Planiranje bez plana

Daleko od toga da u poslednjih sedam godina nije bilo prilika da se ekonomska politika Aleksandra Vučića uporedi sa onom koju je prethodno, prelazeći iz resora u resor, sprovodio ili zagovarao Mlađan Dinkić, ali nedavno najavljeni novi investicioni ciklus indigo je čuvenog NIP-a (Nacionalnog investicionog plana) kojeg je Dinkić osmislio 2006. sa namerom da ostvari svoje političke ambicije trošeći novac naroda. Iako ovoga puta možda neće biti tako, najavljivanje namere unapred, dok plan još uvek ne postoji, više govori o tome da je posredi dežavi, odnosno predsednikova želja da novcem građana učvršćuje svoju vladavinu, no stvarna namera da se nedostajuća infrastruktura izgradi kako bi se kvalitet života stanovnika Srbije poboljšao. Manjkavosti poslovnog ambijenta koji za posledicu ima niske privatne investicije, uz evidentan nedostatak dobrobiti trećerazrednih stranih investicija koje su preplavile Srbiju, Vučić je, čini se, odlučio da kompenzuje državnim ulaganjem do 10 milijardi evra u sve što se može smatrati infrastrukturnim investicijama. Prema planu koji je, onako usput, nagovestio obilazeći radove u Beogradu na vodi, država će u narednih četiri ili pet godina investirati između pet i 10 milijardi evra u različite projekte - od metroa i nacionalnog stadiona, do puteva, pruga, komunalne infrastrukture u pojedinim lokalnim zajednicama. Ideja je da se zaposli Srbija, ali i na ovaj način podigne privredni rast, kada privreda nije voljna ili nije kadra da to sama učini. Iščekujući detaljan plan, koji će, nagovestio je takođe Vučić, biti sačinjen u konsultaciji sa međunarodnim finansijskim institucijama, javnost može samo nagađati šta bi mogli biti efekti sprovođenja takvog plana, a šta rizici da se on traljavo realizuje. Vešti vladar ponovo je, baš kao i u slučaju kupovine zlata za devizne rezerve, bacio primamljiv mamac, najavljujući ulaganja koja su daleko od pogrešnih i nepotrebnih. Naime, stručnjaci već godinama upozoravaju da Srbija pati od niskog nivoa državnih investicija i nedovoljnog ulaganja u lošu infrastrukturu, zbog čega je i njen ukupan ekonomski rast niži od uporedivih zemalja. Analize koje su tim povodom rađene dokazuju da bi veće ulaganje, to jest podizanje udela državnih investicija u BDP-u povoljno uticalo i na rast i na zaposlenost, i to ne samo u kratkom roku. Problem je, međutim, ukoliko od plana do njegove realizacije nešto krene naopako, pa se učinak ne meri rastom ekonomije i boljitkom građana već rastom na računima nekih koji će taj plan sprovoditi, a koji su uglavnom unapred poznati. Da li će tako biti i ovoga puta? Mahmud Bušatlija, savetnik za ulaganja, kaže za NIN da u onome što je Aleksandar Vučić nabrojao da će se graditi u narednih nekoliko godina nema ništa sporno, odnosno da se radi o infrastrukturi koja je Srbiji zaista i potrebna. „Nabrajanje ne znači ništa, samo po sebi. Da biste zaista i sproveli takav plan, a da on ima efekta na državu i društvo, on mora biti temeljno i stručno planiran, a mi tu nemamo naročito iskustvo. Niti imamo više adekvatne stručnjake i institucije za planiranje, niti imamo iskrene namere da uradimo nešto što je zaista potrebno. Takav investicioni ciklus zahteva najpre dugoročno i strateško planiranje, a ne brze, ad hok, kuse mere i planove, a onda i neku zakonsku regulativu koja bi i svaku narednu vlast obavezala da nastavi sa tim investicijama. Ali da bismo to sproveli najpre se moramo dogovoriti šta je ono što je zaista neophodno. Planiranje je osnov i uslov za sprovođenje efikasne ekonomske politike i ujedno i najveći nedostatak ekonomske politike koja se ovde godinama sprovodi“, kaže Bušatlija upozoravajući da planiranje isključuje