Samo nam još libra treba

Fejsbuk i neki od njegovih korporativnih saveznika došli su do zaključka da je ono što svetu stvarno treba još jedna kriptovaluta, i da je njeno lansiranje najbolji način da se iskoriste ogromni talenti ljudi koje imaju na raspolaganju. Okolnost da Fejsbuk razmišlja na taj način otkriva mnogo o tome šta je pogrešno u vezi s američkim kapitalizmom u 21. veku. U izvesnom smislu, ovo je neobično vreme za lansiranje alternativne valute. U prošlosti, glavni prigovori na račun tradicionalnih valuta ticali su se njihove nestabilnosti, te toga što su se u uslovima brze i neizvesne inflacije ispostavljale kao loše utočište za očuvanje vrednosti imovine. Ali dolar, evro, jen i juan demonstriraju impresivnu stabilnost. Ako je danas išta razlog za zabrinutost, to nije inflacija, već deflacija. Svet je takođe napravio napredak na planu finansijske transparentnosti, usled čega je otežana zloupotreba bankarskog sistema za pranje novca i druge nezakonite aktivnosti. A tehnologija nam je omogućila da transakcije obavljamo efikasno, prebacujući novac s računa potrošača na račun prodavaca u nanosekundi, uz izuzetno dobru zaštitu od prevara. Poslednje što nam je potrebno jeste novi mehanizam za podsticanje ilegalnih aktivnosti i pranje tako zarađenog novca, u šta bi se još jedna kriptovaluta skoro sigurno pretvorila. Pravi problem s postojećim valutama i za njih vezanim finansijskim aranžmanima, koji istovremeno služe i kao sredstvo plaćanja i kao utočište za očuvanje vrednosti imovine, jeste manjak konkurencije među kompanijama koje kontrolišu transakcije, te nedovoljna regulacija tog sektora. Posledica toga je da potrošači - posebno u Sjedinjenim Državama - plaćaju značajno više nego što bi trebalo, tako svake godine puneći džepove Vize, Masterkarda, Ameriken ekspresa i banaka desetinama milijardi dolara ekstraprofita. Darbinov amandman na Dod-Frenkov zakon o finansijskoj regulaciji iz 2010. preterane provizije na plaćanja debitnim karticama obuzdava samo u vrlo ograničenoj meri, a ničim ne doprinosi rešavanju mnogo većeg problema prevelikih provizija na plaćanja kreditnim karticama. Druge zemlje, poput Australije, ostvaruju mnogo bolje rezultate na tom planu, uključujući zabranu kompanijama koje izdaju kreditne kartice da se pozivaju na ugovorne obaveze kako bi ograničile konkurenciju. Nasuprot tome, američki Vrhovni sud je, još jednom njegovom odlukom donetom s pet glasova „za“ naspram četiri „protiv“, reklo bi se zažmurio pred antikonkurentskim implikacijama takve upotrebe ugovornih obaveza. Ali čak i ako bi SAD odlučile da uvedu nekonkurentni drugorazredni finansijski sistem, Evropa i ostatak sveta bi na to rekli „ne“: nije antiamerički zalagati se za konkurenciju, kako to proizlazi iz Trampovih nedavnih kritika na račun evropske komesarke za konkurenciju Margaret Vestager. Moglo bi se postaviti pitanje kakav je Fejsbukov poslovni model i zašto se stiče utisak da su mnogi zainteresovani za njegov novi poduhvat. Moguće je da takvi pretenduju na deo profita koji ostvaruju platforme preko kojih se ovakve transakcije obavljaju. Činjenica da veruju da povećana konkurencija njihove profite neće svesti skoro na nulu potvrđuje da je korporativni sektor uveren u sopstvenu sposobnost da demonstrira tržišnu moć - i u političku moć da osigura da se država neće umešati kako bi obuzdala takve ekscese. S obzirom na obnovljenu posvećenost Vrhovnog suda potkopavanju američke demokratije, Fejsbuk i njegovi prijatelji možda veruju kako imaju malo čega da se plaše. Ali bi regulatori, kojima je povereno ne samo održavanje stabilnosti, već i obezbeđivanje uslova za očuvanje konkurencije u finansijskom sektoru, trebalo da budu ti koji će intervenisati. A drugde u svetu sve je manje entuzijazma za američku tehnološku dominaciju praćenu antikonkurentskim praksama. Vrednost nove valute, libre, navodno bi trebalo da bude fiksna u odnosu na globalnu korpu valuta i s pokrićem od 100 odsto - pretpostavlja se, u vidu miksa državnih hartija od vrednosti. Ali zašto bi iko Fejsbuku poveravao depozite s nultom kamatnom stopom ako svoj novac može da uloži u još sigurnije vrednosne hartije američkog ministarstva finansija, ili plasira u fondove koji na tržištu ulažu u hartije od vrednosti s kratkim rokom dospeća? (Beleženje kapitalnih dobitaka i gubitaka svaki put kad dođe do transakcije, odnosno kad libra bude ponovo pretvorena u lokalnu valutu, te takse koje na te transakcije treba platiti, predstavljaju, reklo bi se, značajnu prepreku, osim ako Fejsbuk nije uveren da može da ignoriše američki poreski sistem, na isti način na koji ignoriše zabrinutost zbog narušavanja privatnosti i principa konkurencije.) Postoje dva očigledna odgovora na pitanje izbora ovakvog poslovnog modela: jedan je da su ljudi umešani u nezakonite aktivnosti (što, moguće je, uključuje i aktuelnog američkog predsednika) spremni lepo da plate kako bi se takve njihove aktivnosti - korupcija, utaja poreza, trgovina drogom ili terorizam - odvijale neprimećeno. Ali, s obzirom na veliki napredak ostvaren na planu sprečavanja zloupotreba finansijskog sistema za činjenje krivičnih dela, zašto bi iko - a ponajmanje država ili finansijski regulatori - tolerisali takav mehanizam samo zato što nosi etiketu „tehnološkog“? Ako je ovo poslovni model za libru, vlade bi trebalo momentalno da spreče njeno uvođenje. U najmanju ruku, libra bi trebalo da bude podvrgnuta istim pravilima transparentnosti kakva se primenjuju drugde u finansijskom sektoru. Ali onda to više ne bi bila kriptovaluta. Alternativno, digitalni podaci o transakcijama koje uključuju libru mogli bi da budu eksploatisani kao i svi drugi podaci koji dođu u posed Fejsbuka - što bi uvećalo njegovu tržišnu snagu i profite koje ostvaruje, te dalje potkopalo našu bezbednost i privatnost. Fejsbuk (ili libra) mogli bi da obećaju da to neće činiti, ali ko bi još u to poverovao? A tu je i šire pitanje poverenja. Svaka valuta počiva na poverenju da će teškom mukom zarađeni dolari deponovani u njoj moći da budu vraćeni kad se za to ukaže potreba. Odavno se ispostavilo da se privatnom bankarskom sektoru u tom pogledu ne može verovati, što je razlog zbog koga je nova rigorