Književni recepti iz restorana Druan

U dobrim knjigama dobro se jede! Čak i skromna trpeza (sir, masline, krčag belog vina), u romanu Savršeno sećanje na smrt, iznosi se pred čitaoca kao prava gozba. Dok se Radoslav Petković pozdravljao sa Žan-Batistom Kizenom, direktorom Francuskog instituta u Srbiji, domaćinom radnog ručka, na kome su 12. maja NIN-ovi laureati razgovarali sa Pjerom Asulinom, članom Gonkurove akademije i Aleksisom Ženijem, dobitnikom Gonkurove nagrade, razmišljali smo o kuhinjama kroz koje prolaze likovi Aleksandra Gatalice i Gorana Gocića. Specijalitete iz Ženijeve proze nismo namerno pominjali, jer bismo prizvali dobro napisano ali jezivo poglavlje Francuskog umeća ratovanja.

Kuvari su danas u modi, ne silaze s televizora (u detektivskim serijama mljackaju i doktori u salama za autopsiju), ali naš razgovor o književnosti i nagradama, s viljuškama i noževima u ruci, nije predstavljao pomodarstvo. Članovi žirija koji dodeljuje najvažnije francusko literarno priznanje, pokrenuto 1903, zasedaju u restoranu Druan. Pjer Asulin, jedan od deset ljudi koji u Akademiji ostaju do kraja života, autor je tridesetak knjiga. Napisao je čitav niz ogromnih biografija (Galimara, Simenona, Eržea), ali i romana. Kako je piscu među sudijama?

Kada sam prihvatio da budem u žiriju, oslobodio sam se jedne teskobe, kaže Asulin. Teskobe da dobijem Gonkurovu nagradu! Mi nismo žiri kritičara. Mi smo žiri pisaca. Ističe da je to princip. Prija kada romanopisac dobije priznanje od drugog romanopisca. Pored toga što je radio-hroničar i jedan od najčuvenijih francuskih blogera, on sam piše kritiku... I kritičari su podložni kritici. Stara priča, nedoumica: da li je bolje da pripadate tom sektoru ili ne ukoliko želite da bolje razumete prozu.

Kada ste i sami autor, otkrijete mehanizme pisanja i vidite kako stvari funkcionišu iznutra. Imate potrebu da ponekad kažete: Ne, ovo je u stvari trebalo ovako napisati. Skreće pažnju da su u Gonkurovoj akademiji samo Bernar Pivo (predsednik) i on, u isto vreme, i kritičari i pisci. Kada ste kritičar, imate distancu, pa se pitate koliki je vaš legitimitet da odlučujete. Kažete da je nešto loše konstruisano, ali s kojim pravom...

Nezgodna stvar za člana žirija jeste što pre ili kasnije dođe u situaciju da poredi romane. No, nemoguće je upoređivati zaplete i likove. Kako odrediti kriterijum? Knjige ne mogu da se upoređuju, odgovara član Akademije. Književnost je subjektivnost, ne postoji konkurencija u sportskom poimanju te reči. Pitanje je delikatno. Ako definišete kriterijum, to bi značilo da postoji određeni smer u donošenju odluka. Ali ne postoji!

Poslednjih sto deset godina potpuno su različita dela dobila Gonkura. Treba da znamo da ne nagrađujemo autore, njihovo celokupno delo, već isključivo roman. Kada je Aleksis Ženi bio dobitnik, uopšte nisu znali o kome se radi. Nema određene linije, definisanog kriterijuma, ali postoji nasleđena tradicija. Emil Zola, recimo, ono što smo zvali naturalizmom. Ali, Margerit Diras, recimo, nema veze s tim. Tokom veka smenjivale su se epohe. U nekima je žiri razmišljao u jednom pravcu, kasnije na sasvim drugačiji način. Pitanje je koliki je uopšte uticaj vremena.

