Literatura i umetnost proterani su iz javnog života

U holu zgrade pokrajinske Vlade, 13. aprila, sekretar za kulturu i javno informisanje Slaviša Grujić otvorio je tribinu čiji su organizatori bili NIN i Pokrajinski sekretarijat za kulturu, o položaju NIN-ove nagrade za književnost i srpske literature uopšte danas. On je skrenuo pažnju kako se na prvi pogled čini da je situacija u zemlji, kada je reč o kulturi, dobra... Pogotovo u anketama u kojim vas pitaju šta je to po čemu se prepoznaje Srbija. Reći će Egzit, Guča, Sajam knjiga. Pomislite kako se čita u ovoj zemlji, kako kultura cveta, ali potom otvorite medije i shvatite da to baš i nije tako. Prostakluk, nekultura, svađe, prljavština Plaši se da se sve opet svodi na jedan krug. Izuzetno podržavam NIN-ovu nagradu. Ona je usmerena ka onom broju ljudi u zemlji koji hoće nešto da čitaju.

Učesnici tribine bili su predsednici NIN-ovog žirija Vasa Pavković i Vladislava Gordić Petković, član žirija u dva mandata Mileta Aćimović Ivkov kao i dvojica dobitnika NIN-ove nagrade, Slobodan Tišma i Radoslav Petković. Dragan Jovićević, moderator razgovora, problematizovao je broj knjiga koje stignu na konkurs i nesrazmer između kvaliteta i kvantiteta. Kao urednik rubrike za kulturu nedeljnika NIN sedeo je na finalnim sednicama i primetio koliko u donošenju konačne odluke odlučuju nijanse, a koliko se kasnije razlikuju recepcije dela iz najužeg kruga. Događalo se gotovo sa svakim romanom da nije bio čitan pre nagrade, a posle toga postao bestseler. Od 1999. prati dodelu najvažnijeg priznanja i siguran je da se radilo o jedinstvenom oduševljenju javnosti kada je nagrađen Slobodan Tišma...

Tišma za sebe kaže da je atipična figura. Ne zadovoljavam stereotipe pisca, svaštar sam, bavim se muzikom i konceptualnom umetnošću. Prozu sam počeo da pišem kada sam imao pedeset godina, prilično kasno. Ako ste takav lik, bude malo podozrenja. Pola života proveo sam na ulici.
Opisuje kako se obrazovao preko Trećeg programa Radio Beograda i da to nije bilo loše, ali da ne možete isključivo na takav način steći temeljna znanja. Kada je 2012. godine dobio NIN-ovu nagradu za roman Bernardijeva soba, zapitao se koliko će se promeniti cela situacija. U svojoj familiji važio sam za crnu ovcu, kao neka vrsta propaliteta. Odjednom, šire okruženje, grad, lepo reaguju. Imao je pažnju sugrađana i nije mogao da izađe na ulicu, a da ga bar petoro ljudi ne zaustavi. Moje komšije su bile oduševljene. Bili su presrećni.

Pisac kaže da stvari počinju da se komplikuju u ostalim sferama. Dobro, imao sam problem i što nosim prezime Tišma, kao Aleksandar Tišma. On ga je licencirao! No, to mu nije problem. Sreo sam svog profesora, ranije člana žirija. Rekao je: Znaš šta? To što si ti dobio NIN-ovu nagradu samo govori na kakve je niske grane spala srpska književnost.

Kada je reč o ogromnom broju objavljenih dela, Vasa Pavković smatra da petnaestak romana godišnje zaslužuje pažnju svakog čitaoca koji želi da prati srpsku književnost. Žiri u kome sam bio, bio je žiri čitalaca. Činili su ga ljudi koji i sada pišu kritiku. Svi smo čitali i svi smo čitali sve! On pretpostavlja da je pristrasan, ali misli da je književnost najelitnija umetnost i da je normalno da se na kraju dođe do petnaestak dobrih naslova.

