Elita na nišanu

Poslednjih nedelja, ničim izazvana, baš nam se namnožila ta „lažna elita“. Toliko da je Ana Brnabić, još nervoznija nego inače, odjurila na Pink da bi sve te „takozvane intelektualce“ okarakterisala kao proizvođače „šizofrenije“ koji na dnevnom nivou iznose tolike neistine, da ne stiže ni uz svesrdnu pomoć SNS-a, tabloida i svih televizija sa nacionalnom frekvencijom da im odgovori. Jednostavno je zateklo toliko „primera ludosti i malicioznosti“ da prosto ne zna šta će. NIN je ponovo na naslovnu stranu stavio predstavnika „lažnih intelektualaca“ (ili to postaju kada se oglase u NIN-u?), istoričarku Dubravku Stojanović, a njeno mišljenje je za premijerku „nebulozna stvar“. Tim rečima je nadmašila svog ministra Zlatibora Lončara, koji je za prethodnog NIN-ovog sagovornika Rodoljuba Milovića rekao da je „mafijaš u pokušaju, na alkoholni pogon“, ali je ni to nije zadovoljilo. Naprotiv, čak ju je dovelo do tolike frustracije da je zaposlenika Pinka zamolila da joj objasni situaciju pošto ona „više ne zna“. Ne zna? Čudno, obično u trenucima kada ti lažni intelektualci pričaju gomilu laži, pred narod izađu njihovi, pravi intelektualci i objasne im šta je istina. Recimo onih 650, koji su sasvim spontano i dobrovoljno potpisali proglas „Za bolju Srbiju“ i samim tim kandidaturu Vučića za predsednika. Međutim, nešto ih nema, baš kao ni objašnjenja da li su se u međuvremenu razbežali ili ni oni više nisu prava elita. I ko je u Srbiji uopšte elita? „Pa, ja“, otprilike su reči kojima je Vučić pre dve godine odgovorio na to pitanje. U međuvremenu je patio što je nevoljen, čak je eliti 2015. uputio patetičnu poruku u autorskom tekstu „Moj odgovor njima“, da njegova vlada nema podršku „najelitnijeg dela u onome što je osnov svake budućnosti“, a onda je 2017. sam sebe prekomandovao u intelektualca nad intelektualcima. Dobro ne baš sasvim sam, pomogao mu je Aleksandar Martinović koji je, očigledno po instrukciji, satima u Skupštini čitao Vučićev indeks. Vučić je javno priznao da je to tražio jer mu je dosadilo da tri godine sluša „kako su neki pametni, školovani, obrazovani, elita, a drugi su glupi“, a samo je on, on i nijedan drugi u istoriji dobijao desetke i kod profesora, političkih protivnika. I kada je Srbija konačno dobila indeks za koji ceo SNS može da se uhvati, diskreditacija svakog kritičkog mišljenja je mogla da počne, u skladu sa intelektualnim moćima diskreditora. Recimo, vlasnik indeksa se obrušio na sociologa Jovu Bakića više u maniru Šešeljevog potrčka nego odlikaša političkih neistomišljenika, pa je smislio nešto što mu je delovalo kao baš teška uvreda; „Ozbiljan naučnik, jedno pivo pre podne, tri piva po podne.“ Nije uvredljivo, samo je nevaspitano, baš kao što je bilo nevaspitano i kada je po istom osnovu hvalio sopstvenu „elitu“, Zorana Drobnjaka: „On voli koju čašicu više, ali dobro radi. Jednu si popio za mene? Dve? Da znate, nije bio pijan, on je domaćin iz Čačka, može da popije i 20 i da ne bude pijan.