Uprkos svemu

Nakon šezdeset godina svog postojanja, naš najznačajniji pozorišni festival nije u krizi, ali jeste u opasnosti. Smanjenog budžeta skoro za trećinu, pod stalnom pretnjom vraćanju izvornom konceptu (zaboravljajući da je to izvorno bilo vezano za jednu sasvim drugu i drugačiju zemlju), u nemilosti lokalnih političara (koji ga, zasada samo na društvenim mrežama, optužuju za antisrpstvo),

Pozorje je ipak, i uprkos svemu, i ovog puta uspelo da ponudi jasnu i utemeljenu koncepciju sa rezultatima koji će biti referentni. Kada smo već kod značaja samog Pozorja, dovoljno je prelistati sjajnu monografiju (priredila Aleksandra Kolarić) izdatu povodom 60 godina postojanja ove manifestacije koja će sigurno postati jedno od ključnih štiva za proučavanje domaćeg teatra.
Selektorka Marina Milivojević Mađarev izabrala je sedam predstava koje je povezala sloganom Gde su granice? Granice one fizičke, državne, zatim one mentalne i intimne, ali i granice samog pozorišta kao umetničkog i društvenog čina, granice dramskog teksta, njegovog autorstva, pa i granice same igre glumaca.

Pozorje je otvorila predstava Narodnog pozorišta iz Beograda Rodoljupci Jovana Sterije Popovića, a u režiji Andraša Urbana. Verovatno najznačajnija pozorišna predstava u poslednjih par sezona, kako zbog same činjenice da se uopšte desila (Urban u Narodnom), tako i zbog hrabrog, inventivnog i uzbudljivog čitanja našeg klasika koji svoju aktuelnost svakodnevno dokazuje. Predstava je dobila nagradu za režiju čime je ispravljena dugogodišnja nepravda prema jednom od najznačajnijih reditelja kojeg trenutno imamo. Andraš Urban je dobio i, potpuno zasluženo, nagradu za scenografiju dok je Irena Popović Dragović dobila nagradu za muziku.

Drama na mađarskom jeziku Narodnog pozorišta iz Subotice prikazala je na pozorju predstavu Ana Edeš nastalu po motivima romana Deže Kostolanjija, a u režiji slovačkog reditelja Jožefa Cajlika. Reč je o predstavi koja u ženeovskom ključu, kroz odnos služavke i njene gazdarice analizira klasne i socijalne uslovnosti kao i mehanike eksploatacija, od onih najbanalnijh, svakodnevnih, pa do onih nevidljivih, skrivenih, duboko emotivnih pa i erotskih. Ana Edeš je svakako jedan od vrhunaca ovogodišnjeg Pozorja, predstava retke preciznosti i snage, kompleksna i slojevita, sa odličnim ansamblom kojim suvereno dominiraju sjajne Natalija Vicei i Hermina G. Erdelji (nagrada za glumačko ostvarenje).

Tuđe srce ili pozorišni traktat o granici je novi projekat naše najpoznatije dramske spisateljice Biljane Srbljanović i reditelja Dina Mustafića u produkciji Art Huba iz Sarajeva.

Ovo je predstava koja verovatno najbolje odgovara na zadati slogan, kako svojom temom, tako i svojom suštinom i formom. Besmislena birokratska logika koja uslovljava slobodno kretanje ljudi u regionu polazište je za niz opservacija o granicama, fizičkim pre svega, ali i onim intimnim, mnogo opasnijim. Razigrana i poletna, često duhovita i srbljanovićevski oštra i efektna, predstava je na pola puta između verbatima i autorskog dela, oplemenjena sirovom iskrenošću odličnih glumaca među kojima se posebno ističe Aban Ukaj.

