Kvo vadis, domine?

U školi su nas, je l` da, učili da je Neron zapalio Rim, a onda oklevetao hrišćane da bi ih potamanio. E, pa da li je, baš, bilo tako!? Pažljivim iščitavanjem Sjenkijevičevog kultnog romana, promućurni čitalac shvata da je požar u Rimu buknuo po nalogu Isusa! De, polako, polako! Ne skačite naglo, biće vam sve objašnjeno!

U završnici romana Kvo vadis, domine?, apostol Petar beži iz zapaljenog Rima, ali, avaj, na izlasku iz grada na putu ka Albanskim gorama (!?) u susret Petru ide Isus! I iz ruku Petrovih putnički štap ispade na zemlju, oči gledahu ukočeno preda se, usta behu otvorena i bla, bla... Zatim, Petar pada na kolena i izgovara čuvene reči: Kvo vadis, domine? iliti Kuda ćeš, Gospodine? Hrist odgovara, posve jasno: Kada ti ostavljaš narod moj, ja idem u Rim da me razapnu po drugi put!

U opisu ovog susreta, Sjenkijevič čitaocu jasno stavlja do znanja da nije reč o Petrovom snoviđenju, već o stvarnom događaju! Isus, dakle, zaista ide u zapaljeni Rim, po cenu da bude opet razapet! Ovom prilikom nije važno da li je prvo Isusovo raspeće bilo u Jerusalimu ili u Solunu. Važno je da je Isus preživeo i rimsko raspeće, ako ga je bilo, i da je doživeo duboku starost u Kašmiru...

K G. Jung, moj guru iz Švice samo se nadovezuje: Petar beži iz zapaljenog Rima kao što je pobegao i od Isusovog raspeća. A beži i zato što su jevrejski ranohrišćani izazvali bes Rimljana jer su za apostola Petra krali i klali decu, čijom je krvlju škropio svoje sledbenike, a o čemu izveštava i Sjenkijevič. U Rimu samo što nije izbio građanski rat, jer na stranu ranohrišćana staju i gladijatori. Ali, Neronovi pretorijanci uspevaju da uhapse vođe pobune Petra i Pavla, i oni su pogubljeni. Isus se ni ne pominje. Ali, u istoriji se ne pominje ni ime vođe masovnog ustanka Panona, Ilira i Dalmata protiv Tiberija! A, po slomu tog ustanka, Marija Magdalena traži od Tiberija da joj skine sa raspeća telo njenog muža. A niste mali, znate valjda, kako se zvao muž Marije Magdalene?!

Nego, prošle subote, zamalo da bukne požar i u Banjaluci. A, u istom danu, u valjevskom Krušiku, naš vredni premijer, po ko zna koji put ovog proleća, koketira sa lopatom! Čuj, polaže kamen temeljac za novu kapislanu! A onda ćemo se čuditi nekom novom Milosrdnom anđelu, nekom novom bombardovanju u kome će se na nas sručiti, možda, baš te nove rakete iz Krušika! Kvo vadis, domine, ako boga znaš!? I mani se, čoveče, lopate, prihvati se motike! Jer, Tolstoj piše: Samo uz zemljoradnički rad svih, može da postoji razuman, moralan život... Samo se zemljoradnici hrane pravim radom, građani se, neizbežno, hrane jedan drugim. Država koja je ponikla među njima i mogućna je i nužna. Ali, zemljoradnicima je takva država izlišna i štetna.

Motika, motika je iz raja izašla, a ne kapislana! Ali, motika je, izgleda, i kod Srba zaboravljena alatka. Dočim, lopata se i dalje, i te kako, upražnjava na polaganju kamena temeljca, ali, bogami, i na sahranama. Dobro, Savamala je sahranjivana bagerima, a čudi me da, umesto lopatama, nisu počeli bagerima da zatrpavaju i pokojnike na grobljima. Mada tu treba biti oprezan, pogotovo ako se radi noću, i ako se posao poveri, opet, nekom kompletnom idiotu. Jer, idiot može da zatrpa i grobare iz Niša koji, evo, već noćima spavaju na grobljima, štrajkujući zbog neisplaćenih zarada.
Tu me moja Crna savetuje: Drži se ti Bilje, i ne prizivaj idiote. Može da im ćune da dođu u Vidovo da ruše boga Vida! Ah, kvo vadis, domine?