19.04.
2024.
Koliko košta poljoprivredno zemljište u Srbiji: Gde je najskuplja, a gde najjeftinija parcela
Prosečna cena po hektaru prošle godine bila 8.200 evra a dostizala i maksimalnih 50.000 evra.
Foto Tanjug/Dragan Kojundžić
Kada je zaštitnik građana Saša Janković utvrdio da je u slučaju rušenja objekata u Savamali reč o organizovanom kršenju prava građana, premijer Vučić je hladnokrvno uzvratio da taj izveštaj nije ni pročitao jer je čitao važnije stvari kao što je slučaj ubistva Jelene Marjanović. Činjenica da ubistvo pevačice nije baš u opisu radnih obaveza bilo kog premijera možda ne bi trebalo da nam smeta (svako ima pravo na hobi), ali je neobjašnjivo da je zbog toga zanemario jednu od osnovnih dužnosti koje ima da drži pod kontrolom organe oružane sile, u ovom slučaju policiju na čije je organizovane propuste skrenuta pažnja u nepročitanom izveštaju, a da pritom čak i ne otkrije ko je ubio Jelenu.
Noćni napad i čudno vladanje policije su bili samo početak sveukupne akcije u kojoj su premijer i njemu bliski funkcioneri i institucije pokušavali da relativizuju činjenicu da su na delu sistemska rušenja svih ljudskih prava i pravnog sistema uopšte.
Zbog toga ni mesec dana nakon divljačkog pira ne znamo ni izvršitelje ni nalogodavce, a po svemu sudeći nećemo ih ni znati dok ne pristanemo da se radi o superherojima ili, kako je to premijer formulisao, građanima koji su uzeli pravdu u svoje ruke.
Pravda je u ovom slučaju rušenje nelegalno izgrađenih objekata, u vlasništvu lica koja su sve što imaju stekla kriminalom, udružena sa vezivanjem čak i slučajnih prolaznika jer koji pošten čovek prolazi tim krajem sasvim slučajno? To što objekti nisu nelegalni, to što ne postoji nijedan dokaz da se iko od pomenutih vlasnika bavio kriminalom, očito nije važno. Nijedan objekat nije stečen kriminalom niti korupcijom i svi su izgrađeni u skladu sa zaključenim ugovorom i urbanističkim uslovima, što je dobro poznato državnim organima, saopštilo je porodično preduzeće Transport Peroni d.o.o. Beograd i stavilo na uvid dokumentaciju. Isto je učinio i vlasnik Iskre Dušan Miljević, koji je NIN-u rekao da nema nijednu krivičnu prijavu, da nikada nije optužen ni za jedno krivično delo i na uvid dao dokumentaciju koja datira još iz šezdesetih godina prošlog veka.
Zanemariću što je Iskrinih 1.057 metara kvadratnih poslovnog prostora srušeno noću, što se još ne zna ko je to radio, što je taj neko bio maskiran, što ih je bilo 30 plus nekoliko bagera bez tablica, što su vezali Iskrinog čuvara, što su zarobljavali prolaznike, što se policija nije odazvala, što je predsednik Skupštine Beograda tvrdio da nema svedoka događaja, što grad čisti šut pre policijskog i sudskog uviđaja, što sud tek četiri nedelje nakon zahteva za obezbeđenje dokaza određuje veštaka, što grad nakon svega bespravno postavlja ogradu oko dvorišta Iskre, što grad sad šalje i privatno obezbeđenje da smeta posed na Iskrinom dvorištu, što policija odbija da reaguje na pozive Iskre da ti ljudi i njihovo vozilo odbijaju da odu sa poseda, što šef opštinske inspekcije najavljuje u Politici uklanjanje Iskrinog privremenog kontejnera na temeljnoj ploči srušenog objekta s upotrebnom dozvolom... Baviću se samo elementarnim vlasničkim i zakonskim pravima. Da pojasnim zašto rušenje nije obavljeno u po bela dana s papirom: Takav papir bi morao biti toliko ilegalan, da niko nije smeo da ga potpiše. Lakše je bilo naći 30 neznanih junaka. Jer možemo, primera radi, da pretpostavimo i da Iskra nema ni jedan jedini papir za srušene objekte, da nije podnela zahteve za ozakonjenje objekata ili čak i da je odbijena po tim zahtevima. Ni tada kriminal rušenja Iskrinih objekata ne bi bio ni za dlaku manji, jer naprosto nisu postojala zakonom predviđena rešenja o rušenju. Iskreno, čudi me što ih nisu samo nažvrljali i udarili pečat jer su takve stvari dosad protiv Iskre uradili mnogo puta. Očekujem da će sad da se vrate na te metode, mnogo elegantnije i nema ko da ih uhvati jer je cela država propala, kaže Miljević.
Sa papirom ili bez njega, aktuelna vlast je morala da sruši deo Hercegovačke ulice jer je u cilju svog komercijalnog privatnog projekta Beograd na vodi obećala stranim investitorima fizičko raščišćavanje zemljišta do 30. juna 2016. Iako Ustavni sud još uvek nije doneo odluku o tome da li je eksproprijacija zemljišta neustavna, a sudski postupci koji se vodi oko vlasništva nisu okončani (niti bi bili do zadatog roka), očigledno je procenjeno da će brutalnom silom lako premostiti sve ove probleme.
