O onome što se tiče svih svi treba i da odlučuju

Nazvati srpsku demokratiju „reprezentativnom“, koliko god to bilo politikološki opravdano, jezički je baš nezgodno. Ako su ljudi za koje glasamo „reprezentativni“, u smislu da su najbolje što ovo društvo ima da ponudi, pa čak i ako su samo relevantan uzorak tog društva, najbolje nam je da se raziđemo na sve četiri strane sveta. Ako pak nisu, valjalo bi udariti nekim drugim putem, a taj se često sažima u tri reči – „više direktne demokratije“. „U direktnoj demokratiji svi građani, bez posredstva izabranih zvaničnika, mogu učestvovati u donošenju javnih odluka. Osnovna ideja je da o onome što se tiče svih, svi treba i da odlučuju“, podseća Slaviša Orlović, redovni profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka. Orlović, međutim, odmah podvlači da je ovakvo donošenje političkih odluka moguće samo u malim zajednicama. Stvarajući moderne države, svrstavanja iznad nivoa država da i ne pominjemo, odlučili smo se i za život u velikim zajednicama. Zato je u savremenom društvu, primećuje Orlović, direktna demokratija „bajpas“ u inače redovnom procesu reprezentativne demokratije. Opstala je u vidu referenduma i građanskih inicijativa. I sve bučnijih povika da to nije dovoljno. „Referendumi su instrument direktne demokratije i način da se građanima da, to jest vrati moć, ali i mogućnost da se njima manipuliše. Neke države kao što su Švajcarska, Irska ili Italija koristile su referendum veoma često, dok su druge, kao što su Brazil, Kanada ili Norveška to činile samo kad su rešavale jedno i specifično pitanje od nacionalnog značaja. Među manjinom demokratskih zemalja koje nisu sprovodile referendum u periodu od dvadeset pet godina jesu i čvrsto etablirane demokratije kao što su Sjedinjene Američke Države, Nemačka i Japan. Ovo govori da referendum, iako dobija sve više na značaju u drugoj polovini dvadesetog veka, ipak nije sveprisutan“, objašnjava Orlović. Pritom treba podsetiti na tragikomične ishode nekih referenduma, i to na „najdemokratskijem“ kontinentu. Jula 2015. godine, skreće Orlović pažnju, održan je referendum na kojem su građani Grčke odlučivali o planu štednje, koji su sačinili Evropska komisija, MMF i Evropska centralna banka. Građani Grčke su rekli „ne“ a premijer Cipras je zaokrenuo 180 stepeni i od nekadašnjeg sebe i od građana, i rekao „da“. Za promenu imena Makedonije jeste glasalo 91 odsto izašlih na referendum 2018, ali izašlo je svega 37 odsto birača. Sa najbombastičnijim referendumom u novijoj istoriji Evrope, onim britanskim iz 2016, niko nema pojma šta da radi. „Prosečna izlaznost na evropske referendume ranih devedesetih godina bila je 71 odsto. U poslednjih nekoliko godina – svega 41 odsto. Podrška tradicionalnim partijama i poverenje u demokratske institucije sve su manji. Periodični izbori ne mogu garantovati dobar izbor, i izabrani zvaničnici se često smatraju neodgovornim i nedodirljivim čak i u zemljama sa odavno uspostavljenim i visoko funkcionalnim izbornim režimom. Zato se javlja potreba za participativnom demokratijom. Građani traže sve više prostora za kontrolu. Tehnološke promene – internet i društvene mreže – i globalne društvene promene izbacile su u prvi plan mnoga nova pitanja kao što su ekološke teme, odnosi među polovima, odnosno identitetska pitanja. To se odražava i na uzroke i forme političke participacije“, kaže Slaviša Orlović. U politici najčešće učestvujemo u okviru partija, interesnih grupa i društvenih pokreta. Prve dve forme su konvencionalne. Treća ukazuje na ozbiljne društvene probleme i disfunkciju, podseća Orlović. „Zahtev društvenih pokreta i protesta jeste veća participacija, a ne bolja reprezentacija. Većina građana ne veruje u politički proces. Građani se učestvujući u protestima ne bune samo protiv političke elite već i protiv izborne demokratije koja je postala ,sistem za perpetuiranje moći tih elita.