Danas nema dijaloga, danas vlada jedan čovek

Prva zgrada koju je projektovao i koja je podignuta, nalazi se u Beogradu, na Slaviji, u Krušedolskoj ulici. U njoj je izabrao i stan za sebe. Tu je živeo sa suprugom Ivanom, tu su se rodili i odrasli njihovi ćerka Neda i sin Nenad. Sa šestog sprata koji gleda na Karađorđev park, pruža se jedinstven pogled na Hram Svetog Save, ali Aleksandar i Ivana su se odavno preselili u kuću na Neimaru. Kada dolazi iz Švedske, tu boravi njihova kćer Neda sa suprugom. Završila je medicinu, ali je sebe našla u farmaceutskoj industriji. Nenad je u NJujorku završio arhitekturu, tamo živi njegova ćerka, a on uspešno radi brojne projekte u raznim državama. I u Srbiji. Aleksandar Stjepanović (1931) je sin pravnika Branka i domaćice Mirjane, rođen u Beogradu, gde je završio čuvenu Treću mušku gimnaziju i Arhitektonski fakultet. Tu je ostao da predaje, bio profesor, dekan, danas nezaobilazni akter u savremenoj jugoslovenskoj arhitekturi druge polovine 20. veka. U njegovom graditeljskom opusu je više od 80 projekata, a više od trećina njih je realizovano. Posebno su značajni stambeni blokovi 22 i 23 sa pratećim sadržajima u Novom Beogradu (sa B. Jankovićem i B. Karadžićem), zgrada Fakulteta dramskih umetnosti (sa B. Jankovićem), stambeno naselje Banjica (sa S. Drinjakovićem i B. Karadžićem), zgrada Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (sa LJ. Jovanović-Anđelković i B. Jankovićem)... Dobitnik je Velike nagrade za arhitekturu, dve Oktobarske nagrade, Glavne nagrade i Specijalnog priznanja Salona arhitekture... Ovogodišnja, nedavno završena 14. Beogradska internacionalna nedelja arhitekture BINA, imala je u fokusu stvaralaštvo i rad ovog uglednog arhitekte. U isto vreme, dodeljeno mu je internacionalno priznanje Share Architekts. Kad hoće da dočara neku nepodnošljivo ružnu zgradu, zgradu koja ne bi smela da se nađe na tom mestu, sagovornik NIN-a kaže: A onda su tu posadili onog bumbara! Na fakultetu su vam predavali velikani Mate Bajlon, Rata Bogojević, Branko Aleksić, Brana Milenković. Šta ste učili od njih? Od njih sam učio kako se radi sa studentima i to sam kasnije i sam primenjivao u radu sa svojim studentima. Oni nisu bili isključivi i umeli su da razgovaraju sa nama. Kasnije sam i ja isto tako razgovarao sa studentima kao sa ravnopravnim sagovornicima. Mene su moji profesori naučili da mislim svojom glavom, ja sam to isto učio svoje studente. Jedna od najbitnijih stvari koju sam naučio od svojih profesora jeste da studentu stavim do znanja da cenim njegovo mišljenje i da mu omogućim da razgovaramo na ravnoj nozi. Da mu omogućim da obrazloži svoje reagovanje na problem koji treba rešavati. U prvobitnoj ideji, Fakultet dramskih umetnosti u Novom Beogradu koji ste projektovali, bio je jedan od nekoliko umetničkih fakulteta koje je trebalo graditi. To se nije dogodilo? Tu je trebalo da bude kompleks umetničkih akademija kad je reč o pozorištu, filmu, slikarstvu, primenjenoj umetnosti i muzici. To se nije dogodilo jer su neki ljudi stavili tačku na to, i nikada niko nije snosio odgovornost zbog takvog ponašanja. U jeku izgradnje koja je putem konkursa bila poverena veoma solidnoj firmi Ratko Mitrović, formirana je izvesna Komisija koja je odlučila da oduzme posao Ratku Mitroviću i dodeli ga firmi 7. juli. Posledica ovakve odluke bila je opravdana reakcija Ratka Mitrovića, jednogodišnje suđenje i činjenica da je završena samo zgrada FDU a sve ostalo je stopirano. Prošle godine na velikoj izložbi jugoslovenske arhitekture u njujorškom muzeju MoMa, zapažene su bile makete vaših novobeogradskih blokova 22 i 23 koji ste projektovali sa svim pratećim objektima – obdanište, škola, tržni centar... Blok 23 je kompletno realizovan sa pratećim objektima, u bloku 22 nije podignuta škola. Vreme je kasnije pokazalo da ne moraju baš svi blokovi da imaju sve prateće sadržaje. Ali, nismo uspeli da krovove zgrada obložimo keramikom. Bila je to italijanska keramika, mogli smo da postignemo veoma povoljan dogovor sa italijanskom firmom koja je proizvodila te pločice. I to je mogao da bude jedan dobar novitet. Ali, jedni su smatrali da je to neizvodljivo, drugi su mislili da će to biti mnogo skupo, a treći su postavljali pitanje: Ko je video keramiku na krovu? Pošto oni do tada nisu videli keramiku na krovu, mislili su da je nemoguće da to postoji. Mogao bih još mnogo toga da nabrajam što je propalo samo zato što su o tome odlučivali nekompetentni ljudi. Ističete ulogu i značaj nekadašnjeg Urbanističkog zavoda Beograda u kome ste i sami počeli da radite, jer je ova ustanova zapošljavala ljude koji su dubinski skenirali probleme grada i suštinski ih sagledavali. To odavno nije tako i mnoge arhitekte tvrde da smo se oprostili sa vremenom u kome se poštovala struka? Sastav ljudi koji su radili u nekadašnjem