Nervoza u redovima pobednika

Foto Tanjug/Tanja Valić

Sudeći prema rečima analitičara Dragoslava Anđelkovića, predsednik Tomislav Nikolić je toliko nervozan da ne može da podnese da neko tu nervozu primeti. Iz tvrdnji Nikolića, s druge strane, proizlazi da je tretman predsednika u javnosti takav da bi, bez obzira na stav pucajte, ja i sada držim čas, bilo ravno čudu da nervoze na Andrićevom vencu nema.

Izgleda da su obe javno zaraćene strane u pravu. Da je Nikolić ponovo meta intenziviranog negativnog medijskog tretmana više je nego očigledno. Ne deluje nemoguće ni da su Anđelković i kolega mu Branko Radun, koji se naknadno javio, obojica analitičari s posebnom potrebom da razumeju i opravdaju poteze premijera Aleksandra Vučića, dobili neprijatne pozive iz predsedničkog kabineta.

Da li je, možda, najava Nikolićeve nove predsedničke kandidature, koja liči na pokušaj prisiljavanja Vučića da se izjasni o podršci čoveku najzaslužnijem za njegovu današnju poziciju, dovela do eskalacije tinjajućeg sukoba u vrhu države, o kome stalno stižu naznake, ali nikad dokazi?

Sukob interesa više je nego jasan: politički skrajnutom Nikoliću očigledno se ne sviđa ideja da sledećeg proleća postane politički penzioner i odrekne se aktuelne prestižne pozicije i druženja na visokom međunarodnom nivou, o čemu većeg dela života nije mogao ni da sanja. I nije da tu ima nešto čudno nikome ko je na vlasti ne ide se u penziju, reče jedan naprednjak s kojim smo ovih dana razgovarali.

S druge strane, Vučiću je teško da podrži kandidata kome istraživanja javnog mnjenja ne daju prevelike šanse, naročito ako, kojim slučajem, uspeju opozicioni dogovori o zajedničkom pretendentu na predsedničku funkciju. Ne mora to da bude ništa lično: podrška gubitniku delegitimizovala bi Vučićevu vlast i ubrzala proces pada popularnosti koji je, prema mnogim ocenama, započet aprilskim parlamentarnim izborima.

Znači li to da se na predstojećoj stranačkoj skupštini u subotu može očekivati onaj dugo najavljivani okršaj Vučićevih i Nikolićevih?

Teško. Nikoliću je potrebna podrška stranke i dok god ima nade da je dobije, jasno je da nema interesa da kreće u bilo kakvu akciju koja bi mogla rezultirati podelom. I više od toga Nikolić bi time ugrozio političku budućnost sina Radomira, sadašnjeg predsednika Izvršnog odbora i gradonačelnika Kragujevca, a doveo bi u pitanje i sopstveni politički identitet.

Jer, bez obzira na eventualne lične preferencije članstva i broj onih kojima je više na srcu Nikolićev konzervativizam i naklonost Rusiji nego Vučićevo aktuelno evropejstvo, svi oni tačno znaju gde je vlast. Dok je stranka na vlasti, niko neće postavljati pitanja, neumoljivo precizno objašnjava naprednjak sa političkim iskustvom znatno dužim od postojanja SNS. Takva je logika vlasti, kaže. Zato je verovatniji nastavak zamajavanja koje upravo traje - laganim medijskim prženjem Nikolića i slabljenjem njegove pozicije, paralelno sa gotovo svakodnevnom pojavom novih predsedničkih kandidata. Daleko su, uostalom, predsednički izbori, valja se pozabaviti rešavanjem sve brojnijih i akutnijih problema. Jedan je, svakako, donošenje odluke o koalicionim partnerima u narednom periodu i saopštavanje članstvu kome će, u višem interesu, morati da ustupi mesta na različitim nivoima vlasti. Sagovornici NIN-a veruju da je, koliko god to među naprednjacima ne bilo popularno, najveća šansa da se nastavi brak sa socijalistima, samo u donekle izmenjenoj verziji koja, prvenstveno, podrazumeva novu raspodelu resora.