“ Komunikacija na društvenim mrežama stvorila je javni prostor slobode – aktivisti planiraju proteste na Fejsbuku, koordinišu ih Tviterom i predstavljaju svetu Jutjubom. Tviterom se, međutim, neko može pozvati na protest, ali Tviter još nikog nije doveo na vlast. Samo izražavanje nezadovoljstva nije dovoljno da nastane uspešna politika. Kompeticija treba da prethodi participaciji“, upozorava Orlović. Moglo bi se reći da smo prilično zaglavljeni. Svuda oko nas su dokazi da predstavnička demokratija u vidu političkih stranaka – bez obzira na boje, geografske širine i dužine – ne deluje na dobrobit društva. Ali naučeni smo da razmišljamo u okvirima stranačke borbe, i to se ne menja lako. Za sada umemo da se bunimo, ali ne umemo da promenimo štetočinski sistem. Više direktne demokratije nesumnjivo je dobar put, ali treba još jednom podsetiti da je slavnom atinskom direktnom demokratijom – bez robova, žena i stranaca – upravljalo nekoliko desetina hiljada ljudi. Takav broj neposrednih političkih aktera procentualno je iznad dostignuća i najbolje ocenjenih demokratija današnjice, ali ostaje pitanje kako bi izgledalo kolektivno odlučivanje čak i zanemarljivih nekoliko miliona punoletnih građana Srbije, a kamoli desetina miliona Francuza ili Nemaca. No izvesno je da opipavanja javnog mnjenja već dugo pokazuju da ljudi načelno žele da se više pitaju. U Velikoj Britaniji je 1995. godine anketa na nivou cele države pokazala da 77 odsto građana želi da se „uvede sistem kojim se neke odluke prepuštaju narodu putem referenduma“. U Nemačkoj je 2004. godine 79 odsto građana želelo referendum o evropskom ustavu. U januaru je u Francuskoj 80 odsto ispitanika podržalo uvođenje građanskih inicijativa, koje dopuštaju da građani sami predlažu i glasaju za zakone. Najpoznatije lice direktne demokratije jeste ono švajcarsko. Tokom nekih deset godina, od januara 1995. do juna 2005, Švajcarci su na federalnom nivou imali 31 referendum, uz mnogo više kantonalnih i opštinskih. Izmene ustava, makar i delimične, zakoni doneseni po hitnom postupku (ako je predviđeno da važe više od jedne godine), kao i članstvo u nekim međunarodnim organizacijama, obavezno idu na referendum, gde mora da ih prihvati i većina glasača i većina kantona. Otud i ne iznenađuje što su Švajcarci članstvo u Ujedinjenim nacijama prihvatili tek 2002. Dalje, bilo koji zakon ili zakonska promena idu na referendum ako to zatraži pedeset hiljada građana (u roku od sto dana) ili osam kantona. Na takvom referendumu glasa se prostom većinom. I najzad, još od 1891. građani imaju pravo i federalnih i kantonalnih i opštinskih inicijativa. Za ove prve je dovoljno sto hiljada potpisa u roku od osamnaest meseci, a potom opet većina birača i kantona. Sve ovo u praksi znači da Švajcarci odlučuju o svemu i svačemu relevantnom za život. Na federalnom nivou su, recimo, prošle godine, odbili predlog koji bi skresao fondove nacionalne televizije. No još su zanimljivija narodna izjašnjavanja na lokalnim nivoima. Građani ciriškog kantona nedavno su glasali o merama protiv huligana. U kantonu Vale se glasalo o tome da li grad Sion može da se kandiduje za organizaciju Zimskih olimpijskih igara 2022 – i nije mu dopušteno. Na još nižim nivoima Švajcarci redovno glasaju o tome da li će graditi nov muzej, školu ili ulicu, ili da li će menjati trasu