Uvrede kao državni projekat

Kad premijerka Ana Brnabić javno kaže da su Albanci „ljudi iz šume“, a orla - njihov nacionalni simbol - nazove „kokoškom“, ponavljajući reči predsednika Aleksandra Vučića, koji opoziciji lepi etikete „lopovi“, „kriminalci“„izdajnici“, „fašisti“... to nije slučajnost, već „državni projekat“. NJime se stvara opšta klima netrpeljivosti, netolerancije, zamene teza da su mane vrline, da je etički i sasvim normalno drugoga vređati, pa čak na njega i fizički (i seksualno) nasrnuti. Tako se, na najvišem nivou, pravi atmosfera da je prihvatljivo nekom zapaliti kuću, jer je spreman da javno protiv vlasti progovori, i to na bazi utemeljenih činjenica. Iz naše svakodnevice su stoga gotovo iščezli dobrota, pristojnost, čovečnost, kolegijalnost, solidarnost, i - ako nam je empatija zapisana u genima - na delu je „socijaldarvinizam“ gde svako na svakog kidiše, s namerom da sebe „izdigne“, a drugog uništi.Taj sunovrat morala nije slučajan, on je propagiran sa vrha, nastupima vladajućih političara, i dodatno podstaknut rijaliti programima, što ih, paralelno, netremice prati najširi auditorijum, smatra psiholog Žarko Trebješanin. „Naše društvo, nažalost, postaje sve više poprište dubokih podela, na manjinu bogatih i većinu siromašnih, čiji se konflikti ne rešavaju mirno, već radikalizuju i stvara klima netrpeljivosti prema svakom mišljenju koje je drugačije od zvaničnog“, kaže Trebješanin. Onaj ko kritički razmišlja, ko dovodi u pitanje konkretne poteze vlasti kao što su nezakonito rušenje u Savamali, gradnju Beograda na vodi, gondole, jarbola ili fontana, odmah se proglašava „neprijateljem“ i tako se unapred diskvalifikuje kao učesnik rasprave. „Slabljenje, degradiranje i uništavanje institucija, otvara prostor voluntarizmu i autokratskoj vlasti jednog čoveka, i njemu bliskih ljudi, koji imaju svu moć“, dodaje Trebješanin. U situaciji kada je Skupština postala sopstvena karikatura, cinično je predlaganje da se dijalog vlasti i opozicije vrati tu, „gde mu je mesto“, i da se traži odgovornost REM-a, koji otvoreno štiti interese vlasnika privatnih televizija, ne hajući za gledaoce. Moralni sunovrat nije od juče, misli Aleksandar Baucal, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji takođe za najodgovornije drži političare. I one koje su krajem 80-ih imali moć da nas gurnu u krvavi raspad prethodnog društva, a nedovoljno zrelosti i mudrosti da pronađu miran način da se prođe kroz krizu 90-ih. Odgovornost nose i oni koji posle 2000. nisu uspeli da naprave raskid sa prethodno zapaćenim vrednostima. I, najzad, ovi današnji, što love u mutnom, podržavajući konfuziju zarad sopstvenog interesa - održavanja na vlasti. Ta konfuzija se pravi na razne načine, upozorava Baucal. Recimo, podnošenjem na stotine besmislenih amandmana od predstavnika vladajuće koalicije, a u cilju sprečavanja „suparnika“ iz opozicje da kritikuju zakone po kojima svi treba da živimo. Krivi su i mediji, Baucel deli mišljenje Trebješanina, ali pre svega „zato što se lako predaju raznim moćnicima koji ih instrumentalizuju tako da više služe da zavedu građane, a ne da ih informišu“. Ali, nisu bez krivice ni sami građani, jer mogu da promene program, izaberu drugo glasilo, i prestanu da podržavaju političare koji prave atmosferu opšeg raskola. Ali, građanima je najčešće lakše da prihvate ponuđeno. Da li iz brige za puko