Godina koju smo prespavali

Tema 1989. je ove godine aktuelizovana pre svega zbog neodoljive privlačnosti „okruglih“ godišnjica. Trideset godina nakon što je naš kontinent (tako se bar mislilo) nepovratno krenuo u pravcu demokratizacije, aktuelni politički trenutak daje brojne povode da ovu godinu, ali i sve što je nakon nje usledilo sagledamo mnogo kompleksnije od euforičnih vizija „kraja istorije“. Pokušaji da se istorijsko pamćenje preradi i da se uvežbanim metodama kolektivnog sećanja i zaborava izbriše pola veka istočnoevropske istorije uspeli su jedino da ogole svačije namere. Kada danas Ukrajinci, Mađari ili Rumuni potezom zvaničnog pera izjednačavaju fašizam i komunizam, i najpovršnijem posmatraču je jasno da time „svoje“ Bandere, Hortije ili Antoneskue čine istorijski prihvatljivijim, a njihovo značajno učešće u Holokaustu guraju u (kolektivni) zaborav. Sa druge strane, za Jugoslaviju se postavlja pitanje da li je uopšte imala 1989. godinu i da li su revolucije u Istočnoj Evropi ostavile ikakvog traga. Ambiciozan, kao i svake godine, i ovogodišnji Histori fest u Bosni i Hercegovini, održan pod nazivom Da li smo nešto naučili iz povjesti, pokušao je da odgovori upravo na ova pitanja. Festival već treću godinu organizuje Udruženje za modernu historiju iz Sarajeva u saradnji sa brojnim organizacijama i institucijama, vrlo raznovrsnim – od Bošnjačkog instituta u Sarajevu do nemačkog Foruma ZFD. Ovoga puta čak četiri grada bili su domaćini manifestacije - Sarajevo, Banjaluka, Konjic i Mostar. Iza organizacije stoji pre svih profesor Husnija Kamberović, najveće ime bosansko-hercegovačke istoriografije i neumorni entuzijasta kada je u pitanju pronalaženje naučnih odgovora na regionalne izazove poput istorijskog revizionizma u bivšoj Jugoslaviji. Program je ove godine dao priliku da se iz različitih uglova sagleda evropska 1989. i sve njene posledice. Nalet nacionalizma i populizma u današnjoj Evropi, kao svojevrstan odgovor na manjkavosti demokratskog sistema i krizu društvenih vrednosti i ekonomije u Evropi, postaje jasniji kada se sagleda u svojoj logičkoj i istorijskoj celini, zajedno sa krajem komunizma i tranzicionim periodom punim iskušenja. Ono što je manje jasno je uloga Jugoslavije u svemu tome. Iako država sa socijalističkim sistemom, ona ne pripada sovjetskom bloku, nije članica Varšavskog pakta i ne nalazi se iza famozne gvozdene zavese (uprkos revizionističkim nastojanjima hrvatske predsednice da je tamo smesti). U većini zbornika o evropskoj 1989. Jugoslavije nema. U njoj se te godine nije dogodilo ništa ni blizu tako značajno kao što su okrugli sto u Poljskoj i prva nekomunistička vlada Istočne Evrope, rehabilitacija Imre Nađa i rasformiranje komunističke partije u Mađarskoj, partijski puč protiv Todora Živkova, baršunasta revolucija u Čehoslovačkoj, da i ne pominjemo streljanje Čaušeskua ili pad Berlinskog zida (pa i Tjenanmen kao deo istog procesa, iako ne u Evropi). U Jugoslaviji se na revolucije u Istočnoj Evropi gledalo različito, već u zavisnosti od toga iz koje republičke perspektive je pogled dolazio. Srbija je bila na vrhuncu svog populističko-nacionalističkog talasa sa završnicom na Gazimestanu 28. juna 1989. Taj će talas učvrstiti na vlasti Slobodana Miloševića i posledično dovesti do krvavog raspada države, više od 100.000 mrtvih i