Gde je zapelo

LJUBOMIR SIMOVIĆ, AKADEMIK U drugoj deceniji 21. veka mi smo se ponovo obreli u devedesetim godinama dvadesetog. Uz asistenciju SPS-a i JUL-a, Srbijom vladaju naprednjaci, u kojima nije teško prepoznati radikale. Sva vlast je koncentrisana u rukama jednog čoveka, Ustav se ignoriše, institucije su marginalizovane i obezvređene, cvetaju demagogija, populizam i korupcija. Da sve ovo ima ukus devedesetih postarao se, ovih dana, predsednik radikala. On je tokom devedesetih zapadnu granicu Srbije crtao na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, a danas, kao da ne zna kako se to njegovo crtanje završilo po Srbe, obećava novi rat, u kome će kosovske Albance proterati sve do Drača! Kad se sve ovo sabere - a ovom što sam nabrojao moglo bi se dodati još mnogo toga! - nije čudo što su građani izašli na ulice. Opozicija se ujedinila u Savez za Srbiju i formulisala je niz zahteva: ona traži pristup medijima, promenu izbornih uslova, i insistira na dijalogu. Dijalogu s kim? S kim drugim nego s onim u čijim rukama je sve, i od koga zavisi sve. Međutim, Vučić nije čovek od dijaloga. On nikoga ne sluša. On diktira, optužuje, omalovažava, ponižava, preti, a njegovi sledbenici njegove reči pretvaraju u dela. Oni ni u kakvom dijalogu neće odustati od svojih fontana, gondola i jarbola. Nema broja stručnjacima koji su iznosili argumente protiv izgradnje Beograda na vodi. Jedina reakcija na njihove argumente bila je poruka naprednjačke mase pred zgradom Skupštine: „Vučiću, sve ih uhapsi!“ Kraj dijaloga! Teško je boriti se protiv toga. A pogotovu je teško ako se u tu borbu ulazi bez plana, stihijski, i sa improvizacijama. Karakterističan je ulazak opozicije u zgradu RTS-a. Bilo je očigledno da taj ulazak nije bio planiran. Ali, desilo se da su oni, ne znam kako, u tu zgradu ipak ušli, a onda su se našli pred dva ozbiljna problema: nisu znali ni šta u njoj da rade, ni kako da izađu. Ista priča se ponovila sa „opsadom“ Predsedništva Republike. Proglasili su opsadu, a nisu znali kako da je održe, i kako da je okončaju. Pa su se nekako izvukli seleći se pred MUP, da traže oslobađanje uhapšenih protestanata. Ni ideja sa „slobodnom zonom“ i šatorom, ispred zgrade Predsedništva, nije delovala ubedljivo. I „slobodna zona“ se brzo raspala. Da li organizatori ovih akcija znaju da u neku akciju ne možete ulaziti ako ne znate kako ćete je završiti? Ako joj ne obezbedite uspeh? Gledajuće ove proteste, sećam se demonstracija u jesen i zimu 1996/97. godine. Dok ovo pišem, stiže vest o još jednom incidentu ministra inostranih poslova. I stiže vest o pozivu na odsluženje zatvorske kazne aktivistima inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“. U zatvor ne idu oni koji su Savamalu rušili, nego oni koji su protiv tog rušenja demonstrirali. STEVAN FILIPOVIĆ, REŽISER Svako autoritarno društvo ima slabu opoziciju. Lokalne varijacije autoritarizma je dosta precizno okarakterisao sociolog Balit Magyar kao „postkomunističku mafijašku državu“. On je definiše kao „državu u kojoj šef i njegov klan prisvajaju sve državne resurse za ostvarivanje lične koristi i profita“. Putinova Rusija ili Orbanova Mađarska su dobri primeri. Tako da jedan od glavnih odgovora na prvo pitanje leži u samoj prirodi Vučićevog režima. Taj režim je zapravo privatni poslovno-mafijaški poduhvat