Kad „samo moje“ postane naše

Foto Vladimir Opsenica

Za ovih godinu dana situacija se nije poboljšala, naprotiv. Para za kulturu je sve manje, produkcija je desetkovana. S druge strane, akreditovani i neakreditovani fakulteti i instituti za pozorište i ples samo bujaju i, sebično i sklerotično štiteći svoje interese (interese profesora, pre svega), primaju isti broj studenata i ne razmatraju spasonosnu opciju ukrupnjavanja studijskih programa, školujući tako armiju budućih socijalnih slučajeva.

Mladi pozorišni umetnici su tako žrtve ili činjenice što nam je kultura na aparatima za disanje ili toga što ih je neko svesno varao, a zbog njihovog novca ili novca njihovih roditelja, da oni uopšte imaju ikakvih predispozicija za bavljenje teatrom. Odatle se kod njih, a u nedostatku mogućnosti da se profesionalno ostvare, razvijaju brojne, sasvim razumljive frustracije, koje izbijaju na površinu na razne načine, obično agresivne i pogrešno usmerene: taj bunt ne prepoznaje suštinske razloge njihovog položaja, a oni leže u perfidnom, netransparentnom uplivu najvulgarnijih principa tržišta i u visoko obrazovanje i u kulturu.

Ali, nisu svi mladi nezadovoljnici politički neartikulisani, niti svi oni frustracije iskazuju nekreativno. Mladi koreografsko-plesni tandem Ana Dubljević i Igor Koruga su javno progovorili o svojim negativnim osećanjima kao mladih umetnika koji rade u surovim prekarijatskim uslovima. Tako je nastala, u produkciji Stanice, servisa za savremeni ples (igra se u Bitef teatru) retko mudra, estetski besprekorno pročišćena, sofisticirana i duhovita, te emocionalno izuzetno snažna i iskrena predstava nezavisne scene savremenog plesa Samo moje.

Predstava počinje dok gledaoci još ulaze u salu. Dve figure, jedna ženska i druga muška, nalaze se u teskobnom prostoru nekakve žućkaste kutije otvorene samo prema sali: ta tela su sroljana, sede uz zidove, zatvorena u svoj svet, kao da niotkuda nisu došla, nikuda ne idu i večno tu borave. Jedan brižljivo izabran rediteljsko-scenografski detalj (odličan scenski prostor Siniše Ilića) ukazuje da ovo nije ili nije samo apstraktni, metafizički prostor nalik beketovskom čistilištu ili sartrovskom paklu (iza zatvorenih vrata): bezbroj cedulja izlepljenih svuda po zidovima ove, kako će se ispostaviti, duhovne tamnice označavaju današnja moderna vremena, naš ludački ritam života uobličen podsetnicima za mitinge, dedlajnove, netvorkovanje, poslovno minglovanje... Naše dve figure ustaju i pokreću se, ali ne zato da bi ušle u ovu mašinu za mlevenje mesa, jer za to više nemaju snage. Naprotiv, u koreografiji sačinjenoj od svedenih, repetitivnih, na improvizaciji zasnovanih pokreta, u osnovi više životnih no plesno oblikovanih što je odlika savremenih plesnih praksi ova dva tela padaju na kolena ili bokove, posrću, izdižu se na prste i dodiruju tavanicu (kao da ispituju visinu svoje tamnice)... Emocionalni naboj i značenjski potencijal ove telesne partiture kulminira u veoma uzbudljivom rešenju: prvi deo predstava odvija se bez muzike, a jedini zvuk proizvode vrlo snažni udarci njihovih glava o zidove. Ovo rešenje odlična je ilustracija tvrdnje da svaki scenski čin stalno oscilira između označavajućih postupaka i čiste performativnosti, a koju razvijaju savremene studije izvođenja: lupanje glavom o zid je i znak očajničkog pokušaja da se izađe napolje, ali ono ujedno dejstvuje i samo kao senzacija koja nas čulno uznemiruje, na koju reagujemo instinktivno, telesno.

U savremenim plesnim praksama, prevashodno onim konceptualnijim, kao što je to upravo predstava Samo moje, veoma važan element je dramaturgija. Ona nema veze s klasičnim principima dramskog oblikovanja, već se ostvaruje putem opštijih, ritmičkih i srodnih strukturnih promena. Na nekoliko mesta kad sam počinjao da se pitam šta će dalje?, Ana Dubljević i Igor Koruga su pokazali da odlično vladaju dramaturgijom savremenog plesa, te se ispostavilo da predstava ima nekoliko jasno oblikovanih celina, ja bih rekao tri. Promene se postižu različitim sredstvima: uvođenjem muzike, varijacijama svetla, izlaskom iz kutije, drugačijim koreografskim rešenjima i uvođenjem govornog teksta. Celina koju sam ja doživeo i shvatio kao drugu, koreografski je obeležena spuštanjem izvođača na sve četiri i oštrim, trzajućim pokretima koji, takođe, mogu i da nas samo čulno uznemiruju, a možemo i da ih tumačimo kao znak dodatnog pada naših junaka.