miliona na razne načine uništenih života. Istraživanja koleginica i kolega na Histori festu nastavljaju se na već objavljene radove o recepciji evropskih revolucija kod nas. Ivan Čolović u svojoj važnoj knjizi Zid je mrtav, živeli zidovi, navodi brojne primere kako režimska štampa u Beogradu revolucije u Istočnoj Evropi predstavlja kao nešto „što smo mi već imali“, tj, kao nastavak i odjek tzv. antibirokratske revolucije kojom je Milošević obezbedio četiri glasa u osmočlanom Predsedništvu SFRJ. Čitalac u tada neprikosnovenoj rubrici Odjeci i reagovanja konstatuje da su „Novi Sad i Titograd bili presedan od krajnjeg značaja za Evropu i čitav socijalistički svet: i za Berlin, Lajpcig, Budimpeštu, Peking“. Potpuno nerazumevanje trenutka, faktički, ali i simbolički pad Berlinskog zida koji su mnogi u Srbiji i Jugoslaviji prespavali (imamo aktuelnog samodršca kao poznati primer) dovešće do toga da, dok je cela Evropa išla napred, Jugoslavija je išla unazad. Integracioni procesi, kako se čulo na Histori festu, zahvatili su ceo kontinent, osim Jugoslavije. Čak i Čehoslovačka koja se, poput Jugoslavije, formalno raspala, nastavila je integracione procese kroz evropske integracije. Neko je duhovito konstatovao – kada se 1989. godina završila, u Evropi su ostale samo dve „komunističke“ države – Jugoslavija i Albanija. Posebna tema festivala bio je odgovor jugoslovenskih političara na promenu međunarodnih okolnosti, ali i na ubrzani raspad svih jugoslovenskih institucija. Odgovore su probali da daju neki od aktera poput Milana Kučana, Stjepana Mesića i Raifa Dizdarevića. Treba napomenuti da su bili pozvani svi živi članovi poslednjeg predsedništva SFRJ, kao i tadašnji savezni sekretar za inostrane poslove Budimir Lončar, ali zbog (uglavnom) objektivnih razloga nisu bili u prilici da dođu. Nakon pažljivog slušanja svih nastupa, žučnih diskusija i odgovora na ne uvek prijatna pitanja, zaključak je potpisnika ovih redova da nije samo politička kultura deficitarna u bivšoj Jugoslaviji, već i neka osnovna pravila upravljanja sopstvenim poslovima, popularnog menadžmenta. Na jasno formulisano pitanje profesora Dejana Jovića – da li osećate bilo kakvu odgovornost za ono što ste radili u to vreme - Kučan i Mesić odgovorili su gotovo identično: odgovorni smo što nismo druge ubedili da smo u pravu. Ova rečenica, inače čest primer koji menadžeri ljudskih resursa navode kao grešku u rasuđivanju i samoevaluaciji koja vas sigurno navodi na kriv put, možda može dodatno da osvetli razloge zbog kojih smo prošli tako kako smo prošli. O krivici Slobodana Miloševića i njegovog režima lako je saglasiti se i tu među ozbiljnim ljudima nikada nije ni bilo dilema. Pa ipak, ostaje kao pitanje, koliko naučno, toliko i vrlo životno, tj. praktično – da li su svi drugi mogli da urade više. Bar da pruže veći i organizovaniji otpor ludačkom pohodu Miloševića na više moći, više vlasti, više teritorija koje će staviti pod sopstvenu kontrolu. Poslednji američki ambasador u SFRJ, Voren Cimerman, napisao je u svojim memoarima, govoreći o političkom rukovodstvu Slovenije – njihova vrlina je demokratija, a mana im je sebičnost. Koliko god se činilo nepravednim da preispitujemo postupke onih koji su nesumnjivo manje krivi od očiglednih proizvođača rata i nasilja, to ipak mora ostati posao istorije. Ali, i da nismo