Moć sporih pokreta

Foto shutterstock

Uobičajena slika predvečerja u Pekingu i u drugim kineskim gradovima, bez obzira na klimatske prilike, jesu grupe muškaraca i žena koji ispred stambenih zgrada, na platoima ispred tržnih centara i u parkovima plešu uz zvuke popularne muzike koja dopire iz malih kasetofona i skromnog razglasa. Večernje opuštanje i razgibavanje uz lake note nije samo vid komšijske zabave i kreativno ispunjavanje dokolice, već i način prevencije zdravlja prema učenjima tradicionalne kineske medicine. Gledajući ove večernje igranke, strancu postaje jasno i da je uvažavanje stava o važnosti fizičke aktivnosti, zapravo stil života koji se uči od malih nogu.

Postoje dva načina plesa, podjednako popularna i zastupljena: ples u paru i individualni ples u grupi. Kada je vreme prijatno i bez kiše, garderoba plesača nalik je onoj kakva je primerena odlasku na igranku u neki elitni restoran, a u hladnim danima pleše se u kaputu, sa kapom, šalom i rukavicama.

U grupama u kojima svako pleše solo, u nekoliko paralelnih redova, uglavnom se nalaze žene. One plešu uz taktove mahom tradicionalne muzike, a u pokretima koji se ponavljaju određenim ritmom lako je prepoznati pokrete Tai Ćija, tradicionalne veštine za održavanje vitalnosti tela i duha i Či Gonga, drevne veštine kojom se skladom pokreta i disanja postiže balans uma i tela. Tai Či i Či Gong posebno su omiljene među sredovečnim i starijim osobama koje ih, sami ili u grupama, redovno upražnjavaju u jutarnjim časovima, takođe nezavisno od vremenskih prilika. Reč je o fizičko-mentalnim vežbama nastalim pre više od 2.000 godina popularnim i danas.

Kako kaže jedan od lekara tradicionalne medicine, drevni ljudi koji su osmislili Tai Ći i druge sisteme vežbi možda nisu shvatali vezu između kretanja tela i mentalnih aktivnosti, ali su imali iskustvo da im ove vežbe prijaju, čine ih krepkijim i donose osećaj unutrašnjeg balansa.
Balans i ravnoteža dve su važne postavke tradicionalne kineske medicine, najstarijeg medicinskog sistema u svetu koji se u kontinuitetu praktikuje vekovima. Ovaj složen i precizan obuhvata herbalnu medicinu, akupunkturu i zdrav način ishrane, vežbanje, masaže, boravak na čistom vazduhu, metode opuštanja i pozitivnog razmišljanja, što je i savremeni koncept zdravog životnog stila i očuvanja zdravlja.

Tai Ći Ćuan je važan deo te filozofije zdravog života. Neke od blagodeti ovih vežbi su gipkost tela, dobar metabolizam i cirkulacija, ravnomerno lučenje žlezda, uravnotežen krvni pritisak, smanjenje rizika od osteoporoze i kardiovaskularnih oboljenja, otpornost na stres i mentalna i emotivna smirenost. Prema učenju tradicionalne medicine, postizanje i održavanje unutrašnjeg mira osnov je dobrog zdravlja, čemu se u Kini pridaje značajna pažnja. Odraz toga je i velika popularnost Tai Ći Ćuana.

Tai Ći u svojoj suštini je drevna kineska borilačka veština temeljena na učenjima konfučijanstva i taoizma i sa filozofijom traganja za savršenim skladom i harmonijom uma i tela. Uz učenje da se čovekova unutrašnja energija usmerava tamo gde je vodi misao, podjednaka pažnja se pridaje i treningu uma i treningu tela. Vežbe podrazumevaju striktan način disanja i izvođenja pokreta i poza, kao i vežbe za koncentraciju i meditaciju. Kao celina, Tai Ći pokreće tokove energije u telu, otvara puteve njenog kruženja i podstiče urođenu sposobnost čoveka da se regeneriše. Pokreti su veoma spori, simetrični i skladni i balansirano aktiviraju telo, a vežbe se nižu tačno određenim ritmom i redosledom. Kada ih izvode profesionalci ono što demonstriraju prava je umetnost.

Tai Ći borilačka veština negovana je i usavršavana u drevnim kineskim porodicama koje su se ovom veštinom i njenom efikasnošću borile za društvene pozicije na tadašnjim dvorovima. Tehnike pokreta i poza brižljivo su se čuvale kao porodična tajna, a rivalstvo među porodicama bilo je veliko. Postoji pet glavnih stilova Taj Ćia, nazvanih po kineskoj porodici iz kojih su ponikli. Stilovi dele istu teoriju i filozofiju, ali se razlikuju u pristupu, treningu i njegovim finesama. Svi stilovi potiču od drevne porodice Čen, a Čen Vangting (1600-1680), deveta generacija na koju je prenošena tajna ovih vežbi, kreirao je stil danas poznat kao Tai Ći Ćuan. Prva osoba van porodice koja je pronikla u tajne ove veštine bio je Jang Lučan, Nepobedivi Jang kako su ga zvali. NJegovi uspesi, slava i napori u velikoj meri su doprineli širenju i popularnosti Tai Ći Ćuana u svetu.
U današnje vreme ovo je prvenstveno veština očuvanja i održavanja zdravlja. Vežbanjem se postiže snaga i izdržljivost, a tajnovitost i jednostavnost koja zrači iz pokreta drevne Tai Či veštine pokretanja tela zapravo je odraz vitalnosti koja nije napadna i upadljiva.

Moć sporih i naizgled mekih pokreta Tai Ćia koristi i kineska policija u nekim kineskim gradovima, posebno u sukobima sa grupama izgrednika. Tai Či je poznat po svojim sporim pokretima, ali može biti veoma agresivan kada se koristi za borbu i zadobijanje kontrole nad ljudima, bez da ih se povredi. Implementacija Tai Ćia kao dela policijskih procedura započela je novembra prošle godine u policijskoj školi u Suzhou, u istočnoj kineskoj provinciji Điangsu.