Javnost će ranije ili kasnije zaćutati i zaboraviti, kao na slučaj pada helikoptera, a oštećeni će svoja prava morati da potraže na sudu. Sa kakvim šansama za NIN objašnjava profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić:
To što sudski postupci nisu mogli da se okončaju do kraja juna, vlasnike tih objekata ne bi trebalo da se tiče jer su oni sve postupke pokrenuli na vreme i imaju pravo da nateraju nadležne organe da ih vode kako treba. Zbog ovoga što im se dogodilo oni imaju prava da traže nadoknadu štete. Međutim, iskustvo je pokazalo da kada neko tuži državu za nadoknadu štete, onda počinju razne opstrukcije u postupku, sudovi baš ne ubrzavaju takve procese. Pretpostavljam da će u ovom slučaju to trajati oko četiri godine, da će postupak po žalbi trajati još dve godine i ako bude uslova za reviziju vodiće se pred Vrhovnim kasacionim sudom postupak još godinu dana. Dakle, šest do sedam godina će trajati i to samo pod uslovom da ne bude neke ozbiljnije opstrukcije. Posle toga, ako oštećeni dobiju presudu za naknadu štete, postupak za prinudno izvršenje bi trebalo da traje sigurnih godinu dana, ako ne i više.
Po svemu sudeći, taj problem će naslediti neka druga vlast ili će postojeća naći načina da ga izbriše na isti način na koji briše istragu o događajima u Savamali. Jer prosto je neverovatno da do zaključenja ovog broja niko nije priveden, prikačen na poligraf i o tome legalno ili uz uobičajeno curenje podataka obaveštena javnost, da Tužilaštvo još uvek ništa nije dobilo od policije i da čak ne postoji ni osnovni papir neophodan u svakoj istrazi uviđaj. Policija je izjavila da nije mogla da ga uradi jer su ljudi u fantomkama presekli strujne kablove i bojali su se za svoju bezbednost, a na pitanje NIN-a zašto od EDB-a nisu tražili da isključi struju dok obavljaju svoj posao odgovor nije stigao.
Varničenje kablova se rešava veoma lakom i brzom intervencijom. Čak i kada je požar u pitanju, vatrogasci to gase u nekoliko sekundi. Pogotovo što su imali obavezu to da obezbede za uviđaj, što nisu uradili. I to nije sve, imali smo i akcije nakon događaja koje ukazuju da se radi o slučaju sa jakom političkom pozadinom. Tužilaštvo definitivno nije odreagovalo dovoljno brzo, dozvolili su da prođe toliko vremena da se dokazi unište, tako da sve to liči na jednu sinhronizovanu akciju smišljenu sa namerom da se istrpi kritika ograničenog dela javnosti jer smatraju da su koristi veće od eventualnih šteta, kaže za NIN Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Po njegovom mišljenju, u normalnim okolnostima, za policiju ne bi trebalo da predstavlja nikakav problem otkrivanje počinilaca jer postoji nekoliko svedoka koji se međusobno ne poznaju a koji su dali iskaze koji se u velikoj meri poklapaju. Takođe, Beograd je veoma dobro pokriven video-nadzorom i skidanje materijala bi predstavljalo veoma dobar trag, a praćenje telekomunikacionih baznih stanica može da omogući podatke s kim, odakle i koliko dugo su ljudi pod fantomkama razgovarali tokom rušenja u Savamali, a ti podaci se po zakonu čuvaju godinu dana.
U rušenju su učestvovala dva bagera i neverovatno je da nijedna kamera nije uhvatila u kom pravcu se kreću u dva sata ujutru. Imate čitav niz tragova dovoljnih da se pronađe 30 ljudi u fantomkama, a nije pronađen nijedan. Neverovatno je da neko ko se hvali da je srpska policija najbolja u regionu, ne može da pronađe nikog. Očito nije problem pronaći ih već reći ko stoji iza njih i gde bi nas ozbiljna istraga dovela, do koje politike i kojih političara. Problem je nepostupanje policije i zadatak policije je da pre svega utvrdi ko im je naredio da ne postupaju. To otvara pitanje da li imamo policiju u službi naroda ili partija i to ne samo zbog ovog slučaja. Ako se u tabloidima pojavi tekst o premijerovom bratu, policija munjevito reaguje, a u ovom daleko ozbiljnijem slučaju vi danima čekate da se ona i tužilaštvo uopšte pokrenu. Iz toga se može zaključiti da je policija izašla iz okvira poštovanja političke volje koja se definiše u parlamentu i postala sredstvo političke samovolje koja ide mimo zakona, kaže Petrović.
Dokle će ta samovolja ići, u ovom trenutku je nemoguće proceniti jer relativizovanje problema od strane čelnih ljudi u vlasti samo dobija na ubrzanju. I sve manje ih se tiče što iz EU stižu naznake da će teško ići sa otvaranjem poglavlja 23 i 24, kojima bi trebalo da uz ovakve slučajeve dokažemo da napredujemo u oblasti prava.
