Zatvorenici bezazlenih života

Foto profimedia.rs

Većina nagrađenih filmova na ovogodišnjem Kanskom festivalu, bila je duboko socijalno angažovana. Osim borbe malog čoveka protiv sistema, u fokusu je bio krik protiv korupcije, uplitanje pojedinaca u mrežu podmićivanja, disfunkcionalno društvo, ali i disfunkcionalni nukleus - porodica. Psihološki i moralno višeslojni film Matura rumunskog reditelja Kristijana Munđijua zasluženo je osvojio nagradu za najbolju režiju na upravo završenom festivalu. Od kada je ovaj autor 2007. godine šokirao filmski svet ostvarenjem 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana osvojivši Zlatnu palmu, rumunska kinematografija ima posebno mesto na svetskim festivalima. Pripovedajući o izgubljenim iluzijama i mogućnostima promene, u filmu o porodici, starosti, obrazovanju, Munđiju je usredsređen na glavnog junaka - sredovečnog doktora Romea Aldea. Rutina svakodnevice i borba da preživi, podstiče ga da isplanira budućnost za svoju ćerku, slanjem na studije u Veliku Britaniju kako i sama ne bi bila zatvorenik bezazlenog života u maloj rumunskoj provinciji. Zaplet počinje kada brižni otac započne akciju veze i poznanstva, u kojoj se razotkriva dobro poznati balkanski pejzaž. Ovakva stremljenja prate nepredvidivi životni izazovi

Matura je priča o kompromisu, o odlukama i izborima, idealizmu i solidarnosti među ljudima. Šta je bio izvor inspiracije?

To je realistični film koji vuče nadahnuće iz života. Pokušavam da koristim svakodnevne male događaje da govorim o stvarima koje su važne i meni i publici. Ako te zanima šta stoji iza činjenica, tako dolaziš do dobre priče o životu, odakle god da počneš. Za svaki drugi film koji snimim, pokušavam da razmišljam šta je za mene u tom času najvažnije. Nekako sam, kao roditelj danas, zabrinut zbog toga kako svet izgleda, i odlučio sam da bi film o obrazovanju, roditeljstvu i današnjem društvu sa svim kompromisima koje nosi, bio dobra početna tačka.

Koje teme ste sa ovim filmom pokušali da otvorite?

Počeo sam da razmišljam o tome da li postoji veza između stepena korupcije u društvu i obrazovanja koje nudimo deci. I s tačke gledišta pojedinca otkrio sam da možda uvek imamo dvostruki standard za decu učimo ih divnim stvarima putem reči, ali istovremeno donosimo odluke koje moralno baš i nisu za ponos. Pomislio sam da možda nehotice doprinosimo stanju stvari oko sebe. Onda sam pomislio da možda snimim film o roditelju koji razume ovo doba da kad jednom počneš s kompromisima, nema kraja. I koji veruje da jedini način da to reši jeste da dete vaspitava na taj način, kako to nikad ne bi moralo da radi. Nisam siguran da je moguće na takav način podizati dete, ali pomislio sam da bi to bila dobra početna tačka da se gledaoci zapitaju nad izborima koje su oni donosili u životu.

Film je sumorna slika stanja društva. Da li nove generacije mogu da se nadaju da će moći da počnu iz početka da grade neki novi sistem?

Mislim da je svaka generacija povezana sa svojim istorijskim trenutkom. Prvih dvadeset godina života proveo sam u komunističkom režimu. Kad je komunizam pao, mislili smo da imamo energije da promenimo svet i da će sve biti dobro. Naravno, mnogo toga jesmo promenili, ali mislim da smo imali mnogo velika očekivanja. Zato su ljudi danas pomalo razočarani. Mnogo toga smo promenili istorijski gledano šta je 26 godina iz istorijske perspektive, ništa ali na ličnom nivou to je mnogo. Razlika između mladosti i starosti. Kad dođeš u te godine i nisi potpuno zadovoljan nivoom promena koje si napravio u društvu, moraš doneti neke odluke o svojoj deci. Mi živimo u oblasti u kojoj stalno govorimo o generacijama koje su se žrtvovale. Slušao sam o tome od svojih roditelja, pa smo onda mi bili sledeća žrtvovana generacija. Ali ako zemlja ima samo žrtvovane generacije, to znači da nikad nije dostigla nivo u kom društvo može živeti normalno i očekivati da im se deca normalno razvijaju i ispune svoj potencijal. To mora prestati u određenom trenutku. Jedini način da to prestane jeste da se pronađe kolektivno rešenje.

Da li ste na nekom konkretnom primeru gradili lik glavnog junaka, oca Romea?

Kad god pišem, pokušavam da pišem o onome što znam, o ljudima koje poznajem. Uvek ima nečeg ličnog u onome što radim. Čak i u ženskim likovima! Ali Romeo za mene predstavlja arhetip roditelja koji bira individualno rešenje za svoju decu. I to je najrašireniji model u rumunskom društvu. Većina roditelja tih godina odlučila je da prvo spase svoju decu, pa društvo. Razočarani su brzinom kojom stvari napreduju i stoga su odlučili da je lakše poslati decu u inostranstvo u nadi da će imati bolju sudbinu. Nije mi bilo teško da shvatim principe koji stoje iza takvog lika, ali istovremeno sam želeo da lik bude promišljen, neko ko u okviru porodice ima autoritet da donosi važne odluke. Mislim da svojoj deci možemo mnogo nauditi prevelikom ljubavlju. Ako ih ne razumemo, moramo poštovati njihovu slobodu odlučivanja. Zato sam želeo tako da oblikujem lik.

Kako tolerišete korupciju u društvu s pozicije reditelja?

Pokušavam da govorim o tome, to mogu. Ali pokušavam i da izbegavam učešće u tome najviše što mogu. Pokušavam da popravim stvari koje zavise direktno od mene i odnose se na našu malu filmsku oblast. Naravno, istovremeno postoji mnogo trenutaka kad pomisliš da si suviše mali da promeniš stvari duboko i ozbiljno. I jedini način je težak način ubeđivanja ljudi, da je veća promena neophodna. Ali to može biti teško u zemlji poput Rumunije koja je izgubila mnogo mladih, obrazovanih i inteligentnih ljudi, koji su odlučili da odu.