preživljavanje, manjka kulture i obrazovanja, tek, skloniji smo jeftinim sadržajima, onim koji zahtevaju minimum mentalnog napora. Dakle, rijalitijima, na šta se svode i „estradni“ nastupi vladajućih političara. Stoga javnost može da proguta bezočne laži, primera radi, da su vlasti „kontrolisale“ nedavne poplave, ili šarade u kojima predsednik maše nevidljivoj masi. Da svari trabunjanja o Kosovu, privrednom preporodu, stranim investicijama, o tome da nam nikad nije bilo bolje. Što se pravih rijaliti programa tiče, oni „smišljeno podstiču prostakluk, nasilje, grubost, i ciljano, sistematski urušavaju gotovo sva ljudska prava“, upozorava Trebješanin. Učesnici tih emisija takmiče se ko će biti primitivniji, sebičniji, bezočniji, okrutniji i bestidniji, na radost mnogobrojne voajerski nastrojene publike. Zato Trebješanin ovo naziva „državnim projektom raščovečenja“. „Rijaliti program je ruganje najvišim ljudskim vrednostima, idealima i svetinjama kao što su sloboda, privatnost, uljudnost, pravednost, solidarnost, saosećanje, nesebičnost“, ističe on. Ovaj program uzdiže i propagira jedan monstruozni, nakazni sistem vrednosti, na čijem su vrhu pohlepa, bezočni egoizam, obmana, mržnja, pakost, osvetoljubivost, bezosećajnost... Istom doprinose i prikazi zločina, ubistava, nasilja u porodici, školi... po tabloidima i tabloidnim TV stanicama, kojim se, zapravo „promoviše nasilje i prave ’zvezde’ od kriminalaca“, kaže Trebješanin. Neprofesionalnim, apologetskim, naturalističkim i senzacionalističkim prikazivanjem kriminalnih radnji, razbojništva, kao i raskošnog života bezdušnih mafijaša u takvim medijima, potkopava se aksiološki i moralni temelj društva. Princip po kome se podiže tiraž i gledanost tih „žutih“ medija, elementarno je psihološki: ljudski um je tako naštimovan da se za njega loše vesti lepe kao čičak, a dobre odbijaju kao o teflon, kako naglašava psiholog Marko Tomašević. „Tokom razvoja ljudske vrste negativni signali su oduvek bili nešto na šta treba da obratimo pažnju, nešto što potencijalno može da nas ugrozi, dok oni pozitivni nemaju tu težinu“, objašnjava Tomašević. A državni projekat urušavanja morala i ne bi bio državni, da ne računa na naučne postulate, koje može okrenuti u svoju korist, pa se govor mržnje, pretnje ubistvom i slično, prenose i na internet. Često dirigovano sa tviter-naloga najviših funkcionera. „Kada se u društvu, na javnoj sceni, u političkim obračunima, u medijima, u Skupštini, na mitinzima, stranačkim sastancima... kreiraju i potpiruju najniže ljudske strasti, destruktivnost i ekstremizam u mišljenju, govoru i pisanju, kao i nasilje u ponašanju prema ’neprijatelju’, onda je sasvim očekivano da će se i u necenzurisanim medijima poput društvenih mreža i sajtova pojaviti preteći, uvredljivi i nepristojni komentari“, kaže Trebješanin. Koji se, zatim, na naše „iznenađenje“, pretvaraju u razulareno masovno fizičko nasilje nad stigmatizovanim grupama. I, što je najtragičnije, sve navedeno postaje „normalno“, društveno prihvatljivo ponašanje. „Ako većina članova nekog društva, koje počiva na bezobzirnom takmičenju, individualizmu i surovoj, krvavoj, bespoštednoj borbi za profit ima odgovarajuće osobine kao što su pohlepa, narcizam, bolesna ambicija, zloba, mržnja, zluradost ili okrutnost, onda one nisu predmet moralne osude, već društveno strukturisani defekt, kako je sindrom definisao Erih