O bojkotu javnosti

Sfera unutar koje se diskutuje o stvarima koje su u opštem interesu svih članova jedne zajednice naziva se javnom sferom. Sa druge strane je politička javna sfera koju bi trebalo da kontroliše (društvena) javnost. Glavno načelo svake javnosti je rukovođenje racijom na čijim krilima bi trebalo da se vodi debata unutar nje. U situacijama „idealnog razgovora“, po nemačkom teoretičaru Jirgenu Habermasu, svaki razgovor koji vode pojedinci uz pomoć racija bi trebalo da se završi nekom vrstom konsenzusa ili optimalnog rešenja i odgovora na pitanje šta je to u datom slučaju od opšteg interesa. U Srbiji je javnost već dugo u senci političke javnosti. Umesto da bude kontrolor, nju se suzbija i obesmišljava sa terena političkog. NJen glas je zaglušen, često krivo interpretiran i sistemski suzbijan, neretko satanizovan od strane vlasti. Kakofonija koju stvaraju poluistine i neistine, namerne i osmišljene komunikativne akcije protiv zdravog razuma u ovoj zemlji, nije ukinula javnost kao takvu, ali joj je obesmislila postojanje, ukinuvši njenu funkciju korektiva političke javne sfere. Poslednjih godina, a pogotovo meseci, stvara se atmosfera u kojoj je javnost postala suvišna, zlonamerna i, naposletku, antidržavna. Međutim, ona niti treba niti može biti državna ili antidržavna, ona mora biti autonomna i služiti kao korektiv svakoj vlasti. Šta raditi u uslovima opšte mobilizacije medijske mašinerije vladajuće partije čija je uloga da se svakom od nas zgadi bilo kakav javni angažman, čime se proždirujućoj „aždaji“ na vlasti omogućuje da oglođe ostatke društva čija je dezintegracija počela još pre tridesetak godina? Ne treba stavljati akcenat na dihotomiju između racija i emocija. Reći će mnogi da se ova vlast služi pukom manipulacijom ljudskih emocija i da time suzbija racionalno vođenu debatu i u političkoj i u društvenoj sferi. Iako to jeste tačno, ne smemo biti do kraja „habermasovci“ i verovati u superiornost racija u odnosu na emocije. One su konstitutivni element svake političke akcije, bez njih nema mobilizacije, ni političkog života uopšte. Zato treba sprovesti transformaciju straha u neku od emocija koje su toliko puta kroz istoriju menjale i vladare i čitave sisteme. Moramo u ljudima probuditi ljutnju, srdžbu, pa možda i neku vrstu poludirigovanog besa. Kad kažem „u ljudima“, mislim na one koje protesti u prethodnih šest meseci nisu oslobodili straha – na one najugroženije, na one koji imaju najviše da izgube, a to je suva egzistencija. Da bismo to uspeli, moramo znati da ćemo pobediti i da oni neće biti prve žrtve poraza. Zato predlažem povlačenje iz dela javnosti u kojem se diskutuje o političkim stvarima. Od javnih intelektualaca, preko političara do novinara – svi treba da „zaćute“. Predlažem, dakle, bojkot razgovora u ovakvoj javnosti, podložnoj blaćenju i satanizaciji sa vrha vlasti. Možemo oročiti taj period, na primer na tri meseca, od jeseni. Umesto debata u javnosti koja više nije javnost, treba se vratiti na njene prapočetke. U drugoj situaciji ili istorijskom kontekstu, rekli bismo: „Povucimo se u šumu.“ Danas ulogu te „šume“ treba da odigraju privatni stanovi ili pouzdane kafane. Prepustimo vlasti tu javnost, pa nek’, da prostite, počnu pišati sami po sebi. Neka samo njih u njoj. Bez ikakvih izjava, saopštenja, reakcija, javnih okupljanja – samo sitno, kao ćelije koje su se povukle da shvate šta žele, kako i sa kim, sa ciljem ukrupnjavanja. Za to vreme, ljudi će, nadajmo se u većem broju od trenutnog, postati spremniji da čuju šta imamo da kažemo, prezasićeni razilaženjem onoga što gledaju preko televizije i onoga što zapravo žive. Tada se možemo nadati buđenju ljutnje, jer vam ne treba niko da vam na televiziji kaže da je u javnom prevozu 50 stepeni ili da je cela varoš u strahu od lokalnog šerifa. Prvo okupljanje nakon bojkota trebalo bi obaviti na javnom mestu, u formatu agore koja će, posle tri meseca ćutnje (ali i aktivnog rada na terenu, od vrata do vrata), postati početna tačka razvoja nove javnosti: one čije se zdravo tkivo na kratko povuklo u „šumu“ da ga ne bi pojeo kancer zvani SNS. U prvom saopštenju, reći ćemo premijerki Brnabić: „Izađosmo i mi iz šume, odlučniji.“