Među njima ćemo naći mladog romansijera ili pisca koji je možda već dobio NIN-ovu nagradu, a sada objavio slabiju knjigu. Postoje i autori koji se stalno nalaze u izborima, ali je sticajem okolnosti nikada ne dobiju. Pavković podvlači da je priznanje kritike za najbolji roman koje dodeljuje naš nedeljnik, bez sumnje, najvažnije, jer direktno utiče na promociju knjige, pisca i izdavača. Utiče na razgovor o književnosti. Kao predsednik, insistirao je da žiri bude prisutan u javnosti i tako podstakne interes i radoznalost publike.

Snagu prošlosti svih tih nagrada daju najbolji romani i pisci koji stoje u njenom temelju, kaže Vasa Pavković. Zapanjujuće, ali u centru pažnje javnosti nađu se i promašaji žirija. Tako i danas govorimo o onima za koje se smatralo da su se slučajno našli na vrhu. Na spisku dobitnika dominiraju najbolji srpski, ranije pisci sa jugoslovenskih prostora. Literatura i umetnost proterani su iz javnog života. Postoje još dve, tri novine koje se bave njima na primereniji način, a sve ostalo je otišlo u scenu, u afere, u tabloidizaciju kulture i društva.
Književnost u proteklih deset godina nije imala razvoj sličan onome u prošlosti i izgubljeno je mesto za objavljivanje radova mladih pisaca. Nema društvenog interesa da im se pomogne. Sve je protiv njih!

U ime budućnosti, najpre bih se vratila u prošlost, rekla je Vladislava Gordić Petković, članica žirija u dva mandata i njegova predsednica. Podsetila je na ediciju Prva knjiga Matice srpske koja je za pedeset osam godina postojanja i šezdeset šest do sada objavljenih naslova dala pet NIN-ovih laureata.

U opravdanoj euforiji oko NIN-ove nagrade ponekad se zaborave prvi koraci pisaca koji su to priznanje dobili i meni danas neobično zvuči činjenica da su svoje prve knjige, upravo u ediciji Prva knjiga Matice srpske, objavili Zoran Ćirić, Vladimir Tasić, Miro Vuksanović i Dragan Velikić. Zanimljivo je da su četiri vrlo različita književnika ponikla u identičnoj ediciji koja izlazi u Novom Sadu.



Podsetila je na dobru ideju NIN-a koji je počeo sa dodeljivanjem dve književne stipendije romanima u nastajanju. Bez obzira na sporadične padove i činjenicu da ne ostaju mnogobrojni naslovi u žiži kritičarskog i javnog interesovanja, Vladislava Gordić Petković kaže da srpska književnost jeste raznovrsna po svojim tematsko-motivskim i stilskim osobinama. Ona je vitalna i na tome će se svakako insistirati. Kada pročitate između sto šest i sto osamdeset dva naslova, kolika je bila godišnja produkcija, vidite raznoglasje koje je ohrabrujuće.

Radoslav Petković dobio je NIN-ovu nagradu devedesetih za Sudbinu i komentare Specifičan trenutak. Majka mi je umrla između objave nagrade `Meša Selimović` i NIN-ove. Bio sam u specifičnom stanju, ispričao je Petković. Sve je bilo jako histerično, s obzirom na trenutak u kome se zbivalo. Trebalo se setiti složene finansijske operacije da inflacija ne pojede novčani deo priznanja. Imate gomilu intervjua, pa dosadite i samima sebi. Ipak, postanete medijska ličnost u većoj meri.

A kada prođe kovitlac, posle godinu dana ispadate!, odgovara Slobodan Tišma. Aut, gotovo, nema ništa. Na putovanjima, kroz kontakt s čitaocima, Mileta Aćimović Ivkov jasno je sagledao probleme koje je otvorila tribina. Odgovor je jednostavan ali nije popularan: najveći broj knjiga ne doživi neko naročito čitanje. I koliko god to bilo nelojalno prema žirijima u kojima smo radili i u kojima ćemo raditi, nisu sve knjige koje dođu na konkurs ni dostojne naročite pažnje čitanja ili umnog nadnošenja nad njima.

