Operativac s ambicijom

Taman kada je Vesić najavio izgradnju akva-parka u Bloku 45, priroda se postarala da ga dobije na teritoriji celog grada. Nema sumnje – zaslužio je. Kao osvedočeni ljubitelj vode i tvorac ideje o 54 fontane u gradu, ukazala mu se prilika da svoj genijalni biznis-plan, predstavljen još u martu ove godine, odmah sprovede u delo. Tada je objasnio: „Ideja je da po uzoru na Fontanu di Trevi u Rimu, koja godišnje ima čak nekoliko miliona evra dobiti od ubačenih novčića građana i turista, i buduća fontana na Cvetnom trgu dobije ovakvu dodatnu funkciju. Novac bi mogao da bude iskorišćen za izgradnju novih fontana.“ Pa ako samo iz jednog bazenčića iskaču milioni evra, šta tek može da ispliva iz čitavog potopljenog grada? Posebno kada se radi o tako sposobnom i modernom političaru koji, za razliku od onih žutih lopova koji žive u prošlosti, gleda samo u budućnost i koji „ima viziju kako Beograd treba da se razvija“. Pa da vidimo šta je isplivalo? „Isplivalo“ je 20 potopljenih obdaništa (sa kojima je grad inače u deficitu jer ljudi „sa vizijom“ prave šoping-molove a ne vrtiće), 60.000 domaćinstava bez struje i još neidentifikovani broj septičkih jama. Ali dovoljan da čak i čoveka poput Vesića primora da zakaže sastanak u Skupštini grada na kom se neće razgovarati o „letećim tanjirima za turiste“ već o planu da se sve nadležne službe uključe u rešavanje tog trivijalnog problema - kako da se posledice izlivanja fekalne kanalizacije brzo reše da ne bi došlo do zaraze. Dakle, tom mudrom i promišljenom politikom (onom koja je sravnila Hercegovačku da bi nas spasla od pacova, akrepa i narkomana) i koju je Vesić promovisao rečima da se „Savamala ponovo rađa“ stiglo se do opasnosti od kolere u 21. veku. I to nakon odluke grada da tokom 2018. uloži 314 miliona dinara za održavanje kišne kanalizacije, koja nije očišćena čak ni između dva pljuska koja su paralisala grad. Ili jeste, ali na način kako to Vesić radi: podboči se, nadmeno pogleda automobile koji plutaju gradom, kratere na ulicama koje je koliko juče asfaltirao i sasvim iracionalno zaključi da iako u novijoj modernoj istoriji nikada nisu pale takve kiše, „grad je dokazao da dobro funkcioniše“. I postara se da se sa portala još jednog vernog tabloida – Kurira, brzo ukloni vest objavljena pod naslovom „Ovo nije Venecija, ovo je Vesićev Diznilend“, uz komentar da su Beograđani pobesneli jer od „zamenika ni traga ni glasa dok grad doživljava apokalipsu“. Kako ni traga ni glasa? Pa tu je da ispriča sve ono što se od njega traži i sve što se očekuje od večite „desne ruke“ nekog ko je moćniji od njega. Da u duhu svog trenutnog partijskog lidera, u trenutku dok nemilosrdno seče i poslednje drvo u Beogradu i dok mu pucaju cevi na sve strane, izjavi: „Za razliku od ovih što me napadaju i spavaju do podne, pa skoknu do kafića, pa pišu na Tviteru, ja sam svako jutro u šest na gradilištu, znam svaku cev ili kamen koji postavljamo i svako drvo koje sadimo“. Tu je i da iskonstruiše naučnofantastičnu i istorijski netačnu priču da bi diskvalifikovao sve političke neistomišljenike, poput one da su opozicioni lideri osvedočeni fašisti jer su zakazali protest za 13. april: „Trinaesti april je dan kada je 1941. godine Hitler zauzeo grad. Ja ništa drugo ne mogu da očekujem od Boška Obradovića nego da slavi dan kada je Hitler zauzeo grad.“ Tipično naprednjački i apsolutno lojalno stranci u kojoj je. I toliko uverljivo da je baš teško setiti se da je skoro četvrt veka proveo u Demokratskoj stranci i da je još kao „omladinac“ (ta reč se pominje u njegovoj biografiji), pisao za Student i Demokratiju, a da je Zoranu Đinđiću, sa istom strašću kojom to danas čini Vučiću, godinama služio kao „glavni operativac“. Bio mu je šef kabineta, obavljao je funkciju člana Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda, avanzovao do narodnog poslanika, predsedavao Administrativnim odborom i zamenjivao predsednika Odbora za odbranu i bezbednost. Čak je i nakon ubistva Đinđića (mnogi tvrde da ga je zbilja voleo i da bi dao život za njega) služio