Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   21.01.2019. 08:17
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Позориште
Кад „само моје“ постане наше

Ову колумну о позоришту започео сам пре годину дана, пишући о двема представама које су тематизовале незадовољство, фрустрације, неостварености и безнађа наших младих глумаца


Фото Владимир Опсеница

За ових годину дана ситуација се није побољшала, напротив. Пара за културу је све мање, продукција је десеткована. С друге стране, акредитовани и неакредитовани факултети и институти за позориште и плес само бујају и, себично и склеротично штитећи своје интересе (интересе професора, пре свега), примају исти број студената и не разматрају спасоносну опцију укрупњавања студијских програма, школујући тако армију будућих социјалних случајева.

Млади позоришни уметници су тако жртве или чињенице што нам је култура на апаратима за дисање или тога што их је неко свесно варао, а због њиховог новца или новца њихових родитеља, да они уопште имају икаквих предиспозиција за бављење театром. Одатле се код њих, а у недостатку могућности да се професионално остваре, развијају бројне, сасвим разумљиве фрустрације, које избијају на површину на разне начине, обично агресивне и погрешно усмерене: тај бунт не препознаје суштинске разлоге њиховог положаја, а они леже у перфидном, нетранспарентном упливу највулгарнијих принципа тржишта и у високо образовање и у културу.

Али, нису сви млади незадовољници политички неартикулисани, нити сви они фрустрације исказују некреативно. Млади кореографско-плесни тандем Ана Дубљевић и Игор Коруга су јавно „проговорили“ о својим негативним осећањима – као младих уметника који раде у суровим прекаријатским условима. Тако је настала, у продукцији Станице, сервиса за савремени плес (игра се у Битеф театру) ретко мудра, естетски беспрекорно прочишћена, софистицирана и духовита, те емоционално изузетно снажна и искрена представа независне сцене савременог плеса – Само моје.

Представа почиње док гледаоци још улазе у салу. Две фигуре, једна женска и друга мушка, налазе се у тескобном простору некакве жућкасте кутије отворене само према сали: та тела су срољана, седе уз зидове, затворена у свој свет, као да ниоткуда нису дошла, никуда не иду и вечно ту бораве. Један брижљиво изабран редитељско-сценографски детаљ (одличан сценски простор Синише Илића) указује да ово није – или није само – апстрактни, метафизички простор налик бекетовском „чистилишту“ или сартровском „паклу“ (иза затворених врата): безброј цедуља излепљених свуда по зидовима ове, како ће се испоставити, духовне тамнице означавају данашња „модерна времена“, наш лудачки ритам живота уобличен подсетницима за митинге, дедлајнове, нетворковање, пословно мингловање... Наше две фигуре устају и покрећу се, али не зато да би ушле у ову машину за млевење меса, јер за то више немају снаге. Напротив, у кореографији сачињеној од сведених, репетитивних, на импровизацији заснованих покрета, у основи више животних но плесно обликованих – што је одлика савремених плесних пракси – ова два тела падају на колена или бокове, посрћу, издижу се на прсте и додирују таваницу (као да испитују висину своје тамнице)... Емоционални набој и значењски потенцијал ове телесне партитуре кулминира у веома узбудљивом решењу: први део представа одвија се без музике, а једини звук производе врло снажни ударци њихових глава о зидове. Ово решење одлична је илустрација тврдње да сваки сценски чин стално осцилира између означавајућих поступака и „чисте“ перформативности, а коју развијају савремене студије извођења: лупање главом о зид је и знак очајничког покушаја да се изађе напоље, али оно уједно дејствује и само као сензација која нас чулно узнемирује, на коју реагујемо инстинктивно, телесно.

У савременим плесним праксама, превасходно оним концептуалнијим, као што је то управо представа Само моје, веома важан елемент је – драматургија. Она нема везе с класичним принципима драмског обликовања, већ се остварује путем општијих, ритмичких и сродних структурних промена. На неколико места кад сам почињао да се питам „шта ће даље?“, Ана Дубљевић и Игор Коруга су показали да одлично владају драматургијом савременог плеса, те се испоставило да представа има неколико јасно обликованих целина, ја бих рекао три. Промене се постижу различитим средствима: увођењем музике, варијацијама светла, изласком из кутије, другачијим кореографским решењима и увођењем говорног текста. Целина коју сам ја доживео и схватио као „другу“, кореографски је обележена спуштањем извођача на „све четири“ и оштрим, трзајућим покретима који, такође, могу и да нас само чулно узнемирују, а можемо и да их тумачимо као знак додатног пада наших јунака.