Miro Vuksanović, laureat 2005. za Semolj zemlju, nije bio u prilici da učestvuje na okruglom stolu, ali je poslao pismo u kome ponavlja zanimljiv podatak. NIN-ov žiri, 1954. godine, zapisnički podvlači da je s pažnjom iščitao svih osamnaest romana koji su pristigli iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, iz četiri jugoslovenske republike u kojima je jezik bio srpskohrvatski. To je bilo doba kada Prokleta avlija, zbog obima i drugih osobina, nije bila roman. Prošle godine, na konkurs je stiglo više od sto pedeset romana.



Mileta Aćimović Ivkov kaže kako u našem izdavaštvu nije kao pre pet, deset ili dvadeset leta. To važi i za shvatanje romana. U ono doba, eto, novela, Prokleta avlija, nije mogla da bude u konkurenciji, a danas smatramo, prema novim ili savremenim teorijsko-metodološkim saznanjima da je Prokleta avlija, koliko i Kad su cvetale tikve, jedan od ponajboljih romana u srpskom jeziku.

Smatra da se žito od kukolja danas još jasnije vidi i odvaja. Za to vam nisu potrebna teorijska znanja. Reč je o književnosti koja se piše da bi zadovoljila potrebe trenutka. Ne samo političkog, već pre melodramatičnog... Ali je jasno šta je visoka književnost i na šta treba obratiti posebnu pažnju.

Mileta Aćimović Ivkov misli da NIN-ova nagrada jedina može da popravi status pisca kao građanina u društvu. Sve ostalo je sa stanovišta književnog života ukazivanje na vrednosti. Pisci su građani visokog reda koji treba da žive na način koji je dostojan. Društvo i država ne vode naročitu brigu.

Okrugli sto najviše je prostora otvorio za raspravu o mladim autorima, njihovim problemima, uz polemiku koja se vodila kada je reč o saradnji pisaca u regionu.
I dalje su najmlađi romanopisci rođeni krajem osamdesetih, istakla je Vladislava Gordić Petković. Za pisanje su potrebni snaga, imaginacija i izvesno životno iskustvo koje se mora pretvoriti u fikciju.

Tribini su prisustvovali i prošlogodišnji dobitnici NIN-ove stipendije. Stefan Janjić opisao je kako ga je stipendija dovela do početka rada na knjizi, a Bojan Marjanović rekao kako svakako godi kada vam ljudi u koje imate neku vrstu poverenja kažu da to šta radite može imati smisla.
Bilo mi je zanimljivo što je NIN, kao mejnstrim glasilo, odlučio da uđe u jedno neistraženo polje i da poverenje mladima. Da vidi šta imaju da kažu, objasnio je Marjanović. Da se ne šalimo, novčani deo nagrade nije bio nezanimljiv.
Književnici su danas prinuđeni da rade druge poslove. Smatrali su me klošarom i barabom, nijedan dan nisam bio u radnom odnosu, naglasio je Slobodan Tišma. Znao sam da se bavim umetnošću i ništa drugo nije dolazilo u obzir.



Jasmina Vrbavac, članica aktuelnog saziva žirija, ali i selektorka značajnih regionalnih nagrada, uključila se u raspravu o književnim priznanjima čiji se konkursi odnose na više republika u okruženju i skrenula pažnju na neke od problema. Ne kažem da treba da odustanemao od pokušaja saradnje, treba da sarađujemo na pojedinačnom i zajedničkom nivou, ali ne treba da budemo slepi za realne probleme koji postoje. Smatra da NIN-ova nagrada treba da ostane kakva jeste. Ako možemo da napravimo novu inicijativu u Beogradu, koja će moći da okuplja, ja sam za, ali mislim da treba veoma objektivno pristupiti situaciji na terenu i potruditi se da bude bolja, istakla je Jasmina Vrbavac.