Ne živi se od mitologije

Rođen je u Beogradu, tu je, na Dorćolu, pohađao Osnovnu školu „Pera Popović Aga“, a najveći deo odrastanja, mladosti proveo je u svetu gde je službovao njegov otac, a potom i on. Ivan Vejvoda (69) kaže da je na njegovo političko formiranje uticala pre svega porodica, otac Ivo, partizan, španski borac, ugledni jugoslovenski diplomata, pa je odrastao u duhu antifašizma, borbe za slobodu, za slobodu govora. Ivan Vejvoda je danas direktor Evropskog projekta i stalni istraživač u Institutu humanističkih nauka u Beču. Često boravi u Beogradu, a nedavno povodom obeležavanja 10 godina postojanja nevladine organizacije Hartefakt, čiji je novi predsednik Upravnog odbora. Šta je za vas najveći značaj ovog decenijskog delovanja Hartefakta u Srbiji? Kada govorimo o našoj sredini, od početka 1990-ih došlo je do pojave brojnih nezavisnih civilnih i kulturnih inicijativa i Hartefakt je nasleđe i proizvod toga. On je dokaz razumevanja da otvoreno i demokratsko društvo jeste permanentni proces za koji moramo da se borimo svakodnevno - za vrednosti u koje verujemo, a to su najjednostavnije - ljudska prava, vladavina prava, sloboda govora, sloboda udruživanja. U desetogodišnjem radu Hartefakta vidim upravo taj napor da se na različite načine, pre svega kroz kulturu, kroz susrete, dovođenje ljudi, podržavanje mlađih generacija stvaralaca, zapravo postavljaju temelji nekakvog vremena u kome će ta prošlost biti zabeležena, gde ni u kom slučaju neće biti zaboravljena i zatomljena, nego će se društvo sa njom suočiti, što predstavlja usud i uslov da stvaramo jedno demokratsko otvoreno društvo. Znači li to da je značaj nevladinog sektora u Srbiji danas jednako važan kao što je bio i devedesetih? Apsolutno, jednako važan i jednako bitan. Ja sam po struci politički naučnik i neko ko se bavi političkom filozofijom i teorijom. Osnovna definicija demokratskog društva jeste ravnoteža između države i društva, građanskog, civilnog društva, nazovite to kako hoćete. Država je tu, u idealnom smislu, da služi opštem dobru i da bude „servis“ građanima, ona mora da se uokviri institucijama kako se ne bi otrgla i osamostalila i zato je potrebno civilno društvo. Ono je neophodno u svakodnevnom životu u svim svojim segmentima, od zagovaranja za prava i slobodu govora do socijalnih nevladinih organizacija koje se bave nezaštićenim kategorijama ili manjinama. Kratko ste bili savetnik premijera Zorana Đinđića. Šta je bila njegova najubedljivija politička misao, koja bi, da je poživeo, dala rezultat? Srbija je uvek bila, ostala i biće evropsko društvo. Deo evropske kulture, evropske istorije. I uopšte nema upitnosti oko toga gde nam je pravac, a to su sada evroatlantske integracije. Da podsetim, u to vreme dok je on bio na vlasti i posle njega Zoran Živković kao premijer, Srbija je tražila učlanjenje ne samo u EU, nego i u NATO dok nije došla ona promena u ustavu oko neutralnosti. Srbija je izgubila dragoceno vreme, najmanje 10 godina, jer je od 1989. godine išla u suprotnom pravcu od evropske istorije što je bilo pogubno za Srbiju u svakom pogledu - ekonomskom, političkom, socijalnom, kulturnom. I otuda je bila Đinđićeva žurba i insistiranje da moramo da se trgnemo te da što pre krenemo dalje, kako bismo bili tamo gde je trebalo da budemo te `89. godine. Jugoslavija je tada viđena kao prva zemlja koja treba da se pridruži EU, i ako mogu