Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   02.04.2020. 11:02
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
61. Стеријино позорје
Упркос свему

Одражавајући тренутну продукцију и „стање ствари“ у земљи и региону, Позорје је и овог пута успело да понуди јасну и утемељену концепцију са резултатима који ће бити референтни

Након шездесет година свог постојања, наш најзначајнији позоришни фестивал није у кризи, али јесте у опасности. Смањеног буџета скоро за трећину, под  сталном претњом враћању „изворном“ концепту (заборављајући да је то „изворно“ било везано за једну сасвим другу и другачију земљу), у немилости локалних политичара (који га, засада само на друштвеним мрежама, оптужују за „антисрпство“),

Позорје је ипак, и упркос свему, и овог пута успело да понуди јасну и утемељену концепцију са резултатима који ће бити референтни. Када смо већ код значаја самог Позорја, довољно је прелистати сјајну монографију (приредила Александра Коларић) издату поводом 60 година постојања ове манифестације која ће сигурно постати једно од кључних штива за проучавање домаћег театра.
Селекторка Марина Миливојевић Мађарев изабрала је седам представа које је повезала слоганом „Где су границе?“ Границе оне физичке, државне, затим оне менталне и интимне,  али и границе самог позоришта као уметничког и друштвеног чина, границе драмског текста, његовог ауторства, па и границе саме игре глумаца.

Позорје је отворила представа Народног позоришта из Београда Родољупци Јована Стерије Поповића, а у режији Андраша Урбана. Вероватно најзначајнија позоришна представа у последњих пар сезона, како због саме чињенице да се уопште десила („Урбан у Народном“), тако и због храброг, инвентивног и узбудљивог читања  нашег класика који своју актуелност свакодневно доказује. Представа је добила награду за режију чиме је исправљена дугогодишња неправда према једном од најзначајнијих редитеља којег тренутно имамо. Андраш Урбан је добио и, потпуно заслужено, награду за сценографију док је Ирена Поповић Драговић добила награду за музику.

Драма на мађарском језику Народног позоришта из Суботице приказала је на позорју представу Ана Едеш насталу по мотивима романа Деже Костолањија, а у режији словачког редитеља Јожефа Цајлика. Реч је о представи која у женеовском кључу, кроз однос служавке и њене газдарице анализира класне и социјалне условности као и механике експлоатација, од оних најбаналнијх, свакодневних, па до оних невидљивих, скривених, дубоко емотивних па и еротских. Ана Едеш је свакако један од врхунаца овогодишњег Позорја, представа ретке прецизности и снаге, комплексна и слојевита, са одличним ансамблом којим суверено доминирају сјајне Наталија Вицеи и Хермина Г. Ердељи (награда за глумачко остварење).

 Туђе срце или позоришни трактат о граници  је нови пројекат наше најпознатије драмске списатељице Биљане Србљановић и редитеља Дина Мустафића у продукцији Арт Хуба из Сарајева.

Ово је представа која вероватно најбоље одговара на задати слоган, како својом темом, тако и својом суштином и формом. Бесмислена бирократска логика која условљава слободно кретање људи у региону полазиште је за низ опсервација о границама, физичким пре свега, али и оним интимним, много опаснијим. Разиграна и полетна, често духовита и србљановићевски оштра и ефектна, представа је на пола пута између вербатима и ауторског дела, оплемењена сировом искреношћу одличних глумаца међу којима се посебно истиче Абан Укај.

Представа је остала без награда, али изгледа, због помањкања интереса београдских позоришта, и без шансе да је види престоничка публика. У најмању руку чудно. Босанско народно позориште Зеница је на Позорју приказало представу Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали  по новом тексту Тање Шљивар а у режији Мирјане Карановић. Овај изразито поетски, разуђен и надасве деликатан текст  преиспитује најинтимније емоције и међуодносе, са ретком дубином и искреношћу. Тања Шљивар је свакако један од најзначајнијих нових гласова домаћег драмског текста, али питање је колико је нашла правог тумача у Мирјани Карановић, која је у свом концепту управо појачала ту разуђеност и апстрактност текста, што је код гледалаца створило извесну дистанцу у односу на дешавања на сцени. Потпуно заслужено награду из Фонда Дара Чаленић за најбољег младог глумца  добио је Енес Салковић.

Највеће критике свог избора селекторка је добила уврштавањем у селекцију фамозног Виолинисте на крову СНП-а и Ujvideki Szinhaz из Новог Сада (режија Береш Атила). Ипак, овај драмски мјузикл на најбољи начин показује какве су све стратегије могуће да се проговори о тако озбиљним темама као што су толеранција или  границе, а сама чињеница да се ова продукција уопште десила довољно сведочи како је границе могуће, ако постоји воља и памет, са лакоћом срушити. Представа је добила највишу оцену од стране публике од кад ова награда постоји, а сјајни Балаш Арон је добио награду за улогу млекаџије Тевјеја. Представа је добила награде и за кореографију (Ђерђ Крамер) и костимографију (Мирјана Стојановић Маурич).

Једино изненађење и извесну дискусију у вези с овогодишњим наградама Позорја изазвала је представа Атељеа 212 Пијани  по тексту Ивана Вирпајева а у режији Бориса Лијешевића, која је однела главну награду за најбољу представу. Ова филозофска комедија која емотивно и егзистенцијално огољује низ ликова које затичемо у грозничавом стању жеље за променом или свођењем животних рачуна свакако је међу најбољим што су у протеклој сезони београдска позоришта имала да понуде, али питање је,  посебно  у поређењу са Родољупцима, да ли је ово најбоља представа Позорја. Награде за своје улоге су добили и сјајни Бојан Жировић, Бранислав Трифуновић као и Марта Бјелица за најбољу младу глумицу.  

Вероватно је највеће изненађење и најнеобичнија представа читавог Позорја пројекат Хроми идеали Народног позоришта из Ужица, настао по роману Чедомир Илић Милутина Ускоковића (драматизација Олга Димитријевић) а у режији Златка Свибена. Ова готово тросатна представа потпуно осваја својом оперском претераношћу и слободом приступа у којем се мешају жанрови, стилови, приступи и стратегије.
Генерацијска прича о губитку идеала у себи носи и политичке, психолошке, социјалне па и родне опсервације које се преплићу на изненађујући и узбудљив начин. Та храброст да се буде баналан или гротескан, та слобода да се иде до општег места, да се са лакоћом прелази од трагедије до  кемпа, управо помаже да се представа уздигне до бритких, изненађујућих и оригиналних закључака, уз снажну визуелну експресивност и вртоглаву, страсну игру глумаца. Све то је учинило да Хроми идеали буду јединствено позоришно искуство које итекако недостаје домаћем театру, што је и жири (Милош Латиновић, Ана Тасић, Саша Торлаковић, Жељко Јовановић, Радивоје Динуловић) препознао додељујући му потпуно заслужено, специјалну награду.

Селекција „Кругова“ ове године се због финансија свела на само два наслова, доста конвенционалну представу Брашно у венама по тексту Игора Штикса а у режији Бориса Лијешевића (САРТР и Сцена МЕСС из Сарајева), као и одличну представу Фазанов плес Бела Пинтер компани –ја  из Будимпеште.

Сводећи рачуне јасно је да смо имали једно добро, прецизно конципирано и утемељено Позорје које јасно одражава тренутну продукцију и „стање ствари“ како у земљи, тако и у региону.



Бобан Јевтић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Милојко Пантић, спортски коментатор

Новак Ђоковић је лек за сва наша кукања, Бог га је вероватно створио као награду за све казне које трпимо због разних политичара и неновака!

Прочитајте све мисли
bg