koncept po kome se iz atmosfere eliminiše isto onoliko ugljenika koliko se u nju i emituje, ili više od toga; drugačije rečeno, ugljenična neutralnost se postiže ukoliko je nivo neto emisije stakleničnih gasova ravan nuli, ili negativan); nekome ko dolazi iz ekološki neprosvećene sredine poput Srbije to se može učiniti preambicioznim, ali za grad koji je od 2005. do 2014. već uspeo da emisiju ugljendioksida smanji za 31 odsto to je sasvim dostižna meta.

Kako će se to postići? Jorgen Abildgard, izvršni direktor za klimatske projekte u gradskoj upravi Kopenhagena, objašnjava da planovi uključuju prelazak na isključivo obnovljive izvore energije za proizvodnju struje; postavljanje 100 vetrogeneratora na široj teritoriji grada (danas grad na taj način obezbeđuje 63 megavata električne energije; 2025. će to dostići 370); uvođenje vozila na električni pogon u sistem javnog saobraćaja (neke gradske službe takva vozila već uveliko koriste); pa čak i instaliranje 60.000 kvadratnih metara solarnih panela - nešto što ne biste očekivali u zemlji koja baš i nije poznata po prevelikom broju sunčanih dana u godini. Ali, objašnjava Abildgard, dugoročne vremenske prognoze koje najavljuju da će se, usled klimatskih promena, Danska u budućnosti suočavati s povećanim obimom padavina, istovremeno predviđaju i povećan broj sunčanih dana. Tipično za danski, krajnje pragmatičan način razmišljanja: ako prilika postoji, treba je i iskoristiti.

Naravno, dobro dođe to što opšte okolnosti, kao i socio-kulturni faktori, olakšavaju realizaciju ovakvih planova. U Kopenhagenu je tako 98 odsto potrošača povezano na sistem daljinskog grejanja, što u startu olakšava proces zamene fosilnih goriva alternativnim izvorima energije, budući da nije potrebno trošiti vreme i sredstva na uveravanje individualnih potrošača na prednosti novih, ekološki i tehnološki naprednijih rešenja obezbeđivanja i trošenja energije. A plan po kome do 2025. treba postići da se 75 odsto saobraćaja kroz grad odvija pešice, biciklima i javnim prevozom zvuči sasvim ostvarivo kada se zna da - kako u razgovoru s grupom novinara iz Srbije navodi Morten Kabel, gradski sekretar za tehniku i zaštitu životne sredine u Kopenhagenu - danas na užem gradskom području (približno 600.000 stanovnika; na širem području živi oko 1,3 miliona ljudi) čak 63 odsto njih za odlazak na posao ili u školu koristi bicikl.

Osim što je samo po sebi nesvakidašnji podatak, ovo je istovremeno i srećna okolnost za grad koji - po tome se barem danska prestonica ne razlikuje od bilo koje svetske metropole - jednostavno nije pravljen za ovoliki broj ljudi; i u kome bi se, da stvari stoje drugačije, regulacija saobraćaja pretvorila u logistički košmar. Jer, kad bi svi oni koji inače koriste bicikle sutra seli u auto, verovatno bi već u šest ujutro ceo grad bio zaglavljen; više ne bi bilo pokretljivosti kroz grad, ni pristupa njegovim sadržajima. I obrnuto: razlog zbog koga je grad tako dostupan za svoje žitelje i posetioce upravo je u biciklima. Inače bi saobraćajem u gradu bilo nemoguće upravljati, kaže Kabel.

Sve, dakle, nekako proizilazi jedno iz drugog. Da Kopenhažani, i Danci uopšte, već nemaju predispoziciju ka zdravom životu, te visoku ekološku svest, gradske i državne mere u toj sferi bi sigurno bilo teže sprovesti. Ali i obrnuto: to što se na svim nivoima vlasti toliko pažnje poklanja zaštiti životne sredine i dostizanju energetske samoodrživosti zemlje utiče na životne navike ljudi i postepeno ih menja, od čega korist onda imaju i oni i drugi. A još se i uštedi: Kabel kaže da su u poslednjih 12 godina ukupne investicije u biciklističku infrastrukturu - gradom se na sve strane pružaju staze za bicikliste - jednake polovini ulaganja u jednu zaobilaznicu od 3,5 kilometra.