i Zoranu Živkoviću, ali i Borisu Tadiću u svojstvu savetnika. Sedeo je u DS-u čak i kada je bio marginalizovan, očito su mu bile dovoljne plaćene funkcije koje je uvek imao poput predsednika upravnih odbora JKP-a Gradsko zelenilo, JKP-a Gradske pijace i JP-a Ada Ciganlija. Pobegao je tek kada je shvatio da je DS definitivno izgubio vlast i da se moć i novac sele ka onima koji su slavili na dan Đinđićevog ubistva. Time je, naravno, stekao status preletača. A da li je stvarno preletač? „Goran Vesić je sve ono što ja nisam bio u DS. Od prvog dana upoznavanja mi smo bili na dva pola i nikada nismo bili za istu opciju. Ja sam naprosto srećan zbog toga, a siguran sam da je i on srećan zbog toga. On je bio službenik u stranci, stafer, neko ko je radio politiku. Mahao je zastavom Đinđića kao što sada maše zastavom Vučića, to je ta vrsta karakterne strukture. Najvažnija stvar u politici je karakter, ljudi sa karakternom strukturom ne preleću“, rekao je Boris Tadić. I sasvim je sigurno da je Tadić u pravu – Goran Vesić je sigurno srećan što nije pripadao toj opciji. Da, mogao je da nađe sebe u ne baš časnim poslovima DS-a (smena Mićunovića ili štimovanje glasova), ali on jednostavno po svom profilu nije pripadao nečem što bi trebalo da bude jedna demokratska stranka, niti je bio adut za biračko telo takve opcije. Pre bi se reklo da je negovanje i takvog profila ljudi dovelo do kraha DS-a, što ne znači da će prisustvo Vesića u SNS-u imati isti efekat. Naprotiv, on biračkom telu naprednjaka i te kako leži – ipak se radi o čoveku koji izbeglice obilazi sa Svetlanom Ražnatović (sa nanogvice ili bez nje) i koji ima tipičan mentalitet navijača. Tu stranu njegove ličnosti najbolje je opisala Olja Bećković u dokumentarnom filmu „Oprostite mi moju prošlost“ koji se bavi preletačima: „Pamtim ga sa konferencija za štampu koje je Demokratska stranka organizovala u vreme svog osnivanja. Za mene je bilo veliko iznenađenje kada sam nakon tri-četiri konferencije ustanovila da on nije obezbeđenje. Zaista se ne šalim i ne pokušavam da budem duhovita i nisam jedina koja je tako mislila. On je i tada imao taj stav koji ima danas ’nemoj da me neko nešto pitao’ i svi smo mislili da je zadužen za red i eventualno ako nekog treba zubima da izbaci napolje. Sećam se kada je početkom devedesetih bio Glavni odbor DS-a. Mi smo kao novinari pozvani da prisustvujemo, a kada smo pokušali da uđemo pojavio se taj isti Vesić, samo što tada nije bio sed, i saopštio da ne može i da je sednica zatvorena. Pošli smo napolje, onda se pojavio Borislav Pekić i pitao nas gde ćemo. Nikada neću zaboraviti tu sliku: visok, koščati prelepi Pekić, koji kaže – molim, pa čekaj, jesmo li mi Demokratska stranka? Samo nas je rukom kao piliće poveo za sobom sa stavom – ma kakav Vesić i mi smo trijumfalno sa Pekićem ušli u tu salu.“ Takve kvalitete je Vesić u međuvremenu samo izbrusio. Verovatno mu je u tome pomogla i strast prema Crvenoj zvezdi, navijačka ali i funkcionerska, koju proslavljeni košarkaški trener Dušan Duda Ivković nije u intervjuu NIN-u baš pozitivno ocenio. „Svi traže ostavke. Ali niko ne pominje gradskog menadžera. Vesić je deklasirao KK Zvezda i učestvovao u pravljenju duga od 50 miliona evra u fudbalskom klubu. Nagrada je mesto gradskog menadžera. Pitam se zašto opozicija nikada ne proziva specijalca? Odgovor je jasan - jer zna sve njihove prljave poslove i tačke gde im se interesi dodiruju. Jednostavno ih drži u ruci“, rekao je Ivković. Dobro, možda nije finansijski baš pomogao svom klubu, ali je doterao stav „opasnog momka“ koji se u Naprednoj stranci i te kako ceni, bar do one mere da ga više niko ne zameni sa pripadnikom obezbeđenja. Recimo svi su znali ko je on i kada je javno čitao internu prepisku N1 televizije, ali i kada je pretio predsedniku opštine Stari grad Marku Bastaću. „A što se tiče moje zgrade, u kojoj živim sa porodicom, imam poruku za Bastaća - ne dolazi mi više na kućna vrata. Za razliku od prošlog puta, mogao bih da budem kod kuće, a tada ti neće pomoći ni ’crna trojka’, a ni ’trava’ u džepu, koja