jedne piramide koju čine svi članovi SNS-a (a nije ih malo, preko 700.000, desetina populacije), njihove uže i šire porodice, pa sve do samog vrha, i čoveka koji sedi na njemu. Da bi taj model ekonomski opstao, da biste nahranili celu piramidu, vi morate da grabite sve što se zgrabiti može u javnom sektoru, i u tom procesu, naravno - poželjno je da eliminišete svedoke. Same ideje parlamentarizma, kontrole vlasti i postojanja jake opozicije su u direktnom sukobu sa prirodom tog SNS poslovnog poduhvata. I otud takav masakr nad medijima, koji su, gotovo u potpunosti, preuzeti od strane vlasti. Otud i svi zamislivi i nezamislivi načini obračunavanja sa političkim protivnicima, koji idu do fizičkog nasilja. U tim uslovima, malo je kvalitetnih ljudi koji uopšte žele da se bave politikom, znajući da će im sutra deca izlaziti na naslovnim stranicama režimskih tabloida ili da će izgubiti posao, biti premlaćeni. Dakle, već imamo jako lošu selekciju, dodatno oslabljenu konstantnim udarima i pričama o „žutim lopovima koji su sve uništili“. Drugi deo problema je u samim ljudima koji tu opoziciju čine i izborima koje su oni pravili. A ključni izbor im je bio da se takmiče u nacionalizmu i populizmu sa SNS-om, što je utakmica koja je u startu izgubljena - Vučić u tom blatu uvek pobeđuje. Ovde mislim prvenstveno na SzS, perjanicu opozicije. Ne može se protiv režimskih tabloida boriti „našim“ tabloidima, već jakim i nezavisnim novinarstvom. Nije konstruktivno na Tviteru praviti „il’ si sa nama, il’ si Vučićev“ polarizaciju. Ne može se dobiti podrška glavnog strateškog partnera, EU, ako se direktno ide protiv politike koju ta EU (takva, kakva je) vodi. Vi imate Dveri, oni imaju Šešelja i sto sličnih udbaških pacova, finansiranih državnim novcem, okupljenih u sto različitih pokreta - Zavetnici, 1386, ljubitelji kuca i maca, i slično. Pa, je l’ može Vuk Jeremić više da se busa u majku Rusiju, od Vučićevih podrepaša i koalicionih partnera, koji su bukvalno na platnom spisku Kremlja? Teško. Najvažnije, prelicemerna i preglupa je ta prozivka Vučića za izdaju Kosova. Kosovskom mitu je potrebna dekonstrukcija, srpskom društvu suočavanje sa greškama iz prošlosti, a ljudima koji žive dole - istina. A istina je da su Slobodan Milošević i srpski nacionalisti davno, i politički i vojno, izgubili Kosovo, zbog katastrofalne politike koja je vođena još od osamdesetih godina (naravno, u savršenoj sprezi sa albanskim separatizmom i nacionalizmom). Tu istinu liderima SzS ne pada na pamet da pretvore u političku platformu, naprotiv - odlučili su se za Dveri, nacionalizam, kosovski mit, Jeremića... Slab plan za 21. vek. Van SzS imamo bizarne pojave poput, u nedostatku taktičnijeg termina, petarde Trifunovića iz PSG. Verujem da je Vučić vriskao od sreće kad je čuo za njegovu kandidaturu i pobedu. Sad im režimski mediji veštački napumpavaju rejting, kao onomad Belom, da bi na nekim eventualnim budućim izborima odneli što više glasova opoziciji, a pali ispod cenzusa. Ili ušli u političku arenu i samouništili se za tri i po dana. Dakle, mislim da se Vučić i SNS jedino mogu pobediti onim što oni nisu, nemaju i nikad neće imati - stručnošću, znanjem, civilizovanošću, jasnim i precizno artikulisanim politikama, razumevanjem prošlosti i pogledom u budućnost. Antifašizmom. Feminizmom. Nadam se da će nedavno