Zapadno odelo i ovdašnje navike

Kajron popularne televizije prvog je maja ponudio ove vesti jednu za drugom: U Srbiji za 1. maj bez radničkih okupljanja i Širom Evrope radničke demonstracije povodom Prvog maja. Tako je to kada si na začelju trke kroz istoriju evropski radnici imaju sistem protiv kog se bore, srpskim radnicima takav još nije ni izgrađen; Evropljani za političke protivnike imaju zamenljive, na fabričkoj traci sastavljene birokrate, a Srbi nezamenljive seoske knezove. Sve je ovo naravno pojednostavljeno, ali je zabavno utvrditi, uoči Dana Evrope i Dana pobede nad fašizmom, da smo u ponečemu i dalje tamo gde smo bili pre dvesta i kusur godina, kada su prvi Srbi poželeli (u) Evropu.

Srbija je već u 18. veku bila vezana za Evropu, doduše veoma tankim i retkim nitima. Habzburška monarhija u neposrednom susedstvu, rudimentarne trgovačke veze, srpskigrađanski sloj na prostoru današnje Vojvodine i srpski frajkori u austrijskim vojnim odredima predstavljaju početke ,osmoze. Ustanička Srbija se od 1804. morala umnogome osloniti na trgovački i obrazovaniji deo Srba u Habzburškoj monarhiji, preko kojih su dolazili evropski uticaji. NJihova personifikacija svakako je Dositej Obradović, priča o počecima srpske evropeizacije Srđan Milošević iz Instituta za noviju istoriju Srbije.

Ne može se pronaći trenutak u kome je neki Srbin dreknuo Idemo u Evropu!, ali je izvesno da su nogu povukli mladi koji su studirali u evropskim gradovima.
Ovi ,blagodejanci na strani donose spektar ideja o organizaciji države, o načinu života.

Pošto je recepcija evropskog zakonodavstva u Srbiji i danas crnohumorni vic žali bože drveća koje potrošismo za papir nije čudno što je vickasta, premda veselija, bila i u 19. veku. Slobodan Jovanović je ovekovečio zakonopisce koji su pojam ,hipoteka prevodili kao apoteka. Nije to neprikladno, jer i danas onome ko ima hipoteku često treba pomoć iz apoteke, ali ta je muka već dvestogodišnja papirna Evropa umesto institucionalne.

Važno je podvući dominantna politička snaga u Srbiji od kraja 19. veka bila je politička organizacija koja je spajala evropsku demokratiju i rusko narodnjaštvo. To je bila dubiozna mehanička kombinacija suštinski nespojivog, ali je impresivno funkcionisala oslanjajući se čas na jednu, čas na drugu stranu.

Komentar nije potreban, ali da vidimo posledice. Forma i sadržaj bili su suprotni zakoni sastavljani po evropskim uzorima​ usvajani su u parlamentu, pravda se delila u sudovima organizovanim po evropskom uzoru, ali su klijentski odnosi, partijske i lične lojalnosti bili daleko delotvorniji, pa je zakon ostajao mrtvo slovo. Fasciniranost ustavnom normom bila je praćena ništa manjom spremnošću da se ustav bezobzirno krši, što traje do današnjeg dana, podseća Srđan Milošević.

U kulturnom stvaralaštvu, smatra, politika nije igrala tako destruktivnu ulogu, pa je na tom podijumu srpski ples sa Evropom bio skladniji, ali koraci te igre važe i danas.
Evropeizacija se često javljala kao ,defanzivna modernizacija, kao menjanje onoga što se mora promeniti kako bi se sačuvalo sve što se može sačuvati nepromenjenim.
Kako juče, tako sutra, pa nije sigurno govori li Milošević u ovim redovima o 19. ili 21. veku:

Graditelji modernih institucija na svojoj strani su imali objektivni tok istorije u ovom delu sveta suživot, saradnja, kulturna i svaka druga razmena sa okruženjem nametali su da se država i društvo menjaju. Mehanizam kao što je država, imajući u vidu prostor i broj ljudi koji obuhvata, ne može postojati izvan tokova istorije. Ta okolnost bila je najjači saveznik modernizacijskih tendencija. Društvo se neumitno menjalo, ali su ostajala snažna uporišta antizapadnjaštva, tradicionalizma i patrijarhalnosti koja su utemeljenje imala u potrebi da se očuvaju pozicije moći, voluntarizam onih koji imaju vlast, njihova privilegovana pozicija.

