Upotreba čoveka

Pre nekoliko godina Bi-Bi-Si i HBO adaptirali su tetralogiju Forda Medoksa Forda Kraj parade. Iako je bila praćena dobrim kritikama, rezultatom, valjda, nedovoljne načitanosti ljudi koji su ih pisali, kao i sveukupne visoke - zabavno bi, s obzirom na tematiku i društveni položaj likova bilo reći - klase serije, u pitanju je bio uzaludan trud. Osnovnu liniju radnje bilo je, naravno, moguće prevesti u vizuelni izraz, dok modernistički stil romana nije mogao da ne ostane isključen. Šta uraditi sa stranama i stranama introspekcije koje prate nekoliko rečenica razgovora? Kako prevesti Medoksovog nepouzdanog pripovedača u slike, i to ne u slike nekog art filma već mejnstrim televizije?

Slična je situacija i sa romanom Vere i zavere, objavljenim 1983. godine. Glas koji nam priča istoriju porodica Rudić, Lebenshajm i Šultajs i događaje u koje su uključeni ponajviše tokom 1942. i 1962. godine, a zapravo, tokom cele prve polovine 20. veka je kao Fantom, duh koji hoda, surov i pravičan. Često mešajući svoj pripovedački stil između sadašnjeg i prošlog vremena, uglavnom počinjući imanentnim opisivanjem nečega što junak radi pa se zatim vraćajući u prošlost, tražeći razloge akcije, korene problema, glas je to negde između surovog starozavetnog boga i grčkog hora. S jedne strane, taj glas sve zna i sve razume. Gleda jadne crve koji se daleko pod njim bore sa ideologijama, klasnim i nacionalnim različitostima, izgubljenim snovima i bezizlaznom realnošću.

Tom glasu nije žao tih ljudi. Zašto bi i bilo, kada su oni već sami duboko u paklu samosažaljenja ili otupljenosti koja bi ih od samosažaljenja valjala da sačuva? Opet, taj glas je primoran da u čudu, noseći masku razjapljenih usta i crnih očnih duplji, nejak da bilo šta promeni, opisuje užase kojima svedoči. Taj božje-crvlji sklop čini i junake Vera i zavera.

Sergije Rudić, gimnazijalac koji veruje da će paljenjem ambara sa žitom namenjenim nemačkoj vojsci učiniti nešto veliko, vredno gubljenja života, Eugen Patak koji proždire knjige u nadi da će uhvatiti što više znanja koje jedno ljudsko biće za života može ukrcati u svoj razum (a, zapravo, kompulzivno se, sasvim svesno, sveteći na taj način neukim, beskorisnim roditeljima), Inge Lebenshajm koja je uverena da održava duboku, unutrašnju pobunu samo, za razliku od svojih roditelja, razumevajući da se Drugi svetski rat neće dobro završiti po Nemce koji vekovima žive u Vojvodini... Svi se oni, u svojoj mladosti, smatraju ogromnim, samo da bi ih život, prošaran pogrešnim odlukama i događajima većim od pojedinačnih sudbina, samleo u neku vrstu poluljudi.

Nemilosrdan je taj pripovedač koji nabraja činjenice, osvetljava psihičko-telesne nedostatke, ne staje i ne pravi pauze, ne mnogo drugačije od načina na koji nam glavni junak romana Služio sam kralja Engleske Bohumila Hrabala predstavlja svoj život, glasom pijanca koji, uhvativši žrtvu s druge strane kafanskog stola, ne može da zaustavi bujicu reči. Hrabal, Škvorecki, Tišma glasovi su različite boje i visine koji čine jedan skladan hor užasa Srednje Evrope, od Austrougarske, preko kratkotrajnih samostalnih država, nemačke okupacije, kasnijeg staljinističkog zastranjivanja. Hrabalov junak tumaraće preturajući po napuštenim kućama sudetskih Nemaca (sudbina sličnih onima porodica Lebenshajm i Šultajs iz Vera i zavera).

