Državna tajna sa Sejšela

Markiranje naftnih derivata, posao je kojim se, s obzirom na posledični rast naplate akcize, ministri energetike baš i ne hvale. Dosta je razloga što su Zorana Mihajlović i Aleksandar Antić bili tihi u medijima u odnosu na ovaj državni poduhvat, a najveći od svih je taj što je, vešto koristeći zakonske mogućnosti, on prepušten volji i interesu privatnih kompanija. Zapravo tri. Američki Autentiks, proizvođač nanotehnologije kojom se markira gorivo, Nanoinspekt, njegov predstavnik u Srbiji i SGS, čiji je stopostotni vlasnik istoimena kompanija iz Švajcarske, koji obavlja posao na terenu opremom Autentiksa, čine konzorcijum koji će, potencijalno u naredne dve decenije, markirati gorivo, kontrolisati tržište i kvalitet, obavljati redovan monitoring kvaliteta A da njih niko neće kontrolisati.

Odluka da se gorivo markira tako što će se naftnim derivatima dodati sastojak, čiji određeni nivo koncentracije mora biti prisutan u svakom litru, da bi se smanjilo ilegalno tržište, formalizovana je kroz Uredbu o obeležavanju naftnih derivata, maja 2013. Samo godinu dana ranije osnovana je kompanija Nanoinspekt, čiji je to primarni posao, a u kojoj na pitanje NIN-a čime su se bavili pre markiranja odgovaraju da su učestvovali u projektima iz ove oblasti zajedno sa matičnom kompanijom. Pre markiranja, dok Nanoinspekt još nije postojao, od 2010. do 2012. Autentiks je u Srbiji imao pilot-projekat o markiranju - Identifikacija i verifikacija autentičnosti goriva, koji nije urađen u saradnji sa nezavisnom institucijom ni univerzitetom, nego sa Ministarstvom energetike i NIS-om. Pilot-projekat je iz ove perspektive imao za cilj da ubedi nadležne u korišćenje Autentiksove tehnologije, a potom je poslužio kao krunski dokaz opravdanosti i valjanosti ovog sistema kontrole tržišta. Taj pilot-projekat je, kasnije, pobedničkom konzorcijumu dao prednost na tenderu.

Načelnik tržišne inspekcije i jedan od članova tenderske komisije Slaviša Petković kazaće za NIN da je Autentiks u Srbiji prisutan još od 2006. i da je dolazio sa raznim ponudama, a da je on lično s njima radio i pre markiranja.
Vlasnik Nanoinspekta, firme čiji su prihodi pre markiranja bili nula, pilot s političkim vezama Vladimir Banjac, ostaje da uređuje poslovanje kada vlasništvo nad tom firmom preuzima Nanoinspekt South East sa sedištem u Švajcarskoj, avgusta 2014, osam meseci po otpočinjanju markiranja. U aferi Panamski dokumenti Banjac se pojavljuje kao vlasnik Nanoinspekta sa Sejšela. Inspektor Petković je, pokušavši da odgovori na pitanje zašto se za realizaciju projekta od nacionalnog interesa, kako on vidi samo ovu vrstu obeležavanja, koristi ofšor kompanija, odgovorio da je reč o - državnoj firmi. Ma, dajte, to je država i tu rade činovnici. Pa ispada da novac od obavljenog posla sejšelskim kanalima iz Srbije iznosi sama država. Da ne zvuči otrcano kiparski, imalo bi zaplet trilera.

Firme koje proizvode i uvoze gorivo, pre svih NIS, koji ima najveći udeo na tržištu, trenutno plaćaju za markiranje 0,28 dinara po litru, 0,19 odsto od cene goriva. Tu obavezu sličnu akcizi - koja se ne sliva u budžet nego na račun privatne firme - kroz cenu goriva plaćaju potrošači. Oni isti koji su već platili porez da bi sistem, u kome hiljade ljudi primaju platu da bi bili kontrolori, funkcionisao. Usklađivanje ove cene sa kursom evra je automatsko, kada ta valuta poraste ili padne u odnosu na dinar za tri odsto. A to se dogodilo tri puta od januara 2014. Primera radi, za markiranje 2.185.000 tona naftnih derivata te godine je po tada važećem cenovniku konzorcijum na čelu sa Nanoinspektom, po računici NIN-a, naplatio oko 6,5 miliona evra.