gradskog autobusa. Svetsku pažnju su privukli kada su 2016. odbili predlog da svaki građanin, nezavisno od toga šta radi i da li išta radi, ima garantovan mesečni prihod od 2.500 franaka, to jest oko 2.250 evra. To što je predlog odbilo 77 odsto glasača – uglavnom zbog maglovitosti u pogledu izvora tih finansija, ali i straha od nepoznatog, govorili su švajcarski mediji – možda kaže nešto neobično o Švajcarskoj. Ali možda i više o njoj govori to što je takav predlog uopšte bio na dnevnom redu – i to na osnovu građanske inicijative. U Alpima ima još zanimljivih brojki. Po računici švajcarskog medija Lokal tamošnji građani su od 1848. do 2018. imali otprilike 306 nacionalnih referenduma, na kojima su se izjašnjavali o 617 predloga. Odnos prihvaćenih i odbijenih je otprilike pedeset-pedeset, ali još su interesantniji podaci o federalnim građanskim inicijativama. Od 1891. do 2016. glasali su o 209 takvih, ali su prihvatili samo dvadeset dve. To nas podseća da sama činjenica da građanin može nešto da predloži i da bude ozbiljno shvaćen, ne znači da će njegova volja biti i ozakonjena – a nekada budu prihvaćeni i predlozi sumnjive demokratske vrednosti poput zabrane podizanja minareta iz 2009. ili mera protiv masovne imigracije 2014. „Ali treba primetiti da građanske inicijative, čak i ako ne uspeju, i dalje podstiču političku debatu, obrazuju i angažuju ljude na način koji može da bude iznenađujući žiteljima zemalja u kojima je glasanje nešto što se radi jednom u četiri godine. Prednost građanskih inicijativa je i ta što švajcarske političke partije moraju da tragaju za konsenzusom ne samo među strankama, već i u široj zajednici, jer ljudi mogu da ospore svaki zakon“, zaključak je u pomenutom tekstu Lokala. Što se Srbije tiče, van svake je sumnje da naši politički predstavnici nisu oduševljeni idejom da se građani pretvore u autentična „politička bića“, ali pravo pruža osnovu za takvu transformaciju. „Ustav Srbije već u članu 2 ukazuje da `suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika`, kao i da nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana. Građani imaju pravo na političku obaveštenost (čl. 51), pravo učešća u javnim poslovima (čl. 53), slobodu okupljanja (čl. 54), slobodu udruživanja (čl. 55), pravo na peticiju (čl. 56), pravo na štrajk (čl. 61). Najvažnije za ovu temu, građani sa 30.000 prikupljenih biračkih potpisa mogu biti predlagači zakona (čl. 107), odnosno, na zahtev najmanje 100.000 birača Narodna skupština raspisuje referendum (čl. 108). Postoji Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi“, nabraja Slaviša Orlović. Nije lako, naravno, snaći se u ovim kontradiktornostima, tamo gde nam je potrebno da građani povrate suverenitet, ali ih je previše da bi ga uvek izravno sprovodili, tamo gde građani traže više referenduma, a na njima bivaju izigrani, tamo gde su građanske inicijative možda i najdemokratskija zamisliva institucija, ali se mogu upotrebiti i za zlo. „Prednosti direktne demokratije jesu prepuštanje odluke u ruke građanima, mogućnost građana da sami iniciraju neka rešenja ili da na dnevni red stave neka pitanja koja vlade izbegavaju, i to što je uzorak obično dobar. Mane su, pak, to što čovek i u direktnoj demokratiji može da ostane slabo informisan, a kada se u takvim uslovima složene društvene dileme svedu na pojednostavljeno pitanje i odgovor `da` ili `ne`, mogućnost da javnost bude prevarena i opasnost da se politička elita sakrije iza odluke građana, nisu ništa manje“, sumira Orlović. No, kakve god mane bile, moramo da probamo, i to je jasno čim ovlaš pogledamo ko nas „reprezentuje“.