Urbanističkom zavodu, i sastav ljudi koji su tu dolazili a pripadali su samom vrhu Brozove vlasti, garantovao je dijalog. I tu je poenta cele priče. U dijalogu. Danas nema dijaloga, danas vlada jedan čovek. Problem je u tome što svaka partija koja ima bilo kakvu vlast, smatra da ima pravo da donosi odluke o gradnji u skladu sa tim kako odgovara ljudima iz te partije koji su na važnim pozicijama. Oni nisu u stanju da saslušaju argumentaciju koja nije u skladu sa onim za šta se oni zalažu i što će sigurno provesti u delo. Grad je jedan veoma složen mehanizam i danas se to jasno vidi u Beogradu, jer vi imate sliku jednog rasturenog grada. To što je urađeno sa Beogradom je kažnjivo i svet koji je to uradio morao bi kad-tad da odgovara. Pre nekoliko godina ste, fotografišući svojim aparatom, napravili mikrodokument o arhitektonskim zlodelima na Neimaru i to uputili tadašnjem gradskom arhitekti. Nije bilo nikakve reakcije? Nije, a što je najgore nisam ni očekivao da će neko od nadležnih početi da razmišlja o onome što se radi, odnosno gradi u Beogradu. Vi imate nove kuće koje se podižu pored već postojećih, a između njih je prostor kroz koji mogu da prođu samo mačke. Imate kuće koje su same za sebe solidne, ali su neadekvatne na tom mestu, u tom okruženju. I svi se pitamo zašto je to tako. Ja mislim da je u pitanju novac i interes pojedinaca koji su na vlasti. Imate tu praksu nadziđivanja kuća bez ikakvog osnova, osim što je neko odlučio da ima što više kvadrata i samim tim što više para u džepu. Danas je sve to kulminiralo, ali moramo biti iskreni i reći da je to praksa koja se provodi poslednjih dvadeset i više godina. Predlagao sam da napišemo tekst, javni apel, pod naslovom: Zašto mrzite Beograd? Pa, izgleda da ljudi koji poslednjih godina odlučuju o Beogradu zaista mrze ovaj grad? U Nemačkoj i Švajcarskoj, na primer, ljudi koji se javljaju na konkurse za projekte u pojedinim gradovima, moraju da ispune sledeći uslov: moraju bar pet godina da žive u tom gradu, ako već nisu u njemu rođeni i odrasli. Mora da postoji neka minimalna garancija da onaj ko želi nešto da zida u tom gradu, ipak i voli taj grad. Ovde na svakom ćošku imate građevine koje vređaju ovaj grad. Ovde se ne čuva odnos prema onome ko je nešto radio pre tebe, već se sve briše kao mokrom krpom. Priča o Beogradu na vodi ima svoju predistoriju, baš kao i ukidanje Železničke stanice u središtu grada? Pre tačno 60 godina donet je plan de se gradi devet blokova koji će se prostirati na prostoru između tada izgrađene zgrade Saveznog izvršnog veća i zgrade Železničke stanice. To su bila dva punkta, dve temeljna osnova za dalju izgradnju Novog Beograda i Beograda. Železnička stanica je trebalo da ima svoju dotadašnju namenu, da se napravi kao što su takve zgrade iste namene u velikim svetskim metropolama. Kao neka velika, zastakljena čelična čipka. Bilo je prostora da se prave hoteli, autobuska stanica, kolodvor za autobuse koji bi išli na aerodrom, velike samoposluge... Međutim, pojavile su se arhitekte od ugleda koje su presekle tu osmišljenu trasu i sve je krenulo putem koji je konačno doveo do Beograda na vodi i zatvaranja Železničke stanice. Za izgradnju Beograda na vodi ste kazali da je pogrešna od početka do kraja. Zbog čega? Postoji jednostavan odgovor na vaše pitanje. Pogledajte Evropu i njenu gradnju. Nigde, ali baš nigde, nećete videti da se sa brda spuštaju visoke zgrade u nizinu i da visokim zgradama u ravnici zatvaraš brdo. Uz vodu su jedino mogle da budu zidine, kao što je Kalemegdan zidina, a sve se dešavalo na brdu. Tako je svuda u zemljama koje poznaju zakone arhitekture i uslove mesta na kojima se gradi. Možete li da zamislite koji je to pritisak kada je Urbanistički zavod morao da poništi ceo postojeći plan kako bi se dozvolilo da se to čudo sagradi na obali Save. Da li je ikada bila realna mogućnost izgradnje metroa u Beogradu? Mislim da u jednom trenutku jeste, ali je taj posao trebalo da dobiju Francuzi. Tu su nastali problemi, nesaglasnost između naših i francuskih stručnjaka, i od toga se odustalo. Mi imamo gradsku mrežu u Beogradu koja je zasnovana na prethodnoj urbanističkoj strukturi, na nekadašnjem broju stanovnika i njihovim potrebama. Tokom protoka vremena dogodile su se ključne potrebe grada koje su zahtevale pažljive intervencije koje ne bi trebalo da ugroze postojeće stanje. Šta to znači? To znači da trpimo negativne posledice povećanog broja stanovnika i povećanog broja automobila, a sve to na ulicama koje su ostale iste a zahtevale su korenite promene. Nažalost, na delu su neznanje, neodgovornost, i mrzitelji grada. I u vreme Titove vlasti je bila jedna partija, ali je bilo reda. Danas u ovom gradu nema nikakvog reda. Danas je ljudski faktor veći problem nego ikada, a nama je u Srbiji ljudski faktor uvek bio najveći problem.