Odlivanje iz praznjikave čaše

Radnici kragujevačkog Fijata uplašeni su zbog činjenice da je njihov poslodavac nedavno dobio saglasnost resornog ministarstva da produži zakonom dozvoljeni maksimalni broj dana plaćenog odsustva, pošto se proizvodnja automobila zbog nedovoljne tražnje na tržištu smanjuje. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić uplašen je pak zbog činjenice da bi nadležni u Briselu mogli obustaviti izvoz čelika iz Železare u Smederevu, što bi za Srbiju bio „metak u čelo“. Ekonomisti su, opet, uplašeni što industrijska proizvodnja ne raste u odnosu na prošlu godinu, a srpski paori što bi ovogodišnja poljoprivredna sezona mogla biti nešto lošija od one iz prethodne godine. Ništa manja briga nije ni prerađivačke industrije koja trpi štetu i zbog upornosti Prištine da istraje sa carinama od 100 odsto, čije se ukidanje zasad ne nazire. Na koncu, svi zajedno u strahu su od novog usporavanja svetskog, a najpre evropskog ekonomskog rasta, koji možda neće dovesti do krize i recesije, ali će svakako uticati na lošije ekonomske rezultate i usporiti evropske ekonomije, a pre svega Nemačku, što se moglo čuti i od predstavnika Međunarodnog monetarnog fonda pre desetak dana u Bečićima, na skupu posvećenom monetarnoj, fiskalnoj i poreskoj politici država regiona. Nijedan od rizika po ovogodišnji ekonomski rast Srbije, a o kojima je NIN pisao i pre nekoliko meseci, u međuvremenu nije otklonjen. Naprotiv. I ko sad tu koga ne čuje ili ne želi da čuje, mada, istine radi, kreatori srpske ekonomske politike u Bečićima nisu ni bili, tek oni svakodnevno pričaju o „nikada boljim ekonomskim rezultatima“, sve većem suficitu, grandioznom investicionom ciklusu - metro, pruge, putevi, vodovodi, nove škole, bolnice, stadioni, o većim platama i penzijama, manjim porezima... I mada bi se baš te najave mogle tumačiti i kao posledica svesti o usporavanju ekonomskog rasta koji bi onda bio podstican, ako već ne može industrijom i većim izvozom, ono bar većom potrošnjom, iz usta naših vlasti se tako nešto neće čuti. Procene o ovogodišnjem rastu i dalje se ne snižavaju, a optimizam još manje, mada statistika govori da su sve zemlje u okruženju u prvom kvartalu zabeležile nešto veće stope nego Srbija, a taj Vučićev „metak u čelo“, odnosno obustava izvoza čelika iz Smedereva na tržište Evropske unije ovu negativnu razliku bi samo povećala. Izvoz Srbije bi se smanjio, a praktično se jedino na njemu može temeljiti zdrav ekonomski rast u narednim godinama, pošto se svaki prethodni pokušaj podsticanja rasta povećanjem potrošnje završio suprotno od željenog. Brže od BDP-a rasli su uvoz i deficiti. Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, očekuje da će ovogodišnji rast BDP-a biti oko tri procenta, s tim što ne isključuje mogućnost da on ne bude veći od 2,5 odsto, koliki je bio u prvom kvartalu, ako se nagoveštaji iz Brisela o čeliku obistine, prištinske takse ne ukinu, a poljoprivredna sezona bude nešto lošija od prethodne. „Za razliku od Fijata koji jeste jedan od najvećih izvoznika, ali je i veliki uvoznik, pa dodata vrednost nije toliko velika, a time ni uticaj na srpski BDP, pritisci koje pravi Evrofer (udruženje evropskih proizvođača čelika) da se praktično obustavi uvoz čelika na njihovo tržište, jer su ovogodišnje kvote ispunjene, značajno bi uticao na srpski ovogodišnji rast. Hestil ne može tako lako naći tržišta kojima bi zamenio ona u Evropi, jer na domaćem tržištu nema tolike potražnje, a izvoz na neka druga tržišta teško je ostvariv zbog većih transportnih troškova.“ Arsić objašnjava da u prva četiri meseca uvođenje kvota EU na uvoz čelika na tamošnja tržišta nije negativno uticao na proizvodnju u Hestilu, ali to bi u drugoj polovini godine moglo da se desi, ako se nagoveštaji iz Brisela ostvare. Hestil, koji je u Srbiju došao sa idejom da znatno poveća proizvodnju čelika u Smederevu, kako bi ga izvozio uglavnom na tržišta članica Evropske unije, mogao bi biti ozbiljna žrtva trgovinskog rata koji je Donald Tramp otpočeo sa Kinom, a koji Evropa koristi da bi se i sama oslobodila kineskog čelika i spasila sopstvenu proizvodnju. Ako se tako nešto dogodi, ni Srbija neće proći bez ožiljka. Isto to desiće joj se i u slučaju da Fijat odluči da napusti Kragujevac, a o čemu se šuška poslednjih godina. NJihova najnovija odluka o plaćenom odsustvu radnika zbog smanjene proizvodnje samo podupire teoriju da oni u Kragujevcu već sada nemaju šta da traže, osim ako im Beograd ne ponudi neki novi „podsticajni plan“, a koji se uklapa u njihov biznis plan. „Sa