te čini lažno hrabrim“, zapretio mu je u martu. Ali, u duhu stranačke discipline i u skladu sa „hrabrošću“ onih koji su iznad njega u hijerarhiji, pre svega Vučića, ne samo da nije pretukao Bastaća, već je pobegao na sporedni ulaz u Skupštinu grada Beograda da bi izbegao susret sa njim. Uzaludno ga je Bastać čekao sa rezultatima referenduma i dokazom da građani nisu nimalo oduševljeni idejom o najvećoj pešačkoj zoni u galaksiji i rušenjem Kalemegdana zbog gondole, taj papir nije smeo ni da pipne. Sakrio se na isti način na koji se i Vučić krio, navodno igrajući šah, u sigurnosti Predsedništva dok su ga opozicioni lideri zvali na dijalog. I to nije bilo Vesićevo najsramnije sakrivanje, s obzirom na to da je u aprilu, bežeći od zahteva koji su mu doneli predstavnici Saveza za Srbiju, poizbacivao napolje sve službenice da bi napravile živi zid oko njega. Jednim delom to je trebalo da bude predstava za javnost (kako bi drugačije radnici Pinka urlali u direktnom prenosu – vidite, vidite, tuku žene) u kakvim je Vesić vešt, ali u drugom delu to je bilo baš ono što smo videli – skrivanje iza ženske suknje. Pa zar ne bi bilo bolje da je i dalje delovao kao izbacivač? Naravno, nije to jedina razlika koja je primetna između Vesića demokrate i Vesića naprednjaka. Kao demokrata je bio čovek iz senke i radio je predano za druge. Čak je i 2013, u vreme kada su naprednjaci već došli na vlast, pokušao da pomogne Đilasu, koji je i dalje bio gradonačelnik Beograda. Napisao mu je manifest i poručio: „Nadam se da sam ti pomogao sa ovim. Rekao sam ti da to činim jer stvarno mislim da si u ovom trenutku najbolje i jedino rešenje za stranku.“ Kao naprednjak je odmah promenio mišljenje o njemu i optužio ga da je „lopov koji je zadužio grad za 1,2 milijarde evra“ i da je „od građana oteo 55 miliona evra“, zbog čega mu je Prvi osnovni sud u Beogradu naložio da Đilasu isplati odštetu od 300.000 dinara. Takođe, kao demokrata stvari je obavljao u tišini i nije pokušavao da građanima servira neistine, a kao naprednjak nas svakog dana guši pričom o tome da će Beograd imati gondolu poput one u Jerusalimu, da bi se siromašni građani koji ne mogu da stignu do NJujorka ili Jerusalima slikali pored naše gondole (valjda je ta vrsta selfija vrhunski domet koji neko može da dostigne po Vesićevom mišljenju), iako u Jerusalimu nema gondole. Civilizovani svet je rekao i predsedniku Izraela, baš kao i predsedniku Srbije, da se kulturna baština ne uništava zbog žičara. I predsednik Izraela je, kao civilizovani čovek, uvažio taj stav, dok je predsednik Srbije mikrofon prepustio Vesiću da nam objasni kako je u pitanju svetska zavera. „Želim da verujem da nesvesno učestvuju u hajci koju neki vode protiv svoje zemlje izmišljajući da je zbog gondole ugrožena Beogradska tvrđava, što je laž. Cilj te kampanje je da se pokaže da Srbija ne može da vodi računa o svojoj baštini u Beogradu, pa kako će o onoj na KiM“, uskliknuo je u više navrata Vesić. Ali u toj tipično naprednjačkoj zameni teza, Vesiću se omaklo i nešto što stoji – da, svi su zabrinuti kako će Srbija da vodi računa o baštini na Kosovu, jer ako nam se sutra vrate Dečani, ko nam garantuje da Vesiću neće pasti na pamet da na krovu napravi helidrom kao unosnu atrakciju za turiste. „To je neka vrsta apartčika koji ume da igra desnu ruku, pomalo liči na policajca u rukavicama, na člana nekog zavereničkog kluba ili dobrog tehnokratu koji perfektno služi šefu. I zato se ne čudim što ga je Vučić izvadio iz šešira“, reči su kojima je Vesićevu ulogu u SNS-u opisao politički analitičar Cvijetin Milivojević. Međutim, Vučić očito nije imao u vidu da se demokrata Vesić i naprednjak Vesić razlikuju u još jednoj stvari – ambiciji. Gledajući Vesića svaki dan po ceo dan, uz saznanje da je već sasvim marginalizovao aktuelnog gradonačelnika Zorana Radojičića i uzeo mu funkciju koju naprednjaci nisu bili spremni da mu daju, postavlja se pitanje koliko su mu u međuvremenu porasli apetiti i ko je sledeći čiju će funkciju poželeti. Očito mu uloga „čoveka iz senke“ više nije po meri.