Pjer Asulin počeo je karijeru u spoljnopolitičkim rubrikama: Molim vas, rekao je Radoslavu Petkoviću, budite ljubazni i pomozite mi da se setim jednog imena. Kada se razboleo Josip Broz Tito, dolazio je u Jugoslaviju kao novinar. Tražio je teme dok se čekalo šta će biti s predsednikom. Dali su mu papirić s adresom pesnika, starijeg gospodina, koji je dobro govorio francuski.

I kažite mi da li predstavlja problem to što je vaša najvažnija nagrada povezana s nedeljnikom? Aleksandar Gatalica objašnjava da se ona doživljava odvojeno od novine, ali da ne bi mogla da postoji bez nje. Ima težinu nacionalnog priznanja što je za našu književnost veoma važno.

Dragan Jovićević, urednik kulture, upoznao je goste iz Francuske s istorijom NIN-ove nagrade i njenim pravilnikom. Princip rada Akademije Gonkur je drugačiji. Leto je period kada se ne sastaju u restoranu, ali zato pišu jedni drugima izveštaje o tome šta su čitali. Svako čita knjige koje hoće! Neki iste naslove, ponekad delo koje niko drugi nije ni otvorio. Dakle, svako radi šta želi, objašnjava Asulin. Tokom jeseni kreće rasprava i pravi se uži izbor od trinaestak romana. Svako od nas daje spisak. Sledi izbor od osam naslova, zatim četiri. U konkurenciju ulaze samo izdanja objavljena od početka godine do 1. septembra. S obzirom na to da čitaju šta žele, uvek postoji strah da će propustiti nešto dobro. Zato slušaju o čemu pričaju drugi, prate kritiku i časopise. Imamo različite ukuse. Sa svim tim filterima, nemoguće je da dobra knjiga promakne.



A onda dolazi novembar i dan kada se zna koja će vest biti prva emitovana u dnevniku, makar negde u svetu izbila revolucija. Sedeo sam, pravio se da čitam i slušao da li će telefon da zazvoni, otkriva Aleksis Ženi koji je Gonkurovu nagradu dobio pre pet godina za Francusko umeće ratovanja.

Dok ručamo, u beogradskom restoranu, uz prevod Sonje Filipović, menadžera projekata u Francuskom institutu i Jasne Stojković, zadužene za odnose sa javnošću i partnerstvo, Ženi sedi na istoj strani stola s Goranom Gocićem, piscem kome je takođe pošlo za rukom da najvažniju nagradu dobije za debitantski roman Tai. Kada je reč o najužem izboru, vi znate da svi kandidati zaslužuju pobedu, priča Aleksis Ženi. Ali, do poslednjeg trena ne znate ko dobija. Akademija odabranom delu donosi slavu i ček od deset evra. Znate, često me pitaju u šali da li sam ga naplatio!

Posle toga tiraž vrtoglavo skače! Aleksandar Gatalica napominje da posle NIN-ove nagrade skok iznosi između pet i deset puta. Slično je i u Francuskoj. Pojedini romani posle Gonkura dostignu i 750.000 prodatih primeraka.

Radoslav Petković priča kako je NIN-ova nagrada, na izvestan način, nastala kao imitacija Gonkurove. Pedesetih godina prošlog veka, kritičar nedeljnika NIN otputovao je u Pariz i video šta se događa. Kada se vratio, predložio je da se na sličan način nagradi najbolji roman. Takođe je želeo da se sve događa u restoranu. Bio je kafanski čovek.

Aha! Dobro, odgovara Pjer Asulin. Poslaćemo vam onda račun!, dodaje uz smeh. Zatim podiže viljušku. Na stolicama u restoranu Druan ispisana su imena članova Akademije, a na priboru za jelo, starom escajgu koji se čuva u posebnom sefu, ugravirana su imena prethodnih članova žirija koji su sedeli na tom mestu.

