Vlast je pobedila

Kako će Goran Vesić da otme bazen i imate li dokaz za optužbe koje iznosite na račun zamenika gradonačelnika Beograda, pitanja su koja dve novinarke dve televizije sa nacionalnim frekvencijama jednog istog jutra nisu postavile Urošu Markoviću, službeniku gradske opštine Stari grad, a morale su. Marković je pod otimanjem mislio na odluku Skupštine grada kojom se SC „Milan Gale Muškatirović“ pretvara u privredno društvo i izuzima iz nadležnosti opštine kojom upravlja opoziciona stranka, ali to je druga tema. Bazen „25. maj“ počeo je da se greje kada se sve što se nije čulo u programima javnog servisa i Pinka, pretvorilo u raspravu na Tviteru. Neobjektivnu, ekstremnu, nenovinarsku, bez uređivačkih pravila i potkrepljenu netačnim informacijama i glasinama. Sloboda izražavanja se u svojim ekstremima ventilira na društvenim mrežama, kao direktna posledica nedostatka pluralizma stavova u medijima. Od te iluzije slobode vreme je da shvatimo, jedino i samo vlast može imati koristi. Ona vlast koja ne želi da je pozovu na odgovornost javne reči. I ona koja zna da joj, kad ima Tviter, mediji - kao kontrolori - nisu potrebni. Zašto su, međutim, mediji i te kako potrebni javnosti? Zato što mediji u svom radu podležu pravilima - etičkim, profesionalnim, uređivačkim, nedriskriminatornim, ako hoćete i pravopisnim. Tako se sloboda izražavanja kada je ugušena u medijima pretvara u najvećeg neprijatelja medijskih sloboda, jer u potrazi za potpunom informacijom, publika svoj stav gradi na bujici neistina. Iz koje, na koncu, izlaze i sve češće pretnje novinarima. Pitanje zbog čega su novinarke prekinule sagovornika isuviše očigledno na pomen Gorana Vesića, zbog cenzure ili autocenzure, dolazi tek iza podsećanja da je etički, a pre svega novinarski morala da usledi novinarska pažnja. One su bile u obavezi da interes javnosti za potpunim i blagovremenim informisanjem stave iznad svih drugih interesa, a eventualnu netačnost Markovićevih navoda koriguju sopstvenim znanjem o temi i naknadnim istraživanjem. Obe novinarke, Milica Slavković sa Pinka i Sanja Belović sa RTS, svoj su postupak objasnile sagovornikovom potrebom da se ne drži teme. Naravno, samo novinar upravlja svojom pričom i zato je četvrti stub vlasti. Ali novinar ne ignoriše činjenice ni po koju cenu. I zato je sedma sila. Ne prećutkuje ih i ne odnosi se prema njima selektivno ni zbog straha od gubitka posla, od pretnji, od poslodavca, od oglašivača, od vlasti, od reakcije javnosti ili zbog sopstvenih uverenja. Kodeks novinara, Hipokratova zakletva novinarstva devalvirana neprekidnim kršenjem njenih postulata, ali, i dalje temelj svih pravila koja medije razlikuje od društvenih mreža i čini čuvarima javnog interesa, propisuje da ni politička pozadina informacije ne sme da utiče na odluku o njenom objavljivanju, kao ni interes vlasnika medija, čijem je pritisku kao i pritisku menadžmenta novinar dužan da se odupre. Javni interes razlog je zašto mediji postoje, a u ostvarivanju tog interesa novinar se dogovara jedino sa svojim urednikom, koga, takođe, obavezuju sva ista novinarska pravila. Zato je dubinu problema najbolje ilustrovao stav urednika Informativnog programa Pinka Gorana Gmitrića, koji se u odbranu novinarke zapitao da li bi ga na televiziji N1 da je govorio o Draganu Šolaku, Jugoslavu Ćosiću i Draganu Đilasu, a da to nije tema, prekinuli i vratili na temu i da li bi to bila autocenzura. Da, i to bi bila cenzura, i nedopustivo falsifikovanje istine. Jer je prećutkivanje - laž. Ali, Gmitrić, izgleda, ne samo da misli da je opravdano, a ne suprotno smislu novinarstva držati stranu javnog funkcionera nego ne razume da je njegova dužnost da se, takođe, opire pritisku vlasnika medija u kome radi. Na tom zadatku pale su i novinarke RTS-a i Pinka bez obzira na to što je Marković imao nameru da im otme prilog. Da je kritika Gorana Vesića u najuticajnijim medijima moguća Markovićeva potreba da otima prilog od njega samog bi učinila maskotu šarlatanstva, a ne simbol slobode u šta su ga potom pretvorile društvene mreže. Bila bi to i velika pobeda za novinarstvo, u Srbiji, danas, baš zato što na RTS i Pinku više nema očekivanja da bi nakon optužbe javnog funkcionera mogla da usledi jedina profesionana reakcija - pitanje: na osnovu čega to tvrdite. Na radost vlasti koju hrane pobede nad medijima, a na štetu statusa medija i na štetu potrebe da stav grade na objektivnim informacijama, građani će odgovor na uskraćeno pitanje svakako potražiti drugde. U tome je, ipak, najveći profesionalni greh naših dveju koleginica.