Evrosong-scenario

Nakon završetka ovogodišnjeg Evrosonga, svaki zdravomisleći i normalan građanin ove zemlje koji u kući ima fantomku i bejzbol palicu, a u garaži bager, nije mogao a da se ne zapita zašto jednostavno ne pošaljemo fantome da sruše tu Evroviziju, potom nadležne službe da počiste otpad, a na kraju sve to lepo ogradimo i proglasimo pobedu Srbije?

Zli jezici odmah su pohrlili da konstatuju kako je možda i bolje što nismo pobedili, jer bismo morali da trošimo novac na pevačko takmičenje kad nam do pesme nije (dobro, osim Ivice Dačića), a ko zna šta bi tek nekome moglo da padne na pamet da ruši u noći u kojoj su sve oči uprte u finale Evrosonga u Beogradu.

Moramo da se složimo da ne bi bilo baš prijatno da se ujutru, posle besane noći ispunjene glasačkom neizvesnošću, mamurni probudimo i shvatimo da je neko sravnio sa zemljom Pobednika, Kalemegdan, Beograđanku ili Narodnu biblioteku jer mu se, eto, učinilo da bi štošta korisnije tu moglo da nikne, ako se što pre zasadi, naravno.

Ipak, ostaje žal da vidimo kako bi, u skladu sa novim tendencijama da se na Evrosongu tolerišu političko-istorijski obojene pesme, čujemo kako bi zvučala recimo numera Marš na Drinu u nekom novom, elektronsko-etno aranžmanu ili Igrale se delije u dab-step maniru.
No, posle svega, ovogodišnji Evrosong ostaće upamćen po nekoliko stvari. Prvo, umalo da najvatreniji fanovi budu prinuđeni da sledeće godine putuju u Australiju kako bi uživo pratili najveće evropsko muzičko takmičenje. Ali to je manje bitno.

Drugo, ujedno i ono bitnije, jeste da su svi napori srpskog državnog vrha da progura fijat u Rusiju propali onog momenta kad je srpski žiri Ukrajini dodelio 12, a Rusiji 1 poen. DŽaba smo se posle vajkali da Rusi nama nisu dali ni taj jedan već nula, džaba smo pokušali da se izvadimo glasovima građana koji su sa 12 poena glasali za Rusiju.

Još stara ruska narodna poslovica kaže Kod koga je gas, kod toga je i pravda, a Putin je gas već zavrnuo. I ne samo to. Sudeći po vremenskim prilikama, izgleda da je iskoristio i onu tehnologiju kojom su onomad rasterivali oblake iznad Moskve da nam dodatno zagorča život i pošalje hladan talas na Srbiju.

Po čaršiji se šuška da saradnici Tomislava Nikolića već danima ne mogu da se dogovore ko će da mu saopšti da je džaba onomad ljubio Putina devet puta, a premijeru Srbije Aleksandru Vučiću nikako da saopšte da je bezveze pravio onoliku vojnu paradetinu ne bi li umilostivio Vladimira. O protraćenim naporima Suzane Mančić da otpeva slavljeničku pesmu da i ne govorimo.

Sve se srušilo u trenu, poput trošne kuće u Hercegovačkoj ulici. Da li ćemo do sledećeg Evrosonga postati pametniji i zreliji, geopolitički mudriji i muzički potkovaniji, to niko ne zna. Izvesno je samo da sličnu grešku ne smemo da ponovimo. Jer, može da ti se omakne ukrajinski evrosong-scenario jednom, ali ne može centrala, pardon, žiri da pogreši sto puta.