Увођењем говорног текста још се додатно изоштрава и уобличава проблематика коју смо досада перципирали превасхоно путем кореографских решења. Ти репетивни искази – прво серија питања која почињу с „Је ли то зато што“, а затим квазиазбучно сређен појмовник назива за негативна осећања – артикулишу мотиве незадовољства, безнађа, очаја, туге, апатије, депресије... Ова се осећања, међутим, не третирају (само) као универзална и историјски неусловљена, него се, напротив, јасно доводе у везу са светом данашњег, бруталног, неолибералног капитализма. Кад заделује, на моменте, да су неки искази плакатски и дидактични, њих аутори одмах онеобиче, неутралишући могући негативни ефекат перформативним захватима. Тако се иза поменутог питања „је ли то зато што је све постало“, у једном говорном рафалу, смењују речи које означавају посрнуће нашег света, али које, тако нанизане, стварају и чисто акустички и то врло ироничан ефекат: компетитивно, компаративно, корпоративно, корумпирано... Ипак, најзначајнији од ових исказа су они који циљају основну тему представе: управо то што су негативна осећања „само моја“, што су, у савременом свету инстант среће и успеха, она непожељна и стидна, што вас означавају као губитника, што не можете да их поделите... „Је ли то зато што не говориш гласно како се осећаш?“

Супротно очекивањима, представа која критикује (не)могућност да се, у нашем свету, призна да си депресиван, не завршава се ни критички, ни депресивно; напротив, завршава се „катарзично“ или, на српском, исцељујуће. Како сазнајемо из програма, овакав завршни ефекат, који се белодано приказује нашем уму и осећањима из сâме представе, произашао је из студије америчке научнице Ан Цветковић, Депресија, јавно осећање, чији би мото могле бити речи „ако успемо да упознамо једни друге кроз наше депресије, онда можда можемо то искористити за прављење нових врста заједништва“. Ани Дубљевић и Игору Коруги то супериорно успева. Последњи део почиње тако што се, нагло и неочекивано, њихова тела превале преко ивице кутије из које се чинило да никад и никако не могу да иступе. Светло се мења, постаје блаже, а радњу је почела да прати сјајна музика Дарије Јаношевић, једна сатијевска клавирска нумера која, поред ритмичких квалитета који потпуно одговарају и кореографији и свеукупној поетици представе (варијације, понављање, минимализам), развија и аутентично топло, нежно, сетно, али и срећно расположење.

Као после сваке велике муке, кораци опоравка су спори, пузећи: док се Она и Он полако одмичу од своје тамнице и крећу према публици, они лепе оне цедуље по поду. Оно што смо досада тумачили као разлог њихових блокада (мучне обавезе исписане на цедуљама), постаје метафора пута у исцељење. Мисаоно и емоционално заокружење представе остварује се кад цитирана мисао Ан Цветковић о депресији као средству за постизање заједништва добије врло убојит и паметан метафорички израз у последњем призору: они лепе цедуље и по публици. Као према Лемановом схватању политичности у извођењу, порука се не развија дискурзивним већ перформативним средствима, тиме што се, дословно, гради нови и конкретни (тактилни) вид заједништва међу људима који су били раздвојени сценском и/или душевном „рампом“.

На крају се испоставља да на цедуљама нису исписане пословне обавезе, већ сви ти унутрашњи ужаси које у савременом свету не знамо да поделимо с другима. И мени је Она залепила на колено цедуљу и то управо ону – сасвим ненамерно – која добија, а с обзиром на то да је она уметница а ја критичар, посебно значење: „мене нико не разуме“... Волео бих да сам овим текстом показао да то није тачно.



Иван Меденица


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Синиша Мали градоначелник Београда

Ја се апсолутно осећам безбедно с обзиром на то да нико још није ни утврдио шта се у Савамали дешава.

Прочитајте све мисли
bg