Da je samo ćutala…

Da je kojim slučajem aktuelna premijerka Ana Brnabić odlučila da dve godine Vlade na čijem je čelu obeleži u tišini, bez dvosatnog obraćanja javnosti, možda bi imala šansu da neuspehe zamaskira očuvanjem fiskalne stabilnosti koju je i istakla kao jedan od najvažnijih uspeha. Jer, suficit u budžetu i javni dug koji se spustio gotovo do granice od 50 odsto udela u BDP-u, možda jesu posledice ne baš preciznog budžetskog planiranja i jakog dinara u odnosu na evro, ali su svakako neuporedivo bolji od situacije sa kojom se Srbija suočavala pre Vučića. Deficit je, podsetimo, dostizao i sedam odsto, a javni dug premašivao 70 odsto vrednosti bruto domaćeg proizvoda. I jesu dokaz u prilog tezi da je makroekonomska stabilnost poslednjih godina postignuta, ma koliko se aktuelnoj vlasti zameralo što je teret neophodnog stezanja kaiša prevalila isključivo na pleća penzionera i zaposlenih u javnom sektoru, u prvom slučaju čak i pravno spornom odlukom. Da je umesto održanog govora, demonstrirajući osionost kojom sebe polako učvršćuje na tronu idolopoklonstva prema prvom čoveku Srbije, odlučila da novinare počasti ćevapima i pivom, možda bi imala šansu da ubedi javnost da je najavljeno povećanje plata i penzija do kraja godine najvažniji pokazatelj ekonomskog uspeha ove zemlje i boljeg standarda njenih građana. I pored činjenice da opaska kolege Miše Brkića da „nije video normalnu zemlju u kojoj se Vlada hvali povećanjem penzija i plata“ deluje ubedljivo. Ali Ana Brnabić je odlučila da govori. Da u istom obraćanju javnosti izgovori i rečenice „da vladavina prava ostaje prioritet njene vlade“ i „da želi da u mandatu Vlade promeni administraciju tako da ona radi transparentno i efikasno“, ali i onu da je bolje imati i direktore državnih preduzeća u v. d. stanju, nego ne imati strane investicije. Da ona više voli da vodi vladu koja ne poštuje zakonom propisane odredbe o izboru direktora javnih preduzeća nego da vodi vladu koja ima manjak ulaganja. Da se između pravne države i onoga što je građanima važno, a prema njenim rečima da se zaključiti da ona misli da su to plate i penzije, zdravstveni centri i kilometri auto-puta, opredelila za ovo drugo, jer i jedno i drugo ne može istovremeno. Drugim rečima, aktuelna premijerka zaklinjući se najpre u pravnu državu i vladavinu prava, odmah nakon toga demonstrirala je šta u stvari o tome misli. „U nekim prethodnim vladama bilo je manje funkcija v. d, ali su mogli samo da sanjaju da imaju ovoliko investicija“, odlučila je da kaže premijerka, umesto da je ćutala i pustila da rezultati govore umesto nje. Možda bi tako uspeh njene vlade delovao impozantnije. I dok teško možete naći ekonomistu koji će osporiti da Srbija ne privlači dovoljno stranih investicija, na čelu Vlade Srbije naći ćete osobu koja ne preza da bira između investicija i poštovanja zakona, mada je niko pred takav izbor nije ni stavio. Ne osvrćući se, ako već ne na zamerke građana zemlje čiji je premijer, ono bar na opasku Hendrika van den Dola, ambasadora Holandije, jedne od država sa najvećim investicijama u Srbiji, koji je nedavno izjavio kako u Srbiji „strategije, akcioni planovi i zakoni ne garantuju ništa“. Da je samo ćutala, cifra od 1,4 milijarde evra, koliko su iznosile strane investicije u Srbiji u prvih pet meseci, možda bi nadjačala stalna upozorenja ekonomista, a na prvom mestu Fiskalnog saveta, da Srbija nema problem sa manjkom ulaganja iz inostranstva koliko sa onim koja dolaze iz zemlje. Naročito onim koja se očekuju od domaćeg privatnog sektora, jer na takvim investicijama počiva ekonomska snaga jedne države. A u potrazi za odgovorom zbog čega tih ulaganja nema dovoljno, pa Srbija umesto da beleži udeo investicija u BDP-u od 23 ili više odsto, dostiže tek 18, stići će se upravo do onoga što je Brnabićeva barem trebalo da prećuti. Manjkavosti pravne države, nedostatka pravne sigurnosti, previše