Kazna i za partnere

Odluka francuske Skupštine (donji dom parlamenta) da podrži rezoluciju kojom se Rusiji ukidaju ekonomske sankcije samo je dodatno pojačala podele unutar zemalja Evropske unije, među kojima neke od njih trpe ozbiljne posledice odluke da Moskva na ovaj način bude kažnjena zbog aneksije Krima. Ne treba, razume se, smetnuti s uma da je na ovakvu odluku i te kako uticalo to što je Rusija gotovo neskriveno davala vetar u leđa proruskim pobunjenicima u ukrajinskom konfliktu. Činjenica je isto tako da su gotovo sve vašingtonske administracije u novijoj istoriji, ni Obamina u tom pogledu nije izuzetak, legitimisale ekonomske sankcije kao model disciplinovanja neposlušnih režima. Nevolja je, međutim, što se ovaj model nije pokazao delotvornim gde god je primenjen. Od Afrike, Severne Koreje do Rusije i Irana, neposlušni režimi su uglavnom ojačani iako niko ne može da spori da su zemlje pod udarom sankcija pretrpele ozbiljne gubitke. Zato ne treba da čudi ni zapitanost magazina Forin polisi koji konstatuje da su sankcije možda od čestog korišćenja izgubile na efikasnosti, a u nekim slučajevima čak dovode do suprotnih rezultata.

Problem sa sankcijama Rusiji je što je šteta dvostrana, pa osim Moskve ozbiljne posledice osećaju i evropski partneri Sjedinjenih Država. Ovakav razvoj situacije, posebno u slučaju sankcija Rusiji, navodi na zaključak da je ovaj model nepovratno promašen. Tako treba i razumeti najave italijanskog premijera Matea Rencija da neće biti automatskog produženja sankcija, i koji je kazao da će to pitanje biti tema razgovora šefova država i vlada u junu ove godine.

A da Renci nije usamljen u nakani da se preispitaju sankcije Rusiji govore i reči Debore Bergamini, italijanske poslanice u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope (PSSE). Prema njenim rečima sankcije koje su SAD i EU uvele Moskvi, Italiju su u 2014. godini koštale najmanje 1,25 milijardi evra od izvoznih prihoda. Da li su sankcije imale uspeha? Ne! To je potpuni fijasko, poručila je Bergamini.

Forin polisi, takođe, navodi da je američki ministar finansija DŽek Lu još u martu upozorio Kongres da ukoliko sankcije učine biznis-okruženje previše komplikovanim ili nepredvidivim ili budu preterana smetnja novčanim tokovima u svetskim okvirima, onda finansijske transakcije mogu da počnu da zaobilaze SAD. Moramo biti svesni rizika da preterano korišćenje sankcija može da potkopa naše vodeće pozicije u globalnoj ekonomiji i efikasnost samih sankcija, rekao je Lu.

Francuska i Italija nisu jedine zemlje u kojima jača raspoloženje za ukidanje sankcija. U martu je nemački ministar privrede Zigmar Gabrijel pozvao EU da stvori uslove da se do leta ukine embargo. Rusko-nemački trgovinski obrt opao je za bezmalo 12 milijardi evra, kaže Mihael Harms, predsednik Rusko-nemačke trgovinske komore. Prema procenama Evropske komisije, zbog sankcija BDP EU je 2015. godine porastao za 0,3 odsto manje nego što se očekivalo. Austrijski institut ekonomskih istraživanja izračunao je da ako sankcije ostanu na snazi još nekoliko godina EU će izgubiti 92 milijarde evra i više od 2,2 miliona radnih mesta, piše Forin polisi.