Vrednost ugovora o pružanju usluge markiranja od 11. oktobra 2013. između konzorcijuma i države je, izričiti su u Ministarstvu energetike, po članu 18. poverljiv podatak. NIN je imao uvid u Nacrt ugovora koji je bio deo tenderske dokumentacije, ali od Ministarstva nije dobio tendersku dokumentaciju (koja bi trebalo da je javni dokument i dostupan na sajtu), niti imena članova, osim predsednika tenderske komisije Petra Stanojevića, tadašnjeg pomoćnika ministarke Mihajlović.

Na tender se prijavila i firma Rohe, ali je njena dokumentacija bila neispravna, a tender je prema opisanom sledu događaja favorizovao potonjeg pobednika. U prilog tome govori jedan od uslova po kome ponuđač mora biti proizvođač markera na bazi nanotehnologije, što je u svetu veoma raritetna delatnost. Jedna od inicijativa za ocenu ustavnosti ove uredbe, koju je potpisao tadašnji premijer Ivica Dačić, osporava sam tender kao metod favorizacije pobednika i ograničavanja konkurencije, budući da je Zakonom o energetici Vlada imala diskreciju da izabere način, uslove i postupak obeležavanja. Jedino tenderom se, međutim, posao dodeljuje na pet, a automatski se može produžiti na 20 godina.

Petković kaže da je firma Rohe dostavila neozbiljnu ponudu, na samo dve i po strane i da je konkurisala iz političkih razloga - bila je to politička stvar, neko je podmetnuo tog drugog ponuđača.

U Ministarstvu su NIN-u objasnili da se na nanotehnologiji insistiralo u tenderskim uslovima, jer je ta tehnologija veoma kompleksna i teška za kopiranje, uklanjanje ili ispiranje. Nanotehnologija je najnaprednija tehnologija današnjice, jer uključuje strukture nanometarskih dimenzija. Nanomarkeri koji se koriste u Srbiji, dodaju se derivatima nafte u milijarditim delovima. U poređenju sa tradicionalnim bojenjem i drugim tehnologijama markiranja koje zahtevaju dodavanje 100 do 1.000 puta više markera u derivate nafte, nanomarkeri gotovo ne uvode nikakav novi materijal u derivate. Ne mogu se detektovati golim okom, već isključivo pomoću posebno prilagođenih uređaja za detekciju markera, navode u Ministarstvu.

Te uređaje, gle čuda, ima samo Autentiks, a u Srbiji njegov partner SGS, pa jedini može i da kontroliše nivo markera u gorivu. Zato kad tržišna inspekcija ide da u ime potrošača proveri legalnost tržišta i kvalitet goriva, ona to nije u mogućnosti da obavi bez SGS. Tržišni inspektori šta više nisu ni akreditovani za ovaj posao, pa je kontrolor radnik SGS, onaj koji meri i očitava rezultat. Koncentracija markera mora za benzin i dizel biti veća od 90 odsto, a za tečni naftni gas od 80 procenata propisane koncentracije. Korisnik, međutim, ne može da zna i da je početna koncentracija bila 100 odsto, jer je tek od izmene Uredbe, prošle godine, SGS obavezan da izda izveštaj o količini ubačenog markera u određenu količinu derivata, ali ne i o nivou njegove koncentracije.

Marker se ubacuje ručno, radnik SGS najpre izmeri količinu markera za određenu količinu derivata i sipa ga u cisternu, a on se meša tokom transporta. Usput je takav proces stvorio dodatne probleme, jer neki derivati po svom sastavu (tečni gas) ne mogu na taj način da se spoje sa markerom.
U Nanoinspektu kažu da je greška prilikom ručnog dodavanja markera jedan odsto, što je iskustveno manje od greške koja se dobija automatskim dodavanjem, koje je takođe predviđeno Uredbom, ali bi za to obveznici markiranja, tvrde u ovoj firmi, morali da obezbede određene instalacije. Procena investicije za sva mesta gde se obavlja markiranje bila bi veća od 10 miliona evra, kažu u Nanoinspektu.