Uvođenjem govornog teksta još se dodatno izoštrava i uobličava problematika koju smo dosada percipirali prevashono putem koreografskih rešenja. Ti repetivni iskazi prvo serija pitanja koja počinju s Je li to zato što, a zatim kvaziazbučno sređen pojmovnik naziva za negativna osećanja artikulišu motive nezadovoljstva, beznađa, očaja, tuge, apatije, depresije... Ova se osećanja, međutim, ne tretiraju (samo) kao univerzalna i istorijski neuslovljena, nego se, naprotiv, jasno dovode u vezu sa svetom današnjeg, brutalnog, neoliberalnog kapitalizma. Kad zadeluje, na momente, da su neki iskazi plakatski i didaktični, njih autori odmah oneobiče, neutrališući mogući negativni efekat performativnim zahvatima. Tako se iza pomenutog pitanja je li to zato što je sve postalo, u jednom govornom rafalu, smenjuju reči koje označavaju posrnuće našeg sveta, ali koje, tako nanizane, stvaraju i čisto akustički i to vrlo ironičan efekat: kompetitivno, komparativno, korporativno, korumpirano... Ipak, najznačajniji od ovih iskaza su oni koji ciljaju osnovnu temu predstave: upravo to što su negativna osećanja samo moja, što su, u savremenom svetu instant sreće i uspeha, ona nepoželjna i stidna, što vas označavaju kao gubitnika, što ne možete da ih podelite... Je li to zato što ne govoriš glasno kako se osećaš?

Suprotno očekivanjima, predstava koja kritikuje (ne)mogućnost da se, u našem svetu, prizna da si depresivan, ne završava se ni kritički, ni depresivno; naprotiv, završava se katarzično ili, na srpskom, isceljujuće. Kako saznajemo iz programa, ovakav završni efekat, koji se belodano prikazuje našem umu i osećanjima iz sme predstave, proizašao je iz studije američke naučnice An Cvetković, Depresija, javno osećanje, čiji bi moto mogle biti reči ako uspemo da upoznamo jedni druge kroz naše depresije, onda možda možemo to iskoristiti za pravljenje novih vrsta zajedništva. Ani Dubljević i Igoru Korugi to superiorno uspeva. Poslednji deo počinje tako što se, naglo i neočekivano, njihova tela prevale preko ivice kutije iz koje se činilo da nikad i nikako ne mogu da istupe. Svetlo se menja, postaje blaže, a radnju je počela da prati sjajna muzika Darije Janošević, jedna satijevska klavirska numera koja, pored ritmičkih kvaliteta koji potpuno odgovaraju i koreografiji i sveukupnoj poetici predstave (varijacije, ponavljanje, minimalizam), razvija i autentično toplo, nežno, setno, ali i srećno raspoloženje.

Kao posle svake velike muke, koraci oporavka su spori, puzeći: dok se Ona i On polako odmiču od svoje tamnice i kreću prema publici, oni lepe one cedulje po podu. Ono što smo dosada tumačili kao razlog njihovih blokada (mučne obaveze ispisane na ceduljama), postaje metafora puta u isceljenje. Misaono i emocionalno zaokruženje predstave ostvaruje se kad citirana misao An Cvetković o depresiji kao sredstvu za postizanje zajedništva dobije vrlo ubojit i pametan metaforički izraz u poslednjem prizoru: oni lepe cedulje i po publici. Kao prema Lemanovom shvatanju političnosti u izvođenju, poruka se ne razvija diskurzivnim već performativnim sredstvima, time što se, doslovno, gradi novi i konkretni (taktilni) vid zajedništva među ljudima koji su bili razdvojeni scenskom i/ili duševnom rampom.

Na kraju se ispostavlja da na ceduljama nisu ispisane poslovne obaveze, već svi ti unutrašnji užasi koje u savremenom svetu ne znamo da podelimo s drugima. I meni je Ona zalepila na koleno cedulju i to upravo onu sasvim nenamerno koja dobija, a s obzirom na to da je ona umetnica a ja kritičar, posebno značenje: mene niko ne razume... Voleo bih da sam ovim tekstom pokazao da to nije tačno.