S druge strane, daleko od toga da ekonomski udar sa Zapada nije poljuljao rusku ekonomiju. Prema navodima ruskog ministra finansija Antona Siluanova, Moskva bi mogla da bude suočena sa gubitkom većim od 100 milijardi dolara zbog pada cene nafte i zapadnih ekonomskih sankcija. Rusija bi mogla da registruje gubitke od 40 milijardi dolara zbog sankcija i do 100 milijardi dolara zbog pada cene nafte, koja je do sada smanjena za 30 odsto, kazao je Siluanov, a preneo Glas Amerike. Ovakav razvoj događaja bio je za Putina očigledan sudar sa sopstvenim limitima i skupo plaćena cena uverenja da globalna moć počiva na enormno velikim prirodnim resursima. E, sad možda je donekle olakšavajuću okolnost za ruskog predsednika bila to što se poneki oligarh odazvao pozivu da kapital vrati u zemlju jer postoji mogućnost da zbog sankcija njihova imovina u inostranstvu bude zamrznuta. Kremlj je tada suočen sa ozbiljnim posledicama predložio amnestiju za one koji vrate kapital, obećavši da neće biti suočeni s istragama o plaćanju poreza. Doduše, Putin je i naglasio da zakon o amnestiji kapitala ne bi trebalo shvatati proizvoljno, kako kome odgovara. U prevodu to bi trebalo da znači da ako su se u Jeljcinovo vreme oligarsi bogatili na ivici zakona i preko granice morala, vreme se kasnije promenilo utoliko što su se promenile tehnologije bogaćenja koje su omogućavale ljudima bliskim ruskom predsedniku da stiču enormno bogatstvo. Za uzvrat, Putin je u kritičnim trenucima zahtevao da krupni kapital bude državotvoran i da se uzdrži od kleptokratije koja nije primerena istorijskom trenutku.

Razume se da se nikako ne može pričati o posledicama, a da se ne progovori o uzroku. Kako god posmatrali stvari, priča sa aneksijom Krima je bespovratno okončana i ako od toga bude zavisilo ukidanje embarga i Putin i vodeće zemlje EU moraće da se konfrontiraju sa administracijom u Vašingtonu. Biće da su toga svesne sve tri strane i da je priča o Krimu tek politički predumišljaj koji čitavu stvar treba da uvede u pravi problem dugotinjajući sukob u Ukrajini, što podrazumeva geostratešku igru na ivici sukoba.

Ako je verovati navodima Nemačkih ekonomskih novosti, američki predsednik Barak Obama zahtevao je od nemačkog Bundesvera veće angažovanje na istočnim granicama NATO-a, što praktično znači u baltičkim republikama, na samoj granici sa Rusijom. Isti list navodi da zahteva za slanje dodatnih trupa nisu bili pošteđeni ni francuski predsednik Fransoa Oland, te britanski i italijanski premijeri, Dejvid Kameron i Mateo Renci. Jasno je da će evropski lideri u datoj situaciji biti pred ozbiljnim izazovom. Oland i Renci su već pokazali da nemaju psihologiju izvršitelja, ali za nešto više biće potrebna saglasnost Merkelove i Kamerona. U suprotnom, kriza izazvana sankcijama nastaviće da pustoši realnu ekonomiju, regrutujući armiju nezaposlenih i nezadovoljnih. A, tada su političke implikacije u Evropi nepredvidive.

Opet, teško da se ovakvi zahtevi SAD i ulazak u zadnje dvorište Rusije mogu smatrati operacijom defanzivnog karaktera, baš kao što to nije bilo ni Putinovo slanje ruskih regularnih trupa na istok Ukrajine. Uostalom, ako na ovom mestu pozovemo istoriju u pomoć, ni DŽon Kenedi tokom kubanske raketne krize nije mislio da Nikita Hruščov defanzivno postavlja nuklearne bojeve glave pred vratima Amerike. Utoliko čudnije izgleda nedavna poseta Viktorije Nuland, pomoćnice američkog državnog sekretara Ukrajini, budući da je od Kijeva zahtevala da unese izmene u Ustav, sa posebnim statusom za oblasti Donjecka i Luganska, kao i da na tim teritorijama sprovede izbore u najskorije vreme i obezbedi amnestiju za učesnike oružanih sukoba. Sasvim je moguće da Vašington ovim želi da signalizira sve nezadovoljnijim evropskim partnerima da je proces rešavanja situacije u Ukrajini, a samim tim i procedura ukidanja sankcija praktično u toku. Pojedini ukrajinski mediji primećuju kako se verovatno radi samo o taktičkom manevru koji kratkoročno treba da umiri vodeće evropske zemlje.

I dok traju strateške igre, nova istraživanja američkog Kejto instituta i Centra nove američke bezbednosti dovode u sumnju realnu efikasnost sankcija i pokazuju njihov negativni talas efekat. Kako sada stvari stoje, taj talas mogao bi da potopi dobar deo Evrope ionako ozbiljno uzdrmane migrantskom krizom.