“ Nešto veću umešnost je ispoljila premijerka. Pre samo godinu dana se slavodobitno obratila naciji rečima: „Pokazali smo takozvanoj eliti, koja nas proglašava za ’bezube naprednjake’, da smo kulturu vratili u fokus, što je izuzetno značajno i zbog ekonomije“.Tačno je – pokazali su, recimo time što su smenili direktora drame Narodnog pozorišta Željka Hubača samo dan nakon što je obelodanio da je budžet za produkciju smanjen, ali i time što je Brnabićeva malo umešnije od obrasca „tri piva“, izvela napad na profesorku emeritus Mariju Bogdanović. Poslužila se samo „doterivanjem“ istine: „Ona je bila dekan Filozofskog fakulteta, a u intervjuu priča o tome da je sistem danas surov, jak i sirov. Na pitanje o Sergeju Trifunoviću, ona je rekla, a svi znaju kakvim rečnikom se koristi Sergej Trifunović, da je on bistar čovek, aktivan, da ima nadahnuće. Dakle, profesor sa Filozofskog fakulteta to kaže“, istakla je Brnabićeva. Pritom je u toj „diskreditujućoj izjavi“ namerno ispustila veoma bitne delove, jer Marija Bogdanović kaže da „ne spada u ljude koji vole pregrube i preoštre reči“, ali da je njegov način obraćanja čak i blaži „od onoga kako se oni nama obraćaju kada nam kažu da smo ološ, izdajnici, lopovi“. Pokazali su ko je za njih elita i to bi trebalo da bude to. Zašto su onda zube uposlili samo da bi od jutra do sutra ujedali sve koji imaju kritičko mišljenje i čvrsto stoje iza njega? „Istorija odnosa sa intelektualcima je duga i za Vučića razočaravajuća. Od početka je nezadovoljan stavom inteligencije prema njemu, i to cele: kako rodoljubive tako i one druge. Rodoljubiva ga smatra izdajnikom, a ona drugosrbijanska običnim balkanskim autokratom. Ono što je za njega najgore jeste to što ga niko od ozbiljnih intelektualaca ne podržava i jedini koji je o njemu pozitivno govorio je Dušan Kovačević. Izgleda da je Vučić konačno izgubio živce i počeo i sam i uz pomoć drugih, recimo studenata, da se obračunava sa pojedinim intelektualcima, uz gomile neistina. A to stvarno nije posao predsednika. Vrlo je neuobičajeno da polemiše sa velikim brojem ekonomista izbegavajući ozbiljne cifre, a zamajavajući publiku neozbiljnim podacima i da to mora da radi sam jer ne može da nađe intelektualca koji će umesto njega to da uradi“, kaže ekonomista Boško Mijatović. Na poslednja dva primera diskreditacije stručnjaka iz oblasti ekonomije ovaj obrazac je bio više nego primetan. Obrušavajući se na reči profesora Ognjena Radonjića da u Srbiji postoji siromaštvo (baš drska i neutemeljena tvrdnja), Vučić ga je momentalno proglasio lažnom elitom koju prezire i zapretio da „može da dovede 50 pametnijih ljudi koji misle drugačije“. Nije uspeo. „Na crtu“ je izašao samo Vulin, valjda kao najmoćniji ekonomski ekspert, i dao baš ekspertsko pojašnjenje: „Profesor Radonjić je rekao neistinu, Vučić mu je odgovorio istinom, i odmah peticije i kuknjava.“ U drugom slučaju nije bilo čak ni Vulina. Besan jer je profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić izjavio da su „investicije niske i nedovoljne za generisanje visokih stopa rasta“, Vučić je njegovu stručnost pokušao da diskredituje ne aktuelnim brojkama koje bi demantovale takvu tvrdnju, već pozivanjem na to da je bio savetnik Mirku Cvetkoviću u vreme kada je Srbija imala negativan rast. A onda je dodao nešto krajnje nerazumljivo, ali valjda uvredljivo – da je za Arsića mislio da je „pristojan čovek“, ne pojašnjavajući da li je to mislio devedesetih prošlog veka ili sve do dana kada se usudio da uputi stručnu kritiku na Vučićevu neprikosnovenu istinu da „nikada nismo imali više investicija i da svi, kako u zemlji, tako i u