formirani Građanski front (Ne da(vi)mo Beograd, Lokalni front iz Kraljeva, itd.) shvatiti ovo, napraviti jak otklon od antipolitike (jer će se utakmica, pre ili kasnije, odigravati u političkoj areni), angažovati sposobne ljude koji su bili karijerni političari da im donesu „know-how” koji nemaju, i napraviti što širu koaliciju koja će privući sve one građane kojima je muka od trčanja u točku koji toliko muči Deneris iz Igre prestola. BOŽIDAR JAKŠIĆ, SOCIOLOG Ne čini se ni ozbiljnim ni pristojnim likovati nad slabostima političke opozicije u Srbiji, nad njenim neuspesima i nedoumicama. Pre je ta jednostavna činjenica za žaljenje, kao što je za dublje žaljenje stanje vladajućeg dela političkog spektra, a najdublje žaljenje izaziva pogled na živote običnih ljudi, građanki i građana Srbije. Srbija je siromašno i razoreno društvo, a državne institucije tavore pod uzdama ove ili one političke klike. Tako je više od jednog veka. Poslednjih decenija razorena je društvena struktura Srbije. Nestali su i radništvo i srednja klasa, a buržoazija se pretvorila u zatvorene krugove grabeža zasnovanog na ratnom profiterstvu i pljački. U Srbiji životari lumpen proleratijat, lumpen srednja klasa, lumpen buržoazija i lumpen elita! Radna snaga se stranim investitorima i domaćim tajkunima prodaje više nego jeftino. Obespravljenost radnika ide tako daleko da je nekima naređeno da nose pelene! U Srbiji cvetaju korupcija i „burazerski“ kapitalizam. Srbija je republika koja nema Dan republike, ali ima krunski savet i pretendenta na presto. Štaviše, ne tako davno stekla je samostalnost ne voljom svojih građana ili aktivnostima političkih faktora nego voljom građana Crne Gore izražene na referendumu. Zavađena je praktično sa svim svojim susedima, a duh mržnje i potcenjivanja suseda prožima vanjsku politiku Srbije. Srbijom se vlada pomoću ljudske emocije straha. Građanke i građani imaju razloga da svakodnevno budu i zbunjeni i sluđeni. A stid za nepočinstva je nepoznato osećanje u političkom životu Srbije. Problem je i u tome da ni vladajuće ni opozicione partije ne razumeju da čine delove ustavnog i političkog sistema (režim) i da su zajedno – naravno ne u istoj meri – odgovorne za stanje u društvu i državi. Još veći je problem da je celokupan politički aparat (skoro sve političke partije i grupacije) Srbije duboko prožet nacionalizmom. Možda je bolje reći šovinizmom. Teško je, na primer, videti kako bi se opozicione partije nadgornjavale s vladajućim ko ima snažnije nacionalističke grudi, ko će bolje „braniti Kosovo“. A one upravo to čine. Skoro nijedna politička opcija u Srbiji neće da priđe kosovskom problemu na zasadima ideja Koste Novakovića, Dimitrija Tucovića, Dragiše Vasića, na primer. Nijedna politička opcija neće da bar promisli proročko zapažanje Lava Trockog koji je kao dopisnik ruskih novina u balkanskim ratovima primetio: „Srbija je zadobila Kosovo, ali je dobila mlinski kamen na vratu svog razvitka“. Rečju, bitku sa vladajućim političkim krugovima ko je veći patriota, zapravo šovinista, opozicione partije sigurno gube. Većina političkih partija u Srbiji – i vladajućih i opozicionih – prepoznatljiva je po svojim vođama. Zasnovane su na „Fȕhrer principu“ koji ne ostavlja prostor za demokratsko ustrojstvo, pa se onda ne zna što je gore i nekulturnije - da li braniti svoj kadar „e, ne dam...