to uzgred da pomenem, bio sam među osnivačima Demokratskog foruma sa ljudima poput Leona Kojena, Trive Inđića, Davida Albaharija, Lasla Vegela, Drinke Gojković…Bio sam zadužen da napišem tekst o Jugoslaviji i Evropi odnosno ulasku Jugoslavije u Evropsku zajednicu kako se tada zvala. Bio je objavljen u Borbi u decembru 1989. godine izgledalo je kao da sve ide kako treba dok se nije dogodilo suprotno, tako da smo svi naučili jednu veoma tešku lekciju iz istorije, a to je da se najmračnija vremena mogu vratiti u Evropi na kraju XX veka. Kako vam danas izgleda Đinđićeva ideja o podeli Kosova? Đinđić bi dolazio u kancelariju gotovo svakog dana govoreći - mi moramo Haški tribunal i Kosovo da ostavimo kao pitanja što pre iza sebe jer nas nerešavanje toga sprečava da brže uhvatimo korak s vremenom koje smo izgubili. Došao je jednog dana i rekao – Imam nekoliko scenarija kako vidim rešenje kosovskog pitanja. Jedna njegova ideja je bila da Srbi dobiju autonomiju u okviru Kosova, to je ono što danas nazivamo zajednicom srpskih opština i da im se daju sva prava za crkvu, za imovinu, ono što je posle delimično urađeno u Ahtisarijevom planu. Jer, realnost je da je Srbija izgubila rat 1999. protiv najmoćnije vojne sile na svetu, NATO-a, i da se ide za normalizacijom tih odnosa. Ako se to ne može, onda treba da krenemo zajedno, što je uvek pominjao, da to može da se reši samo zajedno sa EU, sa SAD, jer kad se jedno društvo otvori ka stranom uplitanju, što je učinjeno sa početkom sukoba devedesetih, onda vi niste kadri da sami to rešite. To je govorio i na zatvorenim sastancima i javnim, a onda je rekao: Ako ništa drugo, onda hajde da vidimo da li je rešenje u tome da se neka korekcija granica napravi da Srbija zadrži opštine na severu i da istog trenutka prizna nezavisnost Kosova. Danas po svemu sudeći, posebno posle berlinskog sastanka - podela više nije na dnevnom redu kao način. I onda je ubijen 12. marta 2003. godine a nas evo i dalje pred tim nerešenim pitanjem i izgleda kao da su iscrpljene sve mogućnosti za rešenje problema statusa Kosova? Sa ove srpske strane, bez obzira na svu buku u informativnom sistemu, mislim da postoji želja u društvu da se to reši na način koji će obezbediti sva prava za ljude koji danas tamo žive, za srpsku zajednicu, za Srpsku pravoslavnu crkvu i da se onda krene dalje i da se normalizuju odnosi sa Kosovom. Na Kosovu vidimo da je sad zapelo zbog tamošnjih unutrašnjih, domaćih političkih pitanja, razmirica između stranaka na vlasti i opozicije, između premijera i predsednika Kosova, te i zbog taksi od 100 odsto na robu iz Srbije i BiH. Oni u tome ne popuštaju. S druge strane, postoji anomalija da Kosovo nije dobilo slobodni vizni režim za EU, i to je jedan od razloga zašto je Haradinaj uveo ove takse koje su u potpunosti neopravdane. Vi imate situaciju da jedna Moldavija ima slobodan vizni režim sa EU, ima Ukrajina koja ima četrdeset tri miliona stanovnika. Kosovo, koje je ispunilo sve uslove i poslednji uslov, ratifikaciju granice sa Crnom Gorom, nije ga do danas dobilo. Možemo mi o tome da razmišljamo kako želimo, ali je to svakako izazvalo jedan nivo frustracije. Mnoga ministarstva unutrašnjih poslova u Evropi, poput Holandije, Francuske, Nemačke, Britanije koja je još uvek u EU, imaju velike sumnje i strahove da će doći do izliva stanovništva sa Kosova prema njihovim zemljama. Ako ostane ovaj status