U drugoj prostoriji veća se o dobitniku druge književne nagrade Renodo. Kada donesu konačnu odluku, dođu da vide ko je dobio Gonkura. Ako se radi o istom piscu, pre izlaska u javnost, Renodo odustaje od svog izbora i traži drugog laureata. Očigledno se ne smatra naročito dobrim potezom da dva velika priznanja odu u iste ruke.

Mnoge odluke žirija zatalasale su književni život. Radoslav Petković skrenuo je pažnju na prašinu koja se podigla kada je Marsel Prust dobio Gonkura. Tačno po završetku rata, postojao je veliki lobi koji je insistirao na tome da nagrada ode piscu koji piše o ratu, nastavio je priču Pjer Asulin. Bilo je više takvih dela, među njima i Drveni krstovi Rolana Dorželea. Bilo je mnogo polemika i Prust je dobio. Neke novine su rekle da to nije normalno. Ne zato što se radi o Prustu, već zato što knjiga ne govori o ratnim dešavanjima.

Drugi su branili pisca, govoreći da se ne radi o političkom, već o književnom žiriju. Izbio je mali skandal koji su izazvali izdavači. Izdavač Dorželea je loše primio poraz, kako priča Asulin, i na korice stavio sledeću napomenu: Gonkurova nagrada četiri glasa! Galimar je započeo protest i odmah su morali da skinu takav blurb. Ipak, postoje čitaoci koji danas hvale Dorželeov roman, rekao je Petković.

Bio je i treći naslov u konkurenciji, nastavio je član Akademije Gonkur. Roman Morisa Ženevoa pod naslovom Oni iz 1914. U knjizi postoji sjajna rečenica koja najbolje rezimira rat. U ratu, i pejzaž puca u vas. Sve je rečeno, u nekoliko reči.

Aleksandar Gatalica skrenuo je pažnju na godine kada laureati nisu bili izabrani. Gonkurova nagrada nije dodeljena samo 1940. Ali četiri leta kasnije dodeljene su dve! A NIN? Posle ovog pitanja otvorila se priča o 1959, o nenagrađivanju dela Miodraga Bulatovića Crveni petao leti prema nebu.

Da li znate da je upravo taj Bulatovićev roman nedavno objavljen u Francuskoj?, upitao je Žan-Batist Kizen, direktor Francuskog instituta. Predgovor je napisao Matijas Enar, koji je takođe bio gost ovogodišnjih Molijerovih dana.

Jednog dana Poljaci su poželeli da imaju nagradu koja bi bila vezana za čuveno francusko priznanje. Tako je nastao Gonkur koji dodeljuju studenti u desetak evropskih zemalja. Upravo su Matijasa Enara ove godine odabrali studenti iz Srbije. Pod pokroviteljstvom Akademije, studenti francuskog iz Beograda, Kragujevca, Niša i Novog Sada dobili su četiri romana iz najužeg izbora. Glasali su i na svečanoj dodeli u Ambasadi Francuske saopštili konačnu odluku.

Pjer Asulin ima novu ideju. U razgovoru sa Draganom Jovićevićem objašnjava kako bi voleo da se Akademija još više otvori ka inostranstvu. Želi da stvori prijateljsku mrežu koja bi jednom godišnje okupljala predstavnike velikih književnih nagrada, kao što su Pulicerova, Bukerova... Da se razmene mišljenja i polemiše. U tom krugu, bez obzira na to što je ideja na početku, vidi i NIN. Odrediće grad kao centar, započeti s veb-sajtom. Jednom godišnje mogli bismo da napravimo javni skup na temu književnosti.

Dušan Matić! Da, upravo je to ime pisca kod koga je Pjer Asulin odlazio na duge popodnevne razgovore dok je čekao da svet sazna šta će biti s Josipom Brozom Titom. Govorio je francuski, išao sam da ga posetim. Mnogo smo razgovarali, pisao sam članke o njemu i slao ih u Pariz. Sve dok glavni urednik nije poslao telegram sledeće sadržine: Možeš li da pišeš malo više o Titu, a malo manje o nadrealizmu?