korupcije, a premalo vladavine prava. Kao rezultat malih ulaganja privatnog sektora koji nema dovoljno moći da zakuca na vrata kabineta političkih čelnika ove zemlje, u pokušaju da reši problem koji proističe iz gore pomenutih manjkavosti sistema koji trenutno kreira Ana Brnabić, rast BDP-a Srbije poslednjih godina značajno je manji od onoga koji beleže uporedive zemlje okruženja. Primera radi, u oceni koju je prošle nedelje javnosti saopštio Fiskalni savet o Nacrtu Fiskalne strategije za period od 2020. do 2022. kaže se da je „rast BDP-a u prethodne tri godine u Srbiji iznosio u proseku tri do 3,5 odsto, dok je u zemljama centralne i istočne Evrope on bio četiri do 4,5 odsto“, što znači da Srbija sve više zaostaje, umesto da pristiže ove države. „Što je još gore, privredni rast Srbije od druge polovine 2018. usporava što se ne dešava u drugim uporedivim zemljama. Sve ovo ukazuje da ekonomske politike koje se vode u Srbiji nisu dovoljno podsticajne i da se moraju unaprediti i korigovati“, kaže se u oceni uz opasku da Fiskalna strategija ignoriše problem niskog privrednog rasta a od mera za njegovo ubrzanje pominju se jedino povećanje državnih investicija i smanjenje poreskog opterećenja rada, ali ni to dovoljno, niti temeljno razrađeno. Tako Fiskalni savet smatra da mera smanjenja poreza na rad jeste više nego dobrodošla, ali iz predočene Fiskalne strategije ne vidi da u budžetu ima dovoljno prostora da se to i realizuje. Fiskalni savet, naime, konstatuje da je „najveći ekonomski problem Srbije“ nizak privredni rast, ali da Vlada u Nacrtu strategije ne prepoznaje to na adekvatan način, pa se umesto poboljšanja privrednog ambijenta i rešavanja prepreka za veći privredni rast u narednim godinama, nude daleko beznačajnija rešenja, poput digitalne transformacije, inovativnih vaučera i sličnih modela koji možda ne škode u borbi za veći rast, ali sigurno tom rastu neće bogzna koliko doprineti. A samo visoke stope privrednog rasta, to već i vrapci znaju, mogu dovesti do rasta životnog standarda građana Srbije. „Od privrednog rasta zavisi održivo povećanje životnog standarda stanovništva... Zato se kvalitet ekonomskih politika ocenjuje ne samo dostignutom makroekonomskom stabilnošću, već i brzinom privrednog rasta“, kaže se u mišljenju Fiskalnog saveta na Nacrt Fiskalne strategije. Drugim rečima, Fiskalni savet upozorava da nizak deficit budžeta i smanjenje javnog duga jesu odličan rezultat, ali nedovoljan da bi građani mogli da žive bolje, jer narastajuća korupcija, loš poslovni ambijent i nizak nivo vladavine prava koče veći privredni rast zemlje. Da je samo ćutala možda bi Ana Brnabić imala šansu da „promenom administracije na bazi digitalizacije“, koju je istakla kao drugi najvažniji uspeh svoje vlade, pored pomenute fiskalne stabilnosti, zamaskira i kašnjenje sa reformom sistema platnih razreda u javnoj upravi, koja se ponovo, ako je suditi po Nacrtu strategije, odlaže. A Fiskalni savet u svojoj oceni kaže da je „uređen sistem zarada i zaposlenosti u javnom sektoru jedan od osnovnih stubova na kojima počiva funkcionalna država, a taj sistem u Srbiji ne postoji. Funkcionalnu državu ne definišu samo finansijska stabilnost i uravnotežen budžet, već i njena sposobnost da građanima obezbedi pristup kvalitetnim uslugama javnog sektora, izgrađenu infrastrukturu, dobre zakone koji se dosledno sprovode, očuvanu životnu sredinu i efikasnu administraciju“. Drugim rečima, iako je u prethodnoj rečenici Fiskalni savet podvukao da nizak deficit ili suficit koji budžet trenutno ostvaruje, kao i makroekonomska stabilnost koja je evidentna, nisu dovoljni da konstatujemo kako živimo u uređenoj državi, premijerka je možda barem mogla da pokuša da se iza toga sakrije. Naročito, iza najavljenog novog investicionog ciklusa, odnosno državnog ulaganja u lošu i nedostajuću infrastrukturu, a koji ekonomisti pozdravljaju, posebno