svetu, ne mogu a da to ne primete“. Međutim, ima primera kada taj prljavi posao blaćenja ekonomista za Vučića rade i drugi. Recimo potpredsednik parlamenta Veroljub Arsić koji je kršeći sve važeće zakone ove zemlje o parlamentarizmu i radu nezavisnih kontrolnih tela, predsedniku Fiskalnog saveta Pavlu Petroviću skresao: „Šta je Fiskalni savet? Prosto pitanje – šta je Fiskalni savet? Neko telo čija je uloga definisana Zakonom o budžetskom sistemu. Za koga radi Fiskalni savet? Za koga radi Fiskalni savet? Hoćete da vam kažem? Za Narodnu skupštinu. Ni za koga više. Vi ste naše sredstvo, oruđe, zovite kako god hoćete.“ A ima i primera kada to rade studenti odlikaši. Nema sumnje da kritički stav (uvek kritički, bez obzira na to ko je na vlasti) profesorke ekonomije i kolumnistkinje NIN-a Danice Popović nikako ne leži nadobudnoj vlasti, baš kao što nema sumnje ni da je njenu kritičku analizu teško diskreditovati. Zbog toga je za nju smišljena malo drugačija taktika – nije se vlast obrušila direktno na nju, već je to uradio „slobodni strelac“ rešen da ispravi strašnu nepravdu u društvu da jedna profesorka koja je „glasna manjina“ teroriše većinu, jer većina nema hrabrosti da joj se suprotstavi jer je „glasna“. E pa on ima hrabrosti i optužiće je da je „plagijator“ i da „prodaje ispite u kabinetu“. A onda će, da bi spasao sebe od disciplinske kazne ili eventualne tužbe za uvredu, tvrditi da je nije optužio već je samo bezazleno rekao: „I u mojoj generaciji bilo je studenata koji su javno govorili da ste određenim kolegama upisali ocene u kabinetu, bez ispitnog roka, bez polaganja, što je sve samo ne akademski časno.“ I da, naravno, nema dokaza za to (da ima podneo bi ih tužilaštvu), već samo malo tračari o nečem što je od nekog čuo (tu bi trebalo da mu verujemo opet na reč, jer nema dokaz), ali da ga to ne sprečava da udari na sve ono što čini čast jednog akademskog građanina. Student se svojim opravdanjima nije spasao disciplinske kazne, ali je odradio veliki posao za sve medije koji elitu moraju da preziru jer je prezire i njihov predsednik i dao im je materijal da danima blate Danu Popović. A da od nje ne zatraže ni komentar. I to ne samo odani tabloidi već i oni koji bi trebalo da koliko-toliko rade novinarski posao: RTS, Tanjug i Politika. „Kod politike može i ovako i onako, a kod ekonomije postoje tvrde brojke. Vučiću nije lako kada Dana Popović i Milojko Arsić kažu da je Srbija na začelju po stopama privrednog rasta, jer je to ozbiljan podatak i ozbiljna kritika njegove vladavine. A za njega je ekonomija važna jer na političkom planu nema nikakvih uspeha, stalno doživljava poraze i stalno nekom popušta, tako da ne sme da dozvoli ekonomistima da dokažu kako ekonomski uspeh nije istina“, kaže Boško Mijatović. Poražavajući izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije, sumrak ljudskih prava i sloboda, krah pregovora sa Kosovom, propast bajke o plati od 500 evra, ali i urušavanje imidža da naprednjačka vlast „samo radi i gradi“, svakako su prouzrokovale i pad kriterijuma u ophođenju prema intelektualcima. Uz to su i vremenske prilike otkazale poslušnost. Tek što se Vučić u stilu „tri piva“ obrušio na arhitektu Dragoljuba Bakića, koji je upozorio na stanje kanalizacije, rečima: „Jesi li normalan, jesi li pri sebi?