From“, objašnjava Trebješanin. I, sad je pitanje kako tu (ne)moralnu papazjaniju popraviti. Kako vaspitavati mlade naraštaje? „To je veliki problem za roditelje koji smatraju da su trenutno dominantne vrednosti - negativne. Ako vaspitaju svoje dete u skladu sa pozitivnim vrednostima koje neguju u porodici, postoji rizik da ono neće moći da se uklopi u društvo, a ako ga podrže u usvajanju dominantnih društvenih vrednosti, postaće stranci svojoj deci“, upozorava Baucel. I savetuje što više razgovora i dijaloga, a manje „popovanja“, koje često proizvodi kontraefekat. Preneto u širi kontekst, „potrebno je kod ljudi razviti svest o opasnostima rasnih, ideoloških, etničkih stereotipa i predrasuda, koje lako vode do progona žigosanih grupa“, tvrdi Trebješanin. „Razaranje društva iznutra možemo da izbegnemo ako imamo na umu mehanizme proizvodnje ekstremističkih ideologija koje vode u mržnju i nasilje prema drugima, pa je nužno razviti protivotrov toj otrovnoj propagandi. Koja smišljeno muti um, podstiče netoleranciju, najniže instinkte, agresivnost, sadizam i destruktivnost“, navodi Trebješanin. Neophodno je i svesti na minimum bedu, siromaštvo, nezadovoljstvo i beznađe ljudi. Po njegovim rečima, ličnosti koje su nezadovoljne svojim životom imaju izrazito osećanje inferiornosti i nizak prag tolerancije, pune su potisnutog besa, te na najmanju uvredu reaguju prekomernom agresijom. Zato je, kaže, neophodno tim očajnim, nesrećnim, ozlojeđenim i ogorčenim ljudima vratiti nadu, jer čovek bez nade i budućnosti često postaje zao i destruktivan. A kako se to radi? Uporedo sa suzbijanjem stereotipa, netolerancije i razbijanjem predrasuda, treba promovisati univerzalne ljudske vrednosti. Dakle, ako smo zaboravili - prijateljstvo, uzajamno pomaganje, razumevanje, saosećanje, nesebičnost, ljubav, kreativnost... I isticanjem dobrih primera koji ipak postoje. „Oni nisu nestali, ima mnogo primera izuzetne solidarnosti, dobrote i plemenitosti u našem društvu. Možda je veći problem to što oni nisu u prvom planu u javnom prostoru“, ističe Tomašević. Ali, to ne znači da naša empatija nema granice, jer dugogodišnje krize ostavljaju posledice upravo u smislu bavljenja prvenstveno svojim i opstankom nama bliskih osoba. „Danas smo suočeni sa takvim neposrednim životnim opasnostima, zbog čega su mnogi izgubili osećaj solidarnosti i zajednice“, kaže Baucal. Takvi nalaze opravdanja u stavu „i drugi su takvi“, pa stvaraju začaran krug nemorala. „Neko bi trebalo da svira kraj takvoj igri, jer ona ne može da se završi dobro. Treba stalno da se podsećamo da smo svi koji živimo u Srbiji danas na istom brodu. A, kada brod bude potonuo, biće nevažno ko je imao koju kabinu“, metaforično poručuje Baucal. Jedino rešenje za rastureno društvo jeste da se napravi veliko spremanje koje će završiti novim društvenim dogovorom o tome u kakvom društvu želimo da živimo, i kakvo društvo želimo da ostavimo svojoj deci, smatra on. „Razumem svakoga ko će odmah pomisliti da je to nemoguće rešenje, ali svi treba da se podsetimo stiha našeg poznatog pesnika Branka Miljkovića Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“, zaključuje Baucel. E, sad ostaje pitanje ko je na kakvim pesmama stasavao. Četničkim, partizanskim, onim o Kosovskom boju, ili, naprosto, tandrkanju neo­turbofolkera, starleta, influensera, sa najjačim adutima u debelom džepu i bujnim poprsjima.