Gore više nema devica

Foto profimedia.rs

U američkim medijima poslednjih nekoliko godina često se može čuti ocena da ta zemlja postaje sve više podeljena - rasno, ideološki, klasno. Za jedan melting pot, to i nije tako čudna stvar, ali ono što brine jeste činjenica da se svi zatvaraju u svoje torove: gejevi brane LGBT prava, crnci ponavljaju da su i crni životi važni, žene se izgleda uzdaju u Hilari Klinton... Slično je i u muzici, pa je postalo gotovo nemoguće jednostavno slušati muziku, bez razmišljanja o nekakvim žanrovima. Smrt Prinsa, jedne od najvećih megazvezda svetske muzičke scene iz 1980-ih godina, u tom smislu označila je kraj jedne ere pop muzike.

Nema mnogo imena na svetskoj sceni koja su stekla istinski globalnu popularnost, a kojima je tako malo bilo stalo do poštovanja bilo kakvih nametnutih identitetskih pravila. On je bio muškarac koji je pevao kao devojčica, bio je siromašni klinja iz Mineapolisa koji je imao držanje aristokrate s druge planete, pevao je o seksu kao što se drugi mole u crkvi.

Ili, kako je nedavno napisala Suzan Mur iz Gardijana: Prins nije pisao o seksu; on je bio seks. Dođavola, njegova prva pesma, koju je napisao sa 7 (sedam!) godina zvala se Funk Machine.
Svet će Prinsa Rodžera Nelsona verovatno najviše pamtiti po hitu Purple Rain, što se vidi i u danima nakon njegove smrti. Nema te zemlje sveta u kojoj nije bilo neke ljubičaste posvete autoru besmrtnog sentiš dragulja, jedne od onih pesama koje vam prvo izađu na nos usled opšte sveprisutnosti, da bi se tek nakon toga otkrile u svojoj jednostavnoj lepoti. Elton DŽon možda najbolje zna o čemu se ovde radi.

Jedna od spektakularnijih posveta Prinsu svakako je bila fotografija purpurne nebule koju je povodom smrti zvezde objavila NASA, što je mnoge podsetilo na sličnu posvetu američke svemirske agencije nedavno preminulom Dejvidu Bouviju.
Upravo su Bouvi i Prins, dva muzička genija koja su preminula ove godine, unela revoluciju u muziku onda kada se mislilo da više ništa novo ne može da se izmisli. Pomerili su granice muzike, ali i seksualnosti, pokazujući da neki od najvećih heteroseksualnih zavodnika sveta mogu da izgledaju kao nežni gej dečaci, kao i da se ne stide svoje ženske strane. Jedna od duhovitijih posveta Prinsu koja je ovih dana kružila društvenim medijima bio je crnohumorni meme na kojem obilato našminkani i vrlo ženstveni Prins liže lizalicu, uz komentar: Teroristi, žao mi je, ali gore više nema devica.

Ima nepravde u činjenici da će mnogima takav lumen ostati u sećanju po pesmi ili dve.
Posebno ako se ima u vidu mit o Prinsovoj muzičkoj kripti, u kojoj je tokom decenija pravljenja muzike pohranio na stotine pesama koje niko osim njegovih najbližih saradnika nikad nije ni čuo. O ovom svojevrsnom pop mauzoleju ispredale su se legende, a najzanimljivije je to što je većina ovih legendi zaista tačna.

Prins je, naime, imao zanimljiv odnos prema izdavačima svoje muzike, a jedno pravilo je bilo glavno: nikad im ne daj svoju najbolju pesmu! Ostaje nam samo da zamišljamo kakvo se sve blago krije u katakombama njegovog imanja Pejzli Park, a kažu da je pesama toliko da bi mogao da objavljuje po jedan album u narednih 100 godina.

Inženjerka zvuka Suzan Rodžers ispričala je svojevremeno Bi-Bi-Siju samo jednu od nebrojenih anegdota iz studija. Prins je posle još jednog ljubavnog brodoloma ušao u studio s idejom da snimi novu baladu. Snimanje je počelo spoken word uvodom, u kojem Prins jednom od igrača kaže da želi da izađe u grad i upozna nekog novog.

Počinje da peva refren. Prelep je, prelep. Tu je krešendo. Pesma postaje velika. Zatim se lomi. On kaže: Više ne želim da izađem u grad. Prateći vokali, aranžman, ceo izraz je veličanstven. Kada smo završili snimanje, Prins mi je rekao: Obriši je. Rekao je to tako mirno. Obožavalac u meni je vrištao: Ne!. Ali on je sam pritisnuo dugme i obrisao je. Nestala je zauvek, pričala je Suzan Rodžers.

I u muzičkom eksperimentisanju i u poigravanju sa seksualnošću, ali i u odnosu prema moćnoj muzičkoj industriji, Prins je demonstrirao vrednost koja je današnjim megazvezdama potpuno nepoznata - hrabrost. Možda najočiglednija demonstracija njegove hrabrosti bio je trenutak kada je, u inat izdavačkoj kući koja je pokušavala da ga ukalupi, on uradio dijametralno suprotno od svega što je od njega zahtevano, pa je čak i odustao od svog imena, usvojivši neobičan panseksualni simbol umesto toga - . Koji simbol bi mogao da se izabere za današnju mejnstrim muziku, a da ne bude uvredljiv?