“ ili kuditi svoje bliske saradnike zašto negde letuju itd. To je možda i banalan primer, ali precizno ocrtava politički život Srbije. Politički život Srbije pretvara samopoštovanje i dostojanstvo ljudskih bića u dronjke. Srećna je okolnost da se širom Srbije sve više ljudi bore za svoje pravo na pobunu. Tu se pojavljuju ozbiljni proplamsaji demokratije koji su prvi uslov za promenu katastrofalnog stanja u kome se nalazi Srbija. Ta katastrofa je nešto vidljivija u delovanju opozicionih partija, ali je svakako dublja i za društvo i državu tragičnija u vladajućim. MILAN ST. PROTIĆ, ISTORIČAR Višestruke su teškoće srpske opozicije u pokušaju da dopre do građanstva i obezbedi značajniju podršku. Ovde ćemo ih sažeti u nekoliko letimičnih tačaka: Bezidejnost. Stavovi opozicionih stranaka, bez izuzetka, već su mnogo puta pominjani i ponavljani tokom poslednjih dvadesetak godina. Tu nema ničeg novog. Nema originalnosti, beskompromisnosti i suštine. Sve se svodi na oveštale fraze i poznate stereotipe, uglavnom nerazumljive i nezanimljive većini srpskog biračkog tela. Nepoverenje. Ne postoji nijedan opozicioni lider koji građanima uliva poverenje, čija se reč i delovanje poštuju i kome se veruje. Dok su bili na vlasti, nisu se proslavili. Suviše su malo ostvarili od onog što su obećavali. To što danas svoje doba prikazuju ulepšanim slikama ne samo što im ne koristi, već izaziva dodatnu sumnjičavost u javnom mnjenju. Idejno nejedinstvo opozicije je, u ovom, drugorazredan problem. Nerad. Borba protiv medijske blokade vodi se svakodnevnom terenskom kampanjom, od sela do sela, od varoši do varoši, od mesta do mesta. Na pijacama, trgovima, ulicama; na tribinama, u susretima, u razgovorima s različitim ljudima. Bez skupih automobila, telohranitelja i vozača. Bez elegantnih odela, svilenih mašni i brendiranih satova. Opozicioni prvaci moraju da deluju kao deo običnog naroda koji zajedno s njima deli nesrećnu sudbinu i muku preživljavanja u Srbiji. Iz „carskih gaća“ nema uspeha ni u čemu, pa ni u politici. Nepokolebljivost prema vlastima. Nije dovoljno puko bojkotovanje sednica Narodne skupštine. Pravi potez bi bile ostavke i vraćanje poslaničkih mandata. Odricanje od statusa, privilegija, prinadležnosti u ime višeg principa. demokratije. Doslednost, pre svega. FILIP DAVID, PISAC Da li su protesti u Beogradu a u manjoj meri i širom Srbije građanski ili politički, odnosno opozicioni? I u kojoj je meri politička opozicija svojim učešćem razvodnila i doprinela slabljenju protesta? Oko toga se vodila i još uvek vodi rasprava. Mnogi su proteste podržavali dok su bili „građanski“ ali su od protestnih šetnji odustali kada je opozicija pokušala da ih preuzme. U čemu je nesporazum? Pojedini komentatori isticali su da je razlog ovakve podele navodno neshvatanje činjenice da „građani“ bez „političara“ ne mogu da ostvare svoje zahteve i da je distanciranje od političkih partija u protestu suvišno i naivno. Tako nešto zagovarati deluje besmisleno. Protesti bez obzira na to ko ih organizuje sami su po sebi politički. Ako je nešto naivno to je tvrdnja kako je neophodno direktno učešće pojedinih političkih partija da bi protesti dobili politički karakter. Svaki zahtev demonstranata je uvek i politički. Ne moraju obavezno profesionalni političari biti oni koji predvode