Kazne za manju koncentraciju markera su, osim novčane, još i zabrana delatnosti od šest meseci do tri godine. I za konzorcijum koji markira predviđena je novčana kazna do dva miliona dinara ukoliko ne dostavlja nadležnim organima dvonedeljne izveštaje o količini markirane robe i o kontroli markiranja, što je i njegova jedina obaveza.



Tomislav Mićović, generalni sekretar Udruženja naftnih kompanija Srbije, ne osporava potrebu da se tržište bolje kontroliše, ni efekte markiranja na suzbijanje sivog tržišta, ali podseća da su i druge, prethodne mere, poput uvođenja akciza na lož-ulje, koje se bez plaćanja ove dažbine prodavalo kao motorno gorivo, dovele do većeg reda na tržištu. Isti slučaj je bio sa biodizelom i baznim uljem. Sivo tržište uvek traži način da zaobiđe propise. Razni su načini da se akcizna roba razblaži neakciznom, a da se ne uništi kvalitet. To uzima značajan deo tržišta naftnim kompanijama. Markiranje je jedna od mera koja je smanjila prostor sivom tržištu, kaže Mićović.

Bolja naplata akciza je, po njegovim rečima, u prvom redu rezultat učestalijih kontrola inspekcije. Nažalost, kontrola je i dalje usmerena ka onim tačkama gde se prekršaji i ne dešavaju, a izostaje tamo gde se dešavaju, jer nemarkirani derivati ne idu na benzinske stanice, nego se isporučuju krajnjim korisnicima direktno, objašnjava sagovornik NIN-a.

U Inicijativi za ocenu ustavnosti sporne Uredbe, UNKS naročito osporava monopol koji je pobednički konzorcijum dobio na tenderu i nemogućnost naftnih kompanija da izaberu partnera u poslu, na koji su obavezani propisom. Osporava se i činjenica da lice koje ubacuje marker jedino i meri njegovu koncentraciju i zaduženo je za forenzičku proveru tog istog markiranja. Tom logikom, jedan čovek i jedna firma sami kontrolišu kvalitet sopstvene usluge, a ni u slučaju spora ne postoji pravo na pravično suđenje. Sistemom licenci, koji se ovom inicijativom predlaže, ne bi bila narušena sloboda konkurencije na tržištu. Ovako, Vladi se zamera da je odlukom da raspiše tender ograničila konkurenciju, uvela monopol i onemogućila zainteresovane da imaju pravično i nepristrasno suđenje.

Način na koji je Autentiks, kao jedan od retkih u svetu, bio u prilici da vodi proces markiranja srpska Uredba je unapred do detalja predvidela, ne prepuštajući ništa slučaju. Od specifičnosti sastojaka markera do provere sopstvenim aparatima. U cenu usluge markiranja ulaze redovno uzorkovanje i merenje koncentracije markera u derivatima, mogućnost forenzičke analize, sami markeri i pravo korišćenja tehnologije markiranja, minimum 30 terenskih i jedan forenzički uređaj za merenje koncentracije markera za sve vrste goriva, minimum 30 kompleta opreme za merenje koncentracije markera, održavanje i podešavanje uređaja, obuka i tehnička pomoć, propaganda i veb-aplikacija.

Nakon markiranja i sveobuhvatne kontrole, nova dimenzija posla započela je krajem 2015, kada je, u procesu prilagođavanja propisa evropskim direktivama, otpočeo redovni godišnji monitoring kvaliteta. Za ovaj posao SGS je u Službenom glasniku objavio cenovnik dve godine ranije. Tako je svaki pedalj kontrole goriva u Srbiji, verovatno na punih dve decenije, zauzela jedna kompanija. Odnedavno je i Vojnotehnički institut opremljen forenzičkim uređajem za proveru koncentracije markera. Ali i ovaj aparat je obezbedio Autentiks. Ekskluzivnost je zatvorila krug.
Petković potvrđuje da sem SGS tržišna inspekcija ne angažuje nikoga drugog za uzimanje uzorka ni merenje koncentracije markera. Dva posla - merenje koncentracije i redovni monitoring kvaliteta - inspekcija se trudi da spoji, kaže Petković, a osim toga, SGS nam daje i uslugu prevoza. I to nije sve što trojni konzorcijum zaradi na gorivu u Srbiji. Postoji i vanredni monitoring kvaliteta koji energetski subjekti, za sopstvene potrebe, mogu naručiti od SGS. Zapravo, samo od SGS, pa ta rabota nema smisla ako se želi kontrolisati i onaj koji markira.