politiku, jer politika „misli samo u okvirima svog mandata i zato je planiranje i ne zanima, već samo mere koje će doprineti očuvanju i učvršćivanju nečije vlasti“. Govoreći o famoznom broju od 10 milijardi evra, ovaj sagovornik NIN-a kaže da to raspoređeno na pet godina nije niti nedostižan, niti grandiozan plan, a što potvrđuje i Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta Srbije. Naime, Savet odavno upozorava na mali udeo državnih investicija u bruto domaćem proizvodu, a njihove analize stanja komunalne infrastrukture u lokalnim samoupravama u Srbiji i investicija u zaštitu životne sredine dokazuju neophodnost ulaganja upravo tih desetak milijardi evra koje predsednik Srbije nije tek tako pomenuo. „Investicije centralne države i lokalnih samouprava sada su oko 1,5 milijardi evra godišnje i trebalo bi da se povećaju na oko dve milijarde evra. Nije, međutim, najjasnije da li taj novi investicioni ciklus podrazumeva samo to povećanje na dve milijarde ili se radi od dodatnih 10 milijardi evra koje će biti uložene mimo tog standardno neophodnog blagog povećanja sadašnjeg nivoa investiranja. Ako je to ulaganje dodatnih 10 milijardi evra, a ja sam to tako razumeo, onda to jeste prilično povećanje udela državnih investicija, ali nije nemoguće, niti je neuporedivo sa zemljama centralne i istočne Evrope, jer neke od njih su to već činile“, kaže Vučković uz opasku da to jeste dobra najava, ali da je sada neophodno sačiniti kredibilan plan investiranja. „Ovo je prilika da državu držimo za reč, odnosno da se pokaže da li država funkcioniše ili ne. Već na jesen, pri izradi budžeta videće se kako će stvari funkcionisati, jer ako je namera da ciklus krene već naredne godine, to će morati da se vidi u budžetu za 2020“. Ovaj član Fiskalnog saveta, baš kao i NIN-ov prethodni sagovornik, kaže da je najavljeni plan oblasti u koje će se ulagati odličan, ali on podrazumeva ozbiljnu koordinaciju države i lokalnih samouprava u pravljenju konkretnih planova. „Ako su namere čiste, stručnjaci će morati da se angažuju, od planiranja, preko izrade projekata, do izgradnje infrastrukture i to će biti najozbiljniji test. Pošto smo u prošlosti baš u tim segmentima imali dosta propusta, sada će se videti da li je ta lekcija naučena ili će se stare greške i ovaj put ponavljati.“ Na neophodnost da se unapredi efikasnost države, od planiranja do nadzora, upozorili su i ekonomisti FREN-a (Fond za razvoje ekonomske nauke), navodeći da je ambicioznih planova bilo i u prošlosti, ali da je njihova realizacija bila više nego traljava. Počev od stalnog prolongiranja rokova, nejasnog i neopravdanog povećanja cene radova, do kvaliteta radova koji je prečesto bio nezadovoljavajući. Autori Kvartalnog monitora, koji izdaje pomenuti FREN, zato ističu da se sve mora raditi planski, od jasnih procedura za izbor investicija, preko javnih rasprava o tom najavljenom planu, do na kraju pojedinačnih projekata koji moraju imati kvalitetnu projektnu dokumentaciju, jasnu proceduru za izbor izvođača radova, kvalitetan i nepristrasan nadzor, ali i najpovoljniji izvor finansiranja. Istine radi, Vučićeva najava izazvala je, ma koliko da se tih 10 milijardi evra ne čine nedostižnim, i pitanje kako će se radovi finansirati, odnosno da li će novac biti obezbeđen iz budžeta ili nekim novim zaduživanjem. Vučković objašnjava da ukoliko se zaista namerava povećati ulaganje u infrastrukturu, prostora u budžetu ima. „Srbija može praviti mali budžetski deficit, do 0,5 odsto BDP-a i poredeći sa sadašnjim stanjem to je dodatni trošak od oko 250 miliona evra. Kako god da se finansira, zaduživanjem ili ne, taj novac postoji i ako bude upotrebljen na pravi način, uz neophodno određivanje prioriteta, jasno planiranje i sve druge neophodne procedure, to će povoljno uticati i na privredni rast.