Ponovljeno ustupanje dela vlasti drugima svakako neće pomoći rešavanju onoga što, kako tvrde u stranci, predstavlja ključni partijski problem, a to je osećaj izduvanog balona, odnosno gubitak entuzijazma i energije. Iako su naprednjaci, zapravo, postigli ozbiljnu pobedu, neuobičajenu za stranku koja je već četiri godine na vlasti, fakat je da su karte sada lošije nego pre izbora - makar zbog manjeg broja mandata u Skupštini Srbije, ali i neumerenih očekivanja i očiglednog nepostojanja plana B za varijantu prelaska cenzusa stranaka koje ne pokazuju kooperativnost. Zato sad valja tražiti način da se ceo sistem nekako resetuje i stvori nova energija, više nego neophodna za vreme koje dolazi.

Nešto bi u tome trebalo da pripomogne promocija novih lica, najverovatnije pronađenih u Vojvodini, gde je SNS napokon uspeo da osvoji vlast, pa bi oreol pobednika u naletu energije bio zgodan pelcer za sadnju u najviše organe stranke ili državne strukture. Spekulacije o tome kako će mladi lavovi (Branislav Nedimović, Milenko Jovanov, Miloš Vučević, Marija Obradović...) biti raspoređeni po stranci i državi različite su, ali je zajednička procena da neke preterane kadrovske seče neće biti. Promocija novih ne bi trebalo da znači odricanje od dosadašnjih zaslužnih kadrova (poput stalno pominjane Zorane Mihajlović, Bratislava Gašića ili Zorana Babića) već pre izvesnu vrtešku po raspoloživim funkcijama, tako da se zadovolje jedni, a ne ometaju drugi interesi.

U planu je, tvrdi se, i profesionalizacija nekih funkcija u stranci, kao što je pozicija predsednika Izvršnog odbora i novoplanirana pozicija generalnog sekretara, mesto koje je pripadalo Vučiću u njegovoj radikalskoj inkarnaciji. A sve to sa ciljem da se ogromni stranački organizam bolje organizuje i utegne pred bitke koje dolaze.

A one neće biti lake, bez obzira na ogromnu vlast koju naprednjaci i dalje poseduju. Ozbiljan problem, prema rečima jednog odlično upućenog sagovornika, predstavlja promena Ustava koja neumoljivo stiže na agendu navodno se, čak, govori o očekivanjima Zapada da se najviši pravni akt promeni 2017. A taj plan ozbiljno je zakomplikovan činjenicom da je u Skupštinu ušao širi stranački sastav od zamišljenog, čime se ionako osetljivo pitanje promene ustavne preambule dodatno komplikuje. I baš tu sagovornik NIN-a vidi uzrok kako Vučićeve, tako i Nikolićeve postizborne nervoze jer, nije se samo premijer suočio s činjenicom da se ne dešava baš sve po njegovom planu, već je i Nikoliću postalo jasno da brza promena Ustava, koja bi podrazumevala i izmenjen način izbora predsednika (u parlamentu, što bi povećalo njegove šanse) više nije izgledna.

Da li se, u tom svetlu, može govoriti o stvaranju uslova za promenu orijentacije zemlje? Naprednjaci sa kojima smo razgovarali to, za sada, ne očekuju. Na skupštini stranke, tvrde, neće biti reči o strateškim, već samo o organizacionim pitanjima. Mirni smo do 2017, kaže jedan naš sagovornik. A onda? Sve je moguće i zavisiće od toga da li će u zemlji biti moguće ikakvo ekonomsko poboljšanje, šta će biti sa procesom evrointegracija i kakav će, uopšte, biti regionalni i ceo evropski pejsaž...

O drugim mogućim faktorima iznenađenja da i ne govorimo ko je, recimo, mogao da predvidi divljanje fantoma po centru Beograda, činjenicu da će se vrh države usuditi da tako snažno stane u odbranu šokantne rušiteljske akcije i proteste građana koji su usledili? Veće iznenađenje od toga, posle svega, mogla bi da bude smirena reakcija na neispunjene sopstvene želje i vraćanje nadležnosti institucijama koje sve više liče na razrušenu Savamalu.