proteste. Zašto je, međutim, postojalo i postoji nezadovoljstvo zbog u jednom trenutku preuzimanja protesta od strane opozicionih političkih partija, zašto je to razlog određenih nedoumica pa i nezadovoljstva? Savez za promene, a reč je o opoziciji ujedinjenoj pod tim imenom, saopštio je svoj program u trideset tačaka iz kojeg se ne mogu jasno sagledati programska načela ovoga saveza. To je više spisak lepih želja ali bez sagledavanja suštinskih pitanja srpske politike: odnosa prema priznanju nezavisnosti Kosova i putu u Evropsku uniju. Nije čudo što je tako ako se ima u vidu heterogeni sastav ove opozicione grupacije, raznorodnih uverenja i pogleda. Ali postavlja se pitanje kakvog smisla ima ovaj savez ako se izbegavaju odgovori ključni za budućnost Srbije. Citiraću mišljenje moga prijatelja, odličnog pisca Lasla Vegela koji je nedavno u jednom razgovoru zaključio: „Na kraju, ove proteste vodi stara elita, ona ista koja je već pala na ispitu. Ako bi došlo do promene vlasti, ta stara-nova vlast ne bi mogla dati nove političke i društvene impulse, a sami protesti mogu biti opasni ako krenu ka krajnjoj desnici, ka ekstremizmu ekstremnijem od sadašnje vlasti. Postoji među strankama koje demonstriraju i one koje bi htele da zaobiđu Vučića sa desne strane. Ali, to je unapred izgubljena bitka, jer Vučić ima mnogo veće utemeljenje na desnici i mnogo više iskustva. Za njega su oni - početnici.“ Nije ni cilj, ni svrha protesta, hoću u to da verujem, samo smeniti jednu partokratsku vlast drugom. Postoji nešto, nazovimo to moralnom vertikalom gde valja pokazati da promena vlasti znači i promenu sistema, izvlačenje Srbije iz mulja u kojem se nalazi. Ozbiljna opozicija sa ozbiljnim programom mora Vučića i njegovu vladajuću partiju izvesti na „čistinu“, razotkriti njegovu političku hipokriziju, lažni evropeizam i neubedljivu politiku u razrešavanju kosovskog čvora. Ali kako to učiniti kada neki od članova udružene opozicije lamentiraju da je svaki razgovor o Kosovu izdaja, a Rusija u svemu bliža od Evropske unije. Kako to učiniti ako neki pokazuju neskrivene simpatije za osuđene ratne zločince, a jedan od opozicionara hvali fašistički pokret „Zbor“. Sasvim je izvesno, sasvim moguće da konzervativna, patrijarhalna desnica najviše dobije uključivanjem u proteste pod zajedničkom zastavom: da ojača na račun demokratskih snaga. To dugoročno gledano slabi srpsku demokratsku i nevladinu scenu i udaljuje je od evropske zajednice. Važno je o ovome otvoreno razgovarati. Slabosti opozicije jačaju ovu korumpiranu, primitivnu vlast koja je pod svoju kontrolu stavila sve važne institucije Srbije. Otpor i pobuna protiv takvog stanja su važni ali jednako je važna verodostojnost onih koji žele drugačiju Srbiju. Setimo se 5. oktobra i tadašnje ujedinjene opozicije koja je nepripremljena za krupne promene preuzela vlast. Različiti interesi i različita uverenja, nesporazumi u toj opoziciji vratili su na glavnu političku scenu miloševićevsku Srbiju. Onaj ko ne uči od prošlosti, od grešaka koje su učinjene, teško da će zadobiti novo poverenje. Energija uložena u proteste biće u tom slučaju uzalud utrošena, a ovogodišnji protesti pamtiće se kao jedna od neuspešnih, marginalnih epizoda u važnoj borbi za drugačiju i bolju Srbiju. A velika odgovornost za takav neuspeh biće na srpskoj političkoj opoziciji.