Kreiranje stvarnosti

I kako je i koliko kompleksan odnos mladih ljudi i medija. Mediji kreiraju našu stvarnost, pre svega političku stvarnost, pa bez medijske pismenosti nema ni političke pismenosti.

Endi Radok, profesor Univerziteta u Melburnu, sačinio je knjigu Mladi i mediji (Clio, 2015) fokusirajući temu o ulozi medija danas upravo na mlade ljude i dobacivši svoje istraživanje dalje od uobičajene teze da su mladi žrtve medija. On se okreće shvatanju i ispitivanju društvenog uticaja medija i u deset poglavlja sumira temu mladi i mediji koristeći brojna istraživanja rađena u različitim vremenskim periodima i na različitim meridijanima. Radok smatra da mediji u mladima vide glavne konzumente medijskih sadržaja, a otuda je stalna tema zabrinutost društva zbog negativnog uticaja medija na mlade. Ovaj autor je nedavno bio gost u Srbiji, i za razliku od profesorskog, naučnog pristupa u knjizi koji je podređen udžbeničkom poimanju ove materije, njegovo direktno obraćanje publici u Novom Sadu, Nišu, Novom Pazaru i Beogradu bilo je daleko prijemčivije i prihvatljivije kao objašnjenje najvažnijih tema iz knjige.

Zanimljivo je kako Endi Radok u svojoj studiji tumači i razume pogled mladih na nasilje u medijima. On polazi od tvrdnje da je pojačana prisutnost tema o nasilju u medijima neophodna vlasnicima medija jer su ti tekstovi pouzdani izvor zarade. Ali, to nije rezultat činjenice da mladi toliko vole nasilje u medijima, ma koliko uživali u kreiranju, distribuciji i slavljenju jezivih slika. Nasilje u medijima je popularno jer predstavlja sredstvo koje medijska industrija koristi da bi imala monopol na tumačenje događaja u javnosti. To ne znači da su mediji ti koji utiču na porast nasilja među mladima ili na radikalizaciju njihovih stavova. Problem je na drugoj strani: mediji utiču ne samo na mlade tako što im ograničavaju maštu, percepciju i način izražavanja. Suština medijskog sadržaja svodi se na prepoznatljivu fabulu i jezik usmeren prema najširoj publici. Mladi najpre proniknu u tu formulu, a potom je i prihvataju.

Razumevanje političke komunikacije tema je poglavlja iz ove knjige koje privlači pozornost pre svega zbog svoje univerzalnosti. Popularna kultura i društveni mediji dobili su presudnu ulogu u izbornoj politici i otuda potreba da se ne samo objašnjava njihov udeo, već da se posebno precipira mesto mladih u tom procesu. U tumačenju Endija Radoka, presudnu ulogu u promeni stavova o uticaju medija na mlade birače imala je pobeda Baraka Obame na predsedničkim izborima u SAD 2008. godine. Najpre, te 2008. godine zabeležena je najveća izlaznost na predsedničke izbore od 1960. a mladi su uglavnom direktno zaslužni za to što je Obama došao na vlast. Istraživački centar izračunao je da je 66 odsto birača mlađih od 30 godina glasalo za demokrate i tom izbornom odlukom mladi birači postali su nezapamćeno moćan blok. Mladima je pripisana i činjenica da je prvi put u istoriji SAD na mesto predsednika izabran jedan Afroamerikanac. I tu je dovedena u sumnju dotadašnja teorija da su mediji glavni krivci za političku apatiju mladih. Obamina medijska strategija od tada se uzima u naučnoj teoriji ove oblasti kao dobar primer konvergencije pojma koji opisuje kako medijska praksa kombinuje sadržinu niza žanrova i platformi tako da objedini medijski sadržaj i tehnologiju sa mrežama za međuljudsku komunikaciju.

Ako se ima u vidu da je ova knjiga rezultat brojnih istraživanja među mladima, pre svega studentima, logično je očekivati da se u bliskoj budućnosti dobije slično delo koje bi tumačilo neke domaće fenomene povodom tema koje je Endi Radok postavio.