istoričari, pogled na oronuli Travnik koji još nije pokrio sve rupe od gelera, na bolesno podeljeni Mostar, na ranjeno Sarajevo, na toponime koji promiču dok se vozimo autobusom, poznate iz sudskih hronika (od Batkovića, Skočića i Vlasenice do Ahmića i Bradine) – sve to nas tera da preispitamo sopstvenu savest i sopstvenu biografiju. Možda smo mogli da učinimo više. Ili nismo – ako je suditi po odgovorima tadašnjih političara. Za razliku od političara, istoričari od Vardara do Triglava, ali i mnogo šire, davali su gotovo sedam dana odgovore na ovakva i slična pitanja, uključujući i ozbiljno razmatranje sopstvene odgovornosti kroz diskusiju da li je istoriografija prethodnica ili sledbenica nacionalnih pokreta u Jugoslaviji osamdesetih godina prošlog veka. Ozbiljne rasprave vođene su o istorijskom revizionizmu, o konceptu javne istorije (public history), o kulturi sećanja, o uzrocima i posledicama 1989, o relaciji Jugoslavije i Evrope/sveta, o sukobu populizma i modernosti... Ništa manje zanimljivo nije bilo ni na doktorskim radionicama ili na letnjoj master školi. Nove snage u istorijskoj nauci regiona (ili Jugoslavije, kako vam draže) bave se temama poput odnosa marksizma i ustaškog pokreta, istraživanja kulture sećanja na masovne grobnice iz Drugog svetskog rata, pokretom nesvrstanih, revizionizmom 80-ih u Srbiji, biografijom Stipe Šuvara. Sve ovo radi se pod mentorstvom najuglednijih imena istorijske nauke, ili bar onog njenog profesionalnog i kritičkog dela. Zajedno sa svojim studentima na festivalu su bili i LJubinka Trgovčević, Božo Repe, Hanes Grandic, Drago Roksandić, Damir Agičić, Tvrtko Jakovina, Dubravka Stojanović, Radina Vučetić, Branimir Janković, Vera Kac, Mari Žanin Čalić, Magdalena Najbar-Agičić, Borut Klabjan, Ksavije Bugarel, Šerbo Rastoder, Adnan Prekić, Denis Dirks, Milivoj Bešlin, Petar Todorov i brojni drugi o koje ću se ovom prilikom neminovno ogrešiti. Ivo Goldštajn predstavio je u Banjaluci svoje kapitalno delo – Jasenovac. U poslednjem trenutku, „pukla je cev“ (tako se na Dodik-jeziku kaže ušla voda u koaksijalni kabl) u Narodnom pozorištu, pa je promocija premeštena u hotel. Anonimne „kolege“ iz Banjaluke protestovale su zbog dolaska „izdajnika i neprijatelja srpstva“ u njihov grad. Još jednom, nauka je pokazala da se neće pomiriti sa nametnutom stvarnošću i da nema nameru da kapitulira pred nacionalizmom i populizmom, ma koliko političari pokušavali da je upregnu u službu nacije/partije. Histori fest dao je pregled vibrantne istorijske scene bivše Jugoslavije koja je, čini se, življa nego ikad. Još interesantnije, saradnja među istoričarima bivše Jugoslavije intenzivnija je nego u vreme SFRJ. U šali, neko je primetio da konačno imamo ono što nam u Jugoslaviji nikad nije pošlo za rukom – jugoslovensku istoriografiju. Nije to iznenađujuće, imajući u vidu da je nauka uvek univerzalna i da joj granice ljudskih tvorevina poput država, nacija ili religija ne znače ništa više od predmeta istraživanja. Bar ne kada su istoričari u službi svoje profesije. Tek kada ispred profesije stave naciju, istoričari postaju ono što smo imali prilike da gledamo 80-ih i 90-ih godina u vidu raznih Krestića, Đuretića i ostalih Tuđmana – trubaduri nacionalizma i izazivači mržnje. Posledice znamo i za dobro svih nas, nadam se da smo ipak nešto naučili iz povjesti.