Ujedinjena igra prestola

Predizborni slogani su kao reklame za pivo ima ih mnogo, na svakom koraku ih viđate, vređaju inteligenciju i što je najvažnije, lako se pomešaju i zaborave. Oni, inače, i imaju rok trajanja do zatvaranja birališta i nije im ni svrha da potraju nakon proglašenja rezultata. Ipak, jedan slogan sa ovogodišnjih izbora verovatno je kod čoveka koji je stajao iza njega izazvao veću gorčinu, a vrlo moguće i mamurluk, od svih onih piva zajedno.

Kada su opozicioni lideri razmatrali šta im je činiti nakon sumnjivih izbornih rezultata, nekome je palo na pamet da bi, posle male noćne sedeljke na gajbi u DSS-u, mogli da organizuju veliku žurku ispred sedišta RIK-a. Zar nije malo čudno da se svi zajedno pojavimo tamo na bini, to bi podsetilo na DOS, a niko realno ne želi da bude Veselinov, Perišić, ili Čović, pitali su se opozicioni lideri.

Tada su shvatili da, ipak, treba da organizuju miting, jer je to možda jedina prilika da bilo ko od njih govori pred više hiljada ljudi. Svaka dilema je nestala kada je neki identifikovan glas iz mase viknuo: Ujedinjeni možemo sve. To je i ostale ohrabrilo da odgovore još jednim Vučićevim sloganom adekvatnim za tu priliku Srbija pobeđuje.

I zaista, svaka čast gospodinu Vučiću koji je za svega nekoliko meseci marljivog rada uspeo da na isto mesto dovede Boška Obradovića i Biljanu Srbljanović. U prosečnom autobusu gradskog prevoza verovatno ima više ljudi sličnih političkih stavova, nego što se te subote našlo ispred RIK-a. Kada vaše pristalice veruju da ujedinjeni mogu sve, to je negde i očekivano, jer ste vi to rekli, a što biste lagali, ali kada vaši protivnici počnu da se ponašaju u skladu sa vašim savetima, to je već ozbiljno priznanje.

Ne bi Vučić osvojio skoro 50 odsto glasova da narod ne veruje u njegove priče, a i opozicioni lideri su deo naroda. Ili barem onaj deo opozicije koji ne juri kroz tržni centar na hovebordu. Na kraju krajeva, lakše je skupiti opoziciju pod parolom Ujedinjeni možemo sve, nego Čeda Boris Čanak ili Sreća. Bila je ovo negde i slatka osveta Demokratske stranke Vučiću. Ako im je ovaj uzeo ono što im je bilo najvažnije, politiku, glasače i Jelenu Trivan, mogu i oni da mu uzmu jedan pišljivi slogančić.

Sve je te subote podsetilo na jesen 1996. Improvizovana bina, političari koji pričaju o izbornoj krađi, istovremeno se nadajući da ih niko neće videti jedne pored drugih i prorežimski mediji koji izveštavaju o debaklu, jer se navodno pojavilo tek nekoliko stotina građana.

Kada bi se neko probudio iz kome u koju je pao posle 5. oktobra, ne bi bilo lako objasniti mu da zemlju vodi Vučić i da mu je glavni cilj da uvede Srbiju u Evropsku uniju, ali bi podjednako teško bilo čoveku koji se ovih dana probudio iz višemesečne kome, objasniti Pajtićev apel pristalicama DS-a da na ponovljenim izborima zaokruže DSS-Dveri.

Politika u Srbiji je kao praćenje Igre prestola - ako propustite neku epizodu teško možete da se uključite u radnju. Imate dve opcije. Ili da pažljivo pratite sve što se emituje, ili da kažete da nećete da gledate tolike opskurne likove, neočekivane obrte i beskrajno nasilje. Jednog lika iz ove serije oživela je veštica, pa je logično pitati se da li je predsednik RIK-a Dejan Đurđević oživeo umrlu srpsku opoziciju? Odgovor ćemo dobiti u sledećim epizodama. Ako ga neko već sada zna, neka ne otkriva rasplet nama koji nemamo pojma.