Zlokobni koloplet

Jedan od najpoznatijih komada vremešnog nobelovca Darija Foa nastao je u najtežem istorijskom trenutku poslertane Italije, u periodu koji istoričari danas nazivaju olovne godine. Ekonomska kriza poklopila se sa krizom morala i divljanjem ekstremnih ideologija koje su često sa raznoraznih teorija prelazile na krvavu praksu kroz terorističke akcije. Jedna takva akcija, izvedena u Nacionalnoj poljoprivrednoj banci u Milanu 1968. godine, ostavila je za sobom sedamnaest mrtvih. U oštroj reakciji države uhapšeni su brojni anarhisti, od kojih je izvesni Đuzepe Pineli život završio tako što je ispao kroz prozor policijske stanice u kojoj je bio saslušavan tri dana i tri noći.

Taj pad bi možda i ostao tek usputna vest u medijima, da se igrom slučaja baš u tom trenutku ispred prozora policijske stanice nije održavala konferencija za štampu. Politički skandal koji je usledio nakon toga poslužio je Fou za ovaj briljantni komad gde se kroz formu pučke lakrdije autor beskompromisno obračunava sa svetom u kome je prinuđen da živi. Foova genijalnost leži upravo u tome što sa besprekornom lakoćom i nonšalantnošću uspeva da hirurški precizno zaseče u samo srce tame društvenog ustrojstva, koje u svom zlokobnom kolopletu povezuje sudsku vlast, policiju i medije u do idiotizma jednostavnu, ali ništa manje efikasnu polugu represije uperenu protiv običnog čoveka. Najbolja odbrana protiv te hidre sa hiljadu glava, kako nam kroz svog junaka gromoglasno poručuje Fo, jeste ludilo ili konkretnije - smeh. I to ne onaj opijajući, onaj smeh koji donosi zaborav, već upravo suprotno, onaj gorki, otrežnjujući smeh koji nam ledi srce i izoštrava vid.

U svojoj postavci, rediteljka Maletković je pravilno razumela da nikakva nasilna aktuelizacija ovom komadu nije neophodna. Paralele i sličnosti sa stvarnošću u kojoj živimo se izvode prirodno i zdravom logikom, dovoljno je akcentovati pojedine momente koje možda jače zvone u Srbiji danas no u Italiji sedamdesetih. Almodovarska stilizacija (scenografija Vera Stanišić, kostimi Vladislava Joldžić) i sitkomovska mehanika, sa puno slepstika i čisto fizičke komike ne ublažava poentu postavke, baš naprotiv, kroz apstrahovanje konteksta ona je upravo izoštrava. Vodviljska otvorenost pristupa gde je i pored sve koreografske preciznosti improvizacija ne samo dopuštena nego i poželjna, verovatno će odličnim glumcima sa svakim novim izvođenjem omogućiti i nove prostore za istraživanja značenja teksta i likova koje tumače. Za sada su najbolji utisak ostavili besprekorno precizni Nikola Đuričko, neodoljivo urnebesni Nikola Rakočević i mladi Joakim Tasić koji ovom ulogom nagoveštava talenat istinskog komičara. U vreme kad smo zaboravili da značajne predstave mogu biti i zabavne, ova predstava svojom svežinom i aktuelnošću vraća veru u katarzičnu moć pozorišta. Najzad, ako bismo želeli da sažmemo preporuku u samo dve reči, te reči bi svakako bile - ne propustite.