ako bude temeljno i transparentno isplaniran. Da je odolela iskušenju da kaže šta zaista misli o pravnoj državi i sopstvenim prioritetima, mogla je premijerka i neuspehe javnih preduzeća, naročito EPS-a koji nekoliko poslednjih godina potkopava srpski privredni rast, da zamaskira činjenicom da je rešen, barem se sada tako čini, deo balasta u međuvremenu privatizovanih preduzeća, poput RTB Bor, Galenike ili Železare Smederevo, sistema koji zapošljavaju na hiljade radnika i od čijeg funkcionisanja zavise životi celih gradova ili regiona u Srbiji. Ovako, samo je ukazala na činjenicu da pojedina državna preduzeća, najpre zbog lošeg rukovođenja i partijskog upliva, godinama državi stvaraju problem, umesto da budu deo njegovog rešenja. I ma koliko da su cene struje, gasa ili putarine u Srbiji niže od onih u drugim zemljama Evrope i ma koliko takvo stanje bilo neodrživo, njena vlada nema pravo da o cenama govori sve dok pomenuta preduzeća ne reformiše i način upravljanja njima ne promeni. Tako se, primera radi, Elektroprivreda Srbije uopšte ne pominje u vladinom planu vođenja ekonomske politike zemlje u naredne tri godine, iako je upravo ovo preduzeće jedan od najvećih srpskih ekonomskih problema. Što zbog zastarelosti svojih kapaciteta u koje se nije ulagalo godinama, a koji već sada dovode do pada proizvodnje električne energije, što zbog odsustva političke volje da se ovaj sistem reformiše i njime počne upravljati na adekvatan način. EPS je, ruku na srce, samo jedno od gomile državnih preduzeća i vladinih kancelarija i agencija čiji direktori se godinama drže u v. d. stanju, birani ne na transparentnim konkursima, nego na stranačkim organima, a sve suprotno postojećim zakonima koje je, između ostalog, i vlada Ane Brnabić predlagala. Kako je pre neki dan saopštila Transparentnost Srbija, oko dve trećine organa državne uprave u Srbiji ne samo da nema rukovodioce izabrane na konkursu, kao što to nalaže zakon, nego nema ni zakonite vršioce dužnosti. Naime, prvog jula, ističe Transparentnost Srbija, „istekao je, po sili zakona, mandat svim v.d. pomoćnika ministara, direktorima i drugim rukovodiocima Vladinih kancelarija, uprava i posebnih organizacija“. Inače, aktuelna vlada, kažu u ovoj nevladinoj organizaciji, sama sebi je zadala ovaj rok, izmenama Zakona o državnim službenicima iz 2018, a koliki je „stepen odsustva volje“ da to i sprovede najbolje ilustruje podatak da je na nekoj od poslednjih sednica postavila čak 20 vršilaca dužnosti u ministarstvima i državnim agencijama. Oni sa dužim pamćenjem mogli bi reći da ništa drugo i nisu očekivali od aktuelne premijerke, jer je, setimo se, svoj mandat na mestu prvog čoveka Vlade Srbije praktično počela rešavajući problem štrajka radnika u kragujevačkom Fijatu. Već tada je aktuelna premijerka zapravo rekla šta misli i o vladavini zakona i o medijskoj javnosti. O prvom, tako što se bez imalo razmišljanja stavila na stranu stranog investitora, tvrdeći, suprotno postojećem zakonu o štrajku, da štrajkači moraju da zamrznu štrajk ako žele pregovore sa poslodavcem, jer tako poslodavac zahteva, a o drugom, tako što je na konferenciji za novinare posvećenoj postignutom dogovoru zabranila postavljanje pitanja potpisnicima, kako se postignuti kompromis tim pitanjima ne bi srušio. Dve godine kasnije, pitanja novinara na konferenciji posvećenoj dvogodišnjici njene vlade, bila su dozvoljena, ali je premijerka birala na koja od njih će odgovoriti, kao i kako će odgovoriti. Tako je, primera radi, na pitanja u vezi sa rušenjem objekata u Savamali ili sa aferom nelegalno izgrađenog kafića na Pančićevom vrhu odgovorila da je njena vlada u protekle dve godine u glavni fokus stavila potrebe građana, nastavljajući da objašnjava kako su građanima važnije plate i penzije, izgrađeni kilometri auto-puta ili povećanje minimalne cene rada, od života u pravnoj državi. A mogla je samo da ćuti.