postojećom proizvodnjom od oko 30.000 automobila, što je oko četvrtine rekordne proizvodnje Fijata u Kragujevcu, oni nemaju poslovni interes i činjenica je, ako se ovako nastavi, da to sugeriše ili da će Fijat ugasiti proizvodnju u Kragujevcu ili da će fabriku eventualno prodati nekom drugom. Sa druge strane, država se ponaša kao pasivni posmatrač dešavanja, kao da je to investicija prošle vlasti i njih se ne tiče. Možda uticaj Fijata na našu ekonomiju i rast nije preveliki, ali smatram da bi bilo loše da Srbija ostane bez ijednog proizvođača automobila, te da bi država morala da bude aktivnija i ponudi neke pogodnosti kako bi oni ostali u Kragujevcu. Naravno, to nikako ne bi smele da budu subvencije nalik onima koje je Fijat dobio 2008. kada je došao na tržište, jer su one previsoke i ekonomski neopravdane“, kaže Arsić za NIN. Da li država, koja u zajedničkom preduzeću ima trećinu udela, i menadžment Fijata vode neke razgovore o budućoj saradnji, odnosno o tome šta su planovi jednih, a šta namere drugih, javnosti je nepoznato. I dok najsvežiji statistički podaci govore da je u sektoru proizvodnje motornih automobila došlo do pada većeg od šest odsto, kolika je tačno šteta koju trpi industrija „zahvaljujući“ taksama koje je s jeseni prošle godine uvela Priština, teško se može proceniti. Pominjanih pola milijarde evra, koliko je praktično iznosio srpski godišnji izvoz ili otprema robe na KiM, verovatno jeste prenaduvan broj, što zbog činjenice da se roba reeksportuje, odnosno izvozi preko trećih zemalja, što zbog toga što nema analize kakva je struktura tog izvoza, ali i duplo manji gubitak nije beznačajan za srpsku privredu. Posebno za one njene delove kojima je Kosovo bilo značajno izvozno tržište, ne tako lako zamenjivo. Bilo da su u pitanju mali prehrambeni proizvođači, bilo da je u pitanju proizvodnja građevinskog materijala ili pšeničnog brašna. I uprkos rizicima koji postoje, Arsić se nada da će stabilizacija proizvodnje u EPS-u, oporavak industrijske proizvodnje i stabilan rast usluga doprineti ovogodišnjoj stopi rasta BDP-a od oko tri odsto, što je i dalje nedovoljno za sustizanje zemalja centralne i istočne Evrope. Komentarišući nedavnu najavu predsednika Srbije o investicionom ciklusu vrednom od pet do čak 10 milijardi evra, a čiji detaljni planovi će se znati do kraja godine, NIN-ov sagovornik kaže da tu nema ništa grandiozno, jer bi zemlja veličine Srbije trebalo godišnje da investira više od milijardu i po evra u infrastrukturu. „Investicije u infrastrukturu imaju najveći srednjoročni uticaj na ekonomski rast, izgrađenost infrastrukture je niska, a kvalitet je loš i svakako su potrebna ulaganja, a pošto predsednik nije precizirao u kom vremenskom roku se ona planiraju, ako je to nekoliko godina, onda i nema ništa grandiozno, pre se može reći da je to uobičajeno.“ Arsić napominje da je sadašnja efikasnost u realizaciji javnih investicija u Srbiji izuzetno niska, jer se realizuju projekti koji nisu opravdani sa ekonomskog i društvenog stanovišta, rokovi realizacije se po pravilu značajno prekoračuju, troškovi izgradnje su visoki, a kvalitet radova nizak. „Neophodno je da se unapredi efikasnost u svim fazama realizacije projekta, počev od izbora investicija koje će se realizovati, preko izrade projektne dokumentacije i izbora izvođača radova, do nadzora radova. Stoga je osim povećanja ulaganja u infrastrukturu podjednako važno da se unapredi efikasnost tih ulaganja, kako bi se sprečilo rasipanje ograničenih sredstava poreskih obveznika.“ Suština je, ipak, u tome što srpski budžet, ma koliko da je u suficitu, teško da može da izdrži sve čime se maše javnosti - od velikih projekata koji su mnoge podsetili na čuveni Nacionalni investicioni plan Vučićevih prethodnika, zamišljen kao graditeljski poduhvat, a realizovan kao stolarski i molerski radovi na bolnicama i školama širom Srbije, na kraju do - povećanja plata i penzija. Jer, veći trošak za plate i penzije, uz povećan trošak za izgradnju infrastrukture, vodio bi opet u veći deficit. „Suština je da ne može baš sve. Izgradnja infrastrukture je dobar plan, bilo da se on finansira iz kredita ili iz budžeta. Sa druge strane, plate i penzije moraju rasti slabije od stope BDP-a i to bismo onda mogli da nazovemo racionalnim rešenjem“, smatra Milojko Arsić. Samo, koliko je razuma u politici, posebno kako ova godina bude odmicala, a ona naredna, izborna, bivala sve bliža. A mereno političkim rastom, rezultati povećanja plata i penzija i brži su i vidljiviji od onih stečenih ulaganjem u zapuštenu infrastrukturu.