“ Naši sagovornici kažu da i za većinu pobrojanih projekata postoje već urađene analize, ali da je na politici sada da pokaže ozbiljnost i iskrene namere, odnosno da te analize prouči i na osnovu njih napravi održiv plan. Uostalom, Vlada je pre nekoliko meseci formirala i Komisiju za javne investicije sačinjenu od premijerke i nekolicine ministara, pa bi sada najveća odgovornost za sprovođenje ovog plana i trebalo da bude upravo na toj Komisiji. Ekonomiste raduje i činjenica da država barem najavljuje mogućnost da veći trošak za opremu za vojsku, jarbole, stadione ili fontane, zameni utroškom na zaista neophodnu infrastrukturu, ali istovremeno i strahuju kako će to izgledati kada se sa najave pređe na sprovođenje plana. Bušatlija tako naglašava da nije isto da li će tu infrastrukturu graditi domaća ili strana preduzeća, odnosno upozorava da smo mi građevinsku industriju u poslednje dve decenije uništili, te da ona nema ni kapaciteta da se upusti u takve poslove. Sa druge strane, godinama smo kao glavne izvođače birali inostrane kompanije, što zbog kreditora koji su to zahtevali, što zbog činjenice da domaći nisu dovoljno veliki da dobiju taj posao, da bi se na kraju ispostavilo da ni ti inostrani nisu bili garant da će sve biti urađeno na vreme i kvalitetno. Zbog toga bi ovo mogao da bude test i za državu i za građevinsku industriju da se sagledaju kapaciteti i utvrdi može li ona i na koji način biti glavni nosilac tog posla, jer bi angažovanje domaće industrije imalo veći efekat na privredni rast, a to je očigledno vodilja upuštanja u ovaj posao. Upravo ta vodilja, međutim, ima i svoje naličje. Uparena sa političkim ambicijama lako može dovesti do donošenja brzih odluka, nejasnih planova, neadekvatnih procedura, što bi onda proizvelo štetu veću i od odustajanja od investicionog plana. Jer bi se novac, pribavljen najverovatnije iz kredita, koji nisu besplatni, spiskao na pogrešne projekte, uz sumnjive procedure i ogromnu mogućnost za korupciju, odnosno nameštanje poslova sebi bliskima. I baš zato što su građani Srbije nešto slično već gledali, analitičare ova najava i podseća na NIP. Upoređivanje ovog plana sa nekadašnjim NIP-om, koji je tadašnja vlast najavljivala kao ambiciozni projekat izgradnje Srbije, a realizovala tako da su putni koridori i dalje nezavršeni, železnica zastarela, komunalna infrastruktura neupotrebljiva, a zaštita životne sredine na nivou koji nas čini jednom od ekološki najzagađenijih država u Evropi, nameće se kao neizbežno. NIP je, pritom, počivao na novcu zarađenom od prodaje Mobtela norveškom Telekomu, koji su oni zalud proćerdali, dok bi Vučićev investicioni plan najverovatnije podrazumevao novo zaduživanje. I ma koliko se činilo da prostora u budžetu za nove kredite ima, naročito ako se oni uzimaju za investicije, puko krečenje i popravljanje fasada, u šta se na kraju pretvorio NIP, dovelo bi samo do povećanja deficita i javnog duga, ali ne i do očekivanog privrednog rasta. Samo zluradi, ma koliki bili protivnici vladavine Aleksandra Vučića, mogli bi poželeti da se i ovoga puta ponovi 2006. i da se novac građana uludo potroši, a infrastruktura koja bi svima olakšala život ne izgradi. Ali kakve su šanse da se tako nešto ne desi kada predsednik najpre najavljuje, umesto da sa stručnjacima i institucijama, u tišini, sačinjava adekvatne planove i procedure za realizaciju tih investicija. A tek onda jasne planove, od prioriteta do konkretnih projekata realizacije i načina finansiranja, predstavi javnosti, sa namerom da od nje čuje šta o tome misli. Ako se već sve radi zarad boljitka i ničega drugog.