Mali je zato domet Radnog tela zaduženog za kontrolu markiranja, i u kome osim predstavnika nadležnih ministarstava - energetike, trgovine i finansija, sede i predstavnici BIA, MUP, Uprave carina i Poreske uprave. Među svima njima mesto u procesu, ni u jednom segmentu, nije dobilo jedino regulatorno telo za ovo tržište - Agencija za energetiku.

Tajnovitost ovog državnog posla, ali time ne i Ugovora, Petković objašnjava potrebom da se sastav markera sačuva u tajnosti. Autentiks ne bi rizikovao da zbog naših milion evra, neko dobije formulu markera. Ujedno to je odgovor i na pitanje da li je tačno da se i sam marker pojavio na crnom tržištu. NIS plaća 80 odsto markera, a mislite li da bi plaćao da ta stvar nije relativno čista? Kod derivata će krasti svako ko može. A mi smo došli do toga da je svega tri do pet dosto tržišta nemarkirano. Bure od 40.000 evra markera, štiti 10 miliona evra akcize.

Iz Ministarstava energetike šalju računicu: Efekti primene propisa iz oblasti markiranja se ogledaju kroz porast uplate akciza u budžet za oko 74 miliona evra u periodu februar 2014 - januar 2016. u odnosu na 2013, odnosno period pre početka primene markiranja derivata nafte. Od toga je taj prirast u 2014. bio oko 34 miliona evra.

U opticaju su, uz to, tri tipa markera. Jedan se koristi za teritoriju centralne Srbije, drugi za KiM, da se odatle gorivo ne bi vraćalo, a treći, izvozni tip markera se i ne koristi.

Usvajanju Uredbe prethodile su brojne aktivnosti lobiranja, koje je trajalo godinama, ali je ugovor, na kraju, ipak, ili baš zato, ostao tajna. Uprkos godinama priprema, brojni problemi su iskrsli usput. Među ugovornim tajnama je i obaveza promocije markiranja u javnosti, za šta je budžet bio toliki da arhiva novinskih tekstova ne beleži više od dva koja na bilo koji način preispituju ovaj, po mnogo čemu, sporan slučaj. Slaviša Petković je ujedno i jedan od najaktivnijih promotera, zajedno sa dve medijske kuće, dok se ministri energetike listom suzdržavaju od komentarisanja ove zakulisne dugogodišnje aktivnosti, čiji bi efekti u srpskom budžetu bili možda daleko vidljiviji da ih nema i na Sejšelima.

Slaviša u Boru

Većina evropskih zemalja, suprotno tvrdnjama nadležnih, nema sistem markiranja, jer ima sistemsku kontrolu. Upućeni tvrde da domaći inspektori nemaju običaj da kontrolišu na točkovima, a načelnik tržišne inspekcije Slaviša Petković odgovarajući na pitanje da li kompanija Autentiks ima nameru da uvede automatsko umesto ručnog markiranje, tu glasinu potvrđuje. Radi se na tome. Ali to je priča koju šire oni koji bi da se dokopaju markera. Energetski subjekti zamišljaju da oni mogu da dobiju marker. Tragom moje ideje, a da bismo suzbili te priče o markiranju, inspektori će da dobiju šifru, elektronski potpis na aparatu za kontrolu. Kada bi imao marker, onaj na internoj stanici bi ga sigurno stavio, sve misleći se: kad li će Slaviša doći kod nas u RTB Bor? A zna da se to neće desiti nikada.