Svejedno, saobraćaj ostaje jedan od dva najveća izazova s kojima se Kopenhagen suočava. Onaj drugi ogleda se u činjenici da grad neprestano raste (mesečno dobija otprilike 1.000 novih stanovnika, što je na godišnjem nivou ravno rastu od blizu dva odsto), pa je od ključnog značaja obezbeđivanje uslova za život novopridošlih: stanova, radnih mesta, mreže zdravstvene nege i socijalne zaštite, obdaništa i škola za njihovu decu To, međutim, postaje sve komplikovanije, posebno kad je reč o nalaženju stambenog prostora po ceni koju ljudi mogu da priušte. Zbog povećane tražnje za stanovima Kopenhagen se već neko vreme suočava s drastičnim rastom cena nekretnina: u poslednjih pet-šest godina one su porasle 50-60 odsto, zbog čega - kako može da se čuje i u privatnim kontaktima s Kopenhažanima - nije neuobičajeno da i višečlane porodice u kojima oba roditelja rade dobro plaćene poslove radije iznajmljuju stan nego da se upuštaju u kupovinu.

S druge strane stoji podatak da Kopenhagen od izbijanja svetske ekonomske krize 2008. nijednom nije zapao u recesiju. Kabel - koji nekako sve u poslu upravljanja velikim sistemom kakav je jedan milionski grad sagledava kroz ekološku prizmu - veruje da objašnjenje za tu okolnost leži upravo u tome što se okrenuo zelenoj energiji. Bez toga ne bismo uspeli u svemu onome u čemu sada uspevamo, kaže.

Ne znači ipak da sve uvek ide glatko. Uvođenje novih ekoloških standarda nije nešto oko čega u svakoj prilici postoji politički konsenzus. I danas kada se u sekretarijatu za zaštitu životne sredine odlučuje o nekim pitanjima odnos u broju glasova često zna da bude tesan, priča Kabel. (Odluke o većini pitanja od značaja za grad donose se na nivou nekog od sedam sekretarijata koliko ih ima u upravi grada; samo o onim najkrupnijim odlučuje se na nivou gradskog veća.) Osim toga, Kopenhagen već dugo drže partije levog centra, u različitim inkarnacijama, dok su na državnom nivou često na vlasti stranke sa suprotnim političkim predznakom, što takođe uvećava izglede za neslaganja oko mera zaštite životne sredine i unapređenja kvaliteta života u prestonici. Ali - naglašava u isto vreme - često su stanovnici Kopenhagena, a ne politički odlučioci, oni koji iniciraju promene na tom planu; i onda političari nemaju kud nego da obrate pažnju.
Vlast koja sluša šta im građani poručuju? Čudan neki svet ti Danci.

Veliki budžeti su od pomoći ali ne rešavaju sve probleme

Nije sve u novcu

Posmatrano iz balkanske perspektive, na izuzetno visoke ekološke standarde koje su sebi postavili u Danskoj najlakše bi bilo reagovati odmahivanjem rukom, uz ukazivanje da je reč o zemlji koja sebi može da priušti ulaganja u najnaprednije tehnologije kakva drugi ne mogu. To, naravno, nije netačno, ali ne može da bude ni univerzalno objašnjenje, ni izgovor za nečinjenje kad je u pitanju očuvanje životne sredine. Uostalom, upravo danski primer pokazuje da stvar nije samo u parama i vrhunskoj tehnologiji.

Istina, teško je ne biti impresioniran podacima o sredstvima koja su na raspolaganju lokalnim samoupravama, a posebno Kopenhagenu kao daleko najvećem i najbogatijem gradu u zemlji. Godišnji operativni budžet gradskog sekretarijata za tehniku i zaštitu životne sredine tamo iznosi 130-140 miliona evra (iz tih sredstava pokrivaju se svi tekući troškovi - za čišćenje grada, održavanje javne rasvete, itd), dok se za gradsko planiranje izdvaja dodatnih 200 miliona. Ukupan godišnji budžet Kopenhagena je sedam milijardi evra (u gradskoj upravi i svim gradskim komunalnim i drugim službama radi između 48.000 i 50.000 ljudi, što grad čini pojedinačno najvećim poslodavcem u zemlji).

Ali gradnja biciklističkih staza, recimo, teško da spada u visokotehnološka rešenja; očito da nešto zavisi i od ljudi koji razmišljaju racionalno i rade u opštem interesu. Kad me kolege s raznih strana sveta pitaju kako možemo sebi da priuštimo prelazak na zelenu energiju, masovno korišćenje bicikala, itd, moj odgovor je obično isti: a kako da ne priuštimo? To je zapravo najjeftiniji način, kaže Morten Kabel.