Kasno je i za junake Vera i zavera, na neki način, i za sve nas, njihove potomke. Na kraju Inženjera ljudskih duša svi su gubitnici, sva ta pisma obojena su porazom čovečanstva. Sva osim jednog koje i završava osamstostrani roman, onog koje piše idiot koji stvara porodicu u Čehoslovačkoj nezainteresovan za ideologije, koji voli da ide u bioskop, da pojede, popije. Samo je idiot srećan, možda jer je sav ljudski život priča koju priča idiot, puna buke i besa, ne značeći ništa. Ko je, onda, idiot?

Kako sva ta razmišljanja, bez kojih se ne može, bez kojih svi ti romani, uključujući i Vere i zavere, ne znače ništa, pretvoriti u govor slika? Scenaristi serije pokušali su da pronađu i prošire neke motive i tipove likova koje je uvek zgodno imati, koji na osnovnom nivou komuniciraju sa prosečnim gledaocem, neraspoloženim da svoje dane provodi čitajući i razmišljajući o besmislu života a opet, dovoljno kulturnim da ga uopšte zanima, iako živi u Srbiji 2016. godine, nešto tipa Vera i zavera. Više je pažnje i vremena poklonjeno društvu Afrika, adolescentskom snu Sergija Radića i Franca Šultajsa. NJima je, u avanturističkim, eskapističkim planovima, priključen i Milan Stepanov, čime se tvori neka vrsta drei kameraden konstrukta koji će morati ubrzo da bude napušten, budući da sama knjiga, vrlo brzo, prostorno i vremenski rastura likove. Veliki prostor dat je Albertu Šultajsu, nemačkom advokatu koji se kasno priključio svojim vojvođanskim rođacima, samo da bi postao, tokom rata, nacista br. 1 novosadske folksdojčerske zajednice. Koja je bila svrha njegovih solilokvija, dopisanih za seriju, osim što je uvek zgodno imati raspričanog nacistu, naročito ako ga igra dobar glumac (Nebojša Dugalić)?



Recimo, scenario filma Oštrica brijača sa Bilom Marejem nema skoro nijednu rečenicu iz romana Somerseta Moma pa, opet, radi se o jednoj od najboljih filmskih adaptacija nekog kanonizovanog dela. Dakle, adaptacija je slobodna stvar i, zapravo, često je bolje da se što se više, u površnim elementima kao što su dijalog ili scenosled udalji od izvora. No, da li je raspričani, skoro tarantinovski nacista deo duha Vera i zavera? Dalje, scenaristi su izabrali pristup po kojem svaki akcioni deo (u romanu obično pretrčan, tek činjenično naveden) dobija svoju sekvencu ili desetine minuta koji dominiraju epizodom serije. Npr. događaji u Nemačkoj, na farmi na kojoj su žene iz porodica Šultajs i Lebenshajm maltretirane i silovane od strane sovjetskih osvajačkih hordi. Tu se, takođe, pojavljuje novi lik, raspričani sovjetski oficir, dok se menja i geografija kako bi se u dijalog na par sekundi umetnula sudbina Drezdena u proleće 1945. godine, što je, naravno, besmisleno, nepotrebno za priču.

Teška je to bila borba sa neobičnim ishodom. Dok je duh dela neumitno utekao, jer ga nije ni bilo moguće uhvatiti, zahvaljujući samima po sebi solidno dopisanim likovima i situacijama, uz kvalitetnu vizuelnu formu (pri čemu se ne misli na tehnički kvalitet slike, a odličan je, već na male, naoko neprimetne stvari kao što su smislen izbor rakursa ili sporih zumova, stvari koje se obično zanemaruju u srpskim serijama) Vere i zavere verovatno su najbolja serija istorijske tematike napravljena u Srbiji, na sasvim drugom nivou u odnosu na slabašnu konkurenciju (recimo, sve od istog scenariste, Miris kiše na Balkanu ili Čizmaše). Najveća je korist, ipak, podsećanje na Aleksandra Tišmu, koji je, na koncu, napisao roman o imitaciji revolucije, Jugoslaviji kao imitaciji države (sa Jugoslovenima kao imitacijom naroda), imitaciji života i paklu kada to junacima postane jasno, ne rekavši o tome ni reč i ostavivši nas da shvatimo sami. Nezdrava je to osnova za televizijsku seriju a, opet, daleko od toga da je pogrešno što je snimljena.