kvo, odnosno ako Priština ne povuče takse, mislim da neće doći do nekog ozbiljnijeg napretka. Običnom posmatraču se čini da više nema ko šta nije ponudio i odbio na relaciji Beograd-Priština? Mi znamo da će ovaj problem jednog dana biti rešen, pitanje je kako ćemo do njega doći. Mislim da ne postoji ništa što već nije bilo na stolu. Verujem da je veoma pozitivan primer nedavni sporazum između Severne Makedonije i Grčke. U jednom momentu, lideri su ti koji koji su odlučivali, ma kakve razlike bile. Uvek se na kraju nađu lideri koji će se prvo dogovoriti oko rešenja koje će prihvatiti obe strane, a uz konsultacije sa relevantnim domaćim i inostranim akterima, pre svega sa EU. Čini se kao da Priština ipak čeka SAD koje će njoj da reše problem sa Beogradom jer ona više nema odnos prema Evropskoj zajednici, kao relevantnom faktoru? Veoma je važno da obe strane dođu do dogovora, ali, kako se to kaže u jednom TV kvizu, potrebna je mala pomoć prijatelja sa sugestijama. Na primer, kad je reč o statusu SPC na Kosovu, primer Svete Gore može modifikovan da da neke elemente rešenja, oko imovine srpske zajednice, oko Gazivoda… ta rešenja već postoje na stolu, kao što je postojalo i oko međunarodnog pozivnog telefonskog broja za Kosovo. Međunarodna zajednica, pre svega EU, kolokvijalno rečeno, treba malo da drži za ruku obe strane koje sede za stolom kako bi im pomogla u nalaženju konkretnih rešenja. Možda treba da bude postavljen i specijalni pregovarač, neko ko će se baš svakog dana baviti time, kao što je na primer američki ambasador Nimic u slučaju Makedonije i Grčke, ne daj bože, 25 godina pregovarao. EU se trenutno više bavi sobom i nije joj prioritet rešavanja odnosa Srbije i Kosova? Donekle ste u pravu i istorijske okolnosti su takve i ako ne rešavate sami svoje probleme niko drugi vam ih neće rešiti. Imamo sreću što smo u Evropi ne samo geografski nego i geopolitički, i imamo tu apsolutnu geografsku sreću da imamo EU koja je glavni podržavalac regiona u svakom smislu. Kad gledate koliko para dobijamo od njih za sve moguće stvari, niko drugi nije za poređenje.To je nešto čime treba stalno da osvešćujemo javnost - mi zavisimo u velikoj meri od EU. Ne pada nam kapa s glave niti umanjujemo sopstveno dostojanstvo ako priznamo da živimo zahvaljujući tome što privlačimo investicije, što nam oni otvaraju radna mesta. Ne živimo od mitologije i zato je važno realno suočavanje sa stvarnošću o tome gde je Srbija danas, zašto se nalazimo na začelju u mnogim stvarima, kako bismo išli dalje. Danas je stav predsednika Francuske da se ide prvo na produbljivanje pa na proširenje EU kad je o Balkanu reč? Mislim da je to stvarno velika greška i citirao bih francuskog političara iz 18/19. veka Talerana, „to je više od zločina, to je greška“. Jer, ne dati Severnoj Makedoniji datum za otvaranje pregovora je zaista velika greška. I sve zbog domaće politike u Francuskoj. Kancelarka Angela Merkel je onda tu stupila u akciju, pa je primila premijera Zaeva i rekla – u redu, biće to u oktobru najverovatnije. Ja se nadam da će tako biti, jer mi svi koji živimo u regionu, ili smo deo regiona, stvarno se pitamo: da li vi zemlje članice EU nas stvarno hoćete i zašto ne uradite nešto što vas ne košta apsolutno ništa u ovom slučaju? Jer, kad se dobije datum onda je to signal, ne samo Severnoj Makedoniji, nego svima, da oni koji su to zaslužili napreduju.