Predstava je ostala bez nagrada, ali izgleda, zbog pomanjkanja interesa beogradskih pozorišta, i bez šanse da je vidi prestonička publika. U najmanju ruku čudno. Bosansko narodno pozorište Zenica je na Pozorju prikazalo predstavu Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali po novom tekstu Tanje Šljivar a u režiji Mirjane Karanović. Ovaj izrazito poetski, razuđen i nadasve delikatan tekst preispituje najintimnije emocije i međuodnose, sa retkom dubinom i iskrenošću. Tanja Šljivar je svakako jedan od najznačajnijih novih glasova domaćeg dramskog teksta, ali pitanje je koliko je našla pravog tumača u Mirjani Karanović, koja je u svom konceptu upravo pojačala tu razuđenost i apstraktnost teksta, što je kod gledalaca stvorilo izvesnu distancu u odnosu na dešavanja na sceni. Potpuno zasluženo nagradu iz Fonda Dara Čalenić za najboljeg mladog glumca dobio je Enes Salković.

Najveće kritike svog izbora selektorka je dobila uvrštavanjem u selekciju famoznog Violiniste na krovu SNP-a i Ujvideki Szinhaz iz Novog Sada (režija Bereš Atila). Ipak, ovaj dramski mjuzikl na najbolji način pokazuje kakve su sve strategije moguće da se progovori o tako ozbiljnim temama kao što su tolerancija ili granice, a sama činjenica da se ova produkcija uopšte desila dovoljno svedoči kako je granice moguće, ako postoji volja i pamet, sa lakoćom srušiti. Predstava je dobila najvišu ocenu od strane publike od kad ova nagrada postoji, a sjajni Balaš Aron je dobio nagradu za ulogu mlekadžije Tevjeja. Predstava je dobila nagrade i za koreografiju (Đerđ Kramer) i kostimografiju (Mirjana Stojanović Maurič).

Jedino iznenađenje i izvesnu diskusiju u vezi s ovogodišnjim nagradama Pozorja izazvala je predstava Ateljea 212 Pijani po tekstu Ivana Virpajeva a u režiji Borisa Liješevića, koja je odnela glavnu nagradu za najbolju predstavu. Ova filozofska komedija koja emotivno i egzistencijalno ogoljuje niz likova koje zatičemo u grozničavom stanju želje za promenom ili svođenjem životnih računa svakako je među najboljim što su u protekloj sezoni beogradska pozorišta imala da ponude, ali pitanje je, posebno u poređenju sa Rodoljupcima, da li je ovo najbolja predstava Pozorja. Nagrade za svoje uloge su dobili i sjajni Bojan Žirović, Branislav Trifunović kao i Marta Bjelica za najbolju mladu glumicu.

Verovatno je najveće iznenađenje i najneobičnija predstava čitavog Pozorja projekat Hromi ideali Narodnog pozorišta iz Užica, nastao po romanu Čedomir Ilić Milutina Uskokovića (dramatizacija Olga Dimitrijević) a u režiji Zlatka Svibena. Ova gotovo trosatna predstava potpuno osvaja svojom operskom preteranošću i slobodom pristupa u kojem se mešaju žanrovi, stilovi, pristupi i strategije.
Generacijska priča o gubitku ideala u sebi nosi i političke, psihološke, socijalne pa i rodne opservacije koje se prepliću na iznenađujući i uzbudljiv način. Ta hrabrost da se bude banalan ili groteskan, ta sloboda da se ide do opšteg mesta, da se sa lakoćom prelazi od tragedije do kempa, upravo pomaže da se predstava uzdigne do britkih, iznenađujućih i originalnih zaključaka, uz snažnu vizuelnu ekspresivnost i vrtoglavu, strasnu igru glumaca. Sve to je učinilo da Hromi ideali budu jedinstveno pozorišno iskustvo koje itekako nedostaje domaćem teatru, što je i žiri (Miloš Latinović, Ana Tasić, Saša Torlaković, Željko Jovanović, Radivoje Dinulović) prepoznao dodeljujući mu potpuno zasluženo, specijalnu nagradu.

Selekcija Krugova ove godine se zbog finansija svela na samo dva naslova, dosta konvencionalnu predstavu Brašno u venama po tekstu Igora Štiksa a u režiji Borisa Liješevića (SARTR i Scena MESS iz Sarajeva), kao i odličnu predstavu Fazanov ples Bela Pinter kompani ja iz Budimpešte.

Svodeći račune jasno je da smo imali jedno dobro, precizno koncipirano i utemeljeno Pozorje koje jasno odražava trenutnu produkciju i stanje stvari kako u zemlji, tako i u regionu.