O vladavini prava kao o neuhvatljivoj evropskoj himeri pričamo i danas. Profesor Mihailo Crnobrnja, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, nevladine organizacije koja kako sam kaže želi da što više evropskih vrednosti prenese u Srbiju, tim pojmom bi mogao i da sumira šta bi Srbiji danas trebalo da bude Evropa, a šta u zbilji jeste.

Ralf Darendorf, teoretičar tranzicije, to jest brze preorijentacije istočnih zemalja ka zapadnoj Evropi, rekao je: ,Za promenu političkog sistema tri do šest meseci; za promenu pravnog okvira tri do šest godina; za promenu ekonomskog sistema jedan investicioni ciklus, dakle između devet i petnaest godina. A za promenu mentaliteta tri generacije. Ne znam, dakle, kako postati ,evropejac u dvanaest časova, a u pogledu Srbije ka Evropi na prvom mestu nisu kultura ili obrazovanje, već ekonomski život. Evropa se, što bi se reklo, ,maže na hleb.

To što Srbi misle da se Evropa maže na hleb ne mora da bude loše. Jedan Pekićev antiheroj primetio bi da su potrebe stomaka snažnije od potreba glave, te da će svet odlučnije menjati onaj kome treba hleb nego onaj kome treba vladavina prava ili neprava, svejedno. No nevolja je što punjenje stomaka bez punjenja glave ne ide.

Tri godine sam uživo gledao odnos Flamanaca i Valonaca. Kakvi Srbi i Hrvati, oni su slika za njih. Ali Flamanci i Valonci se još drže, a mi pukosmo ko tikva. I to je zato što ih ne drže vojska i policija, nego neke institucionalne vrednosti koje dele.
Naravno, Crnobrnja ne nosi naočari ružičastih stakala. Iza ćoška je Dan Evrope i biće prilično tmuran zbog društveno-ekonomske klime, te i srpska slika Evrope stoga tamni. Što se Dana pobede tiče, bar ćemo tom prilikom biti ruku podruku sa Evropom jer je antifašizam na bednim granama i tamo i ovde, mada profesor drži da je tamo nešto manje gnjio.

LJulja se cela Evropska unija, krajnja desnica jača i to će Evropi zadati novu glavobolju, a već ih ima više nego što ima aspirina, i zbog toga je i kod nas broj evroskeptika u porastu. Rekao bih da se dramatično smanjuje broj neopredeljenih, i da više dobijaju evroskeptici nego mi, evrofili. Sve veći broj mojih studenata, kaže da nam Evropska unija ne treba ne može da ovlada situacijom, u krizi je autoriteta, u dužničkoj krizi, u krizi konkurentnosti...

Crnobrnja ipak podvlači da je u večnom ljudskom stremljenju ka ugodnijem, sadržajnijem, boljem životu zapad Evrope postigao više od Rusije, Kine, Indije i drugih velikih civilizacijskih tačaka. Zato je i pošao stazom kojom su taljigali i prvi mladi srpski evropejci. No trebalo bi razmisliti o tome da li današnji mladi evropejci među Srbima shvataju Evropu išta smislenije od onih kojima se ostaje u srpskom blatu. Za tu svrhu je upečatljiva analiza njihovih reakcija povodom ubistva Brisa Tatona, koju je izveo jedan mladi beogradski filozof. Društvene mreže su, naime, tih dana vrvele porukama poput Im ashamed i Jai honte. Na stranu pitanje da li taj stid ima smisla jer se ni Francuz ne oseća odgovornim za svakog svog huligana, ključno je pitati zašto su te poruke pisane na francuskom i engleskom. Zločin se dogodio u Srbiji i Srbe treba menjati da se takvo što više ne bi događalo. Zašto onda shame i honte, a ne stid? Nije li možda zato što te poruke nisu ni bile poziv Srbima da se opasulje, već krik upućen Evropljanima, krik Mi nismo kao drugi Srbi!, krik bojazni naših mladih evropejaca da će Evropa pomisliti da su i oni loša deca i da zato neće hteti da ih pusti na svoje igralište?

A dok god je tako, dok god Evropu shvatamo bilo kao luna-park za dobru decu, bilo kao pretnju nacionalnom identitetu ili kakvoj sličnoj apsurdnosti, bićemo i dalje tamo gde smo hipoteku proglasili apotekom.