“, pale su kiše koje su potopile Beograd, a na površinu su isplivale fekalije koje su ukrasile sve te hvaljene „monumentalne“ radove. Dovoljno da ovog puta i Vučić odjuri na Pink i izgovori nešto što nadilazi čak i Šešeljevo nasleđe: „Prezirem ovu lažnu elitu, da sam im samo malo pažnje poklonio voleli bi me mnogo, da sam im malo para dao, da sam im reket platio, ali ja ne mogu da ih volim, ja ih prezirem jer znam da su paraziti najgore vrste. Nikad ništa nisu uradili, nikad nikakvu odgovornost ni za šta nisu preuzeli, samo znaju da pametuju i da pozivaju na haos i nered, ni za šta hrabrosti nemaju a znanja imaju još manje. Vidite kako su šuplji i prazni i kako lupaju gluposti.“ Kada predsednik države iznese ovakve optužbe, to više nije napad na „lažnu elitu“ već ozbiljno kršenje Ustava i zadatak da Ustavni sud konačno počne da radi svoj posao. Nažalost – neće. Deo lažne sudske elite naprednjaci su u međuvremenu pretvorili u „pravu pravosudnu elitu“ koja ostaje nema i pred činjenicom da je predsednik iskoračio iz svojih ustavnih ovlašćenja. Deoba građana na one koje on voli i one koje on prezire, prave i lažne, direktno je suprotna njegovoj obavezi da izražava državno jedinstvo Republike Srbije (čl. 111 Ustava). Uz to, tu bi se našlo posla i za tužilaštvo, koje bi trebalo da ispita i o kakvim „reketima“ predsednik govori, pod uslovom da je među njima ostao bar neko ko ima petlju da podeli sudbinu sa sudijom Miodragom Majićem, koji je profesionalizam uzdigao iznad unosnog udvaranja naprednjacima. Teško da jeste, tako da bi se odgovor o visini reketa i načinu na koji je tražen, mogao dobiti samo od onih koje Vučić za to optužuje. Nažalost, arhitekta Dragoljub Bakić nema odgovor na to pitanje. „Ovde je u pitanju obična ljubomora, šta bi drugo moglo da bude. Siguran sam da bi Vučić voleo da oko sebe ima obrazovani kadar i profesionalce, ali, nažalost, nije takav slučaj. Sve što imaju je ova reprezentacija u parlamentu i ekipa koju je postavio za 160 predsednika opština. I to je to. A svi vidimo kako se ponašaju u parlamentu i kako predsednici opština zaglavljuju zatvor. Tu vrstu ljubomore mogu da razumem, ali na provokaciju koju nam zbog nje upućuje ne želim da se pecam. On sada kaže da mi uzimamo reket, a mi mu na to odgovaramo – ne, nismo!? To je ono – zovem te da uđeš u blato sa mnom pa da se zajedno valjamo. Ne želim. Moje je da se bavim svojim poslom, a na primerima će se pokazati ko je bio u pravu, kao što se pokazalo u slučaju kanalizacije. I želim da naglasim još nešto – nije njima tek sada zasmetala elita, smetala im je oduvek. Još uvek se sećam kada se vodila debata o leks specijalisu u vezi sa Beogradom na vodi, kada su dovodili autobuse pune ljudi sa transparentima ’sve ih pohapsite’. Sve nas koji smo protiv toga! To je jedan režim koji vuče korene iz devedesetih i nema nikakvog iznenađenja što je sada na red došla elita i što se u nju iz svih oružja puca. Ali, priznajem, ovo sada jeste preterano, liči pomalo i na paniku i na paranoju. Možda oni znaju nešto što mi ne znamo, pa se plaše, a možda se i samo spremaju za izbore“, kaže Bakić. U stilu te preteranosti čak je i odnos prema karikaturi podignut na još jednu lestvicu više. Logično, naprednjaci nisu razumeli njenu ulogu čak ni pre pet godina, kada su još uvek glumili da im je stalo do demokratije i drugačijeg mišljenja (u tom periodu su se glasno sami sebi divili jer nisu potrpali u zatvor Petričića i Koraksa), a ne sada kada se panika uvlači u njihove redove. I možda je dobro što je tako, jer nam je bar Goran Vesić objasnio deo sa „reketom“. Napadajući Dušana Petričića tvrdnjom da „već duže vremena koristi karikaturu da vodi svoj lični rat sa Vučićem ne prezajući da širi laži i klevete“, podsetio ga je da je tokom Vučićeve vladavine dobio nacionalnu penziju i da bi bio red da je vrati. Znači to je to - nisu intelektualci ti koji su tražili reket već su naprednjaci ti koji misle da kada neko dobije zasluženu penziju, plaćeno mu je i vreme je da ućuti. A kada ne ućuti, onda je moguće da se čuje i prijateljski dijalog između SNS-a i SRS-a, koji su nam u Skupštini upriličili Aleksandar Martinović i Vjerica Radeta, nakon što je NIN objavio karikaturu na kojoj Borka Pavićević sa knjigama u ruci stoji naspram nadolazećih tenkova („Hteo sam da nacrtam glupost, ali je glupost najteže nacrtati“, objasnio je Petričić). „Evo vam karikatura. Doduše, nismo, gospođo Vjerice, ni vi ni ja na toj karikaturi, ali, pogledajte. Dušan Petričić, koji je juče rekao da su svi oni koji glasaju za Srpsku naprednu stranku neki ludaci, kreteni, nepismeni, itd, nacrtao je karikaturu. I sad pogledajte. Tenkovi, ovde je tenk SNS sa ovom zastavom sa mrtvačkom glavom, pa onda tenk SPS, pa tenk SRS i na kraju tenk sa kukastim krstom“, kaže Martinović. „Gde smo krenuli? U Hrvatsku ili na Kosovo?“, uzvraća Radeta. „Živimo u zemlji gde je za veliki procenat naših sunarodnika biti Srbin najveći domet i vrhunsko lično i životno ostvarenje. To ih, po njihovom dubokom ubeđenju, najpreciznije određuje kao ljudska bića. Budući da smo i dalje izrazita mačo civilizacija, na drugom mestu te liste je biti muškarac, dok biti pravoslavac zauzima treće, visoko mesto. Tek iza toga dolaze na red neke druge kategorije, kao diplome, doktorati, vrhunski rezultati i ugled u svom poslu. Ako ste primetili, sva tri prva mesta dobijaju se rođenjem, a da prstom niste mrdnuli. Dakle, nema truda, nema muke, nema znojenja, učenja, treninga, dugih godina rada i sazrevanja. Poslednjih godina živimo i trpimo pobedničku euforiju onih sa prva tri mesta pomenute liste. NJihovi kandidati su pobedili, vode državu i sve segmente društva. Uvek ih je bilo više, nije to nikakva novost. Novost je da u dvadeset prvom veku veruju i nameću stav da je obrazovana, kulturna, civilizovana manjina balast društva, neprijatelj dostojan jedino prezrenja. Jeste, liči na ružan, nadrealni san, ali je gruba istina da neki teško opisivi i teško razumljivi likovi iz naše lažne političke elite na vlasti dozvoljavaju sebi do pre izvesnog vremena nezamislivi luksuz, da bahato i beskrupulozno, osvetnički napadaju one čije im je znanje, pamet, profesionalnost i odgovornost nedostižna mislena imenica. A to su upravo ljudi bez kojih su društva osuđena na beznađe. I tako će, bojim se, biti dok se bar malo ne poremeti redosled na onoj nesrećnoj listi sa početka“, kaže Dušan Petričić. A kako ga promeniti? Za sada su spremni da kroz blato provuku i najumnije glave, a sutra će im možda raditi ono što sada rade Vuku Jeremiću – objavljivati transkripte privatnih razgovora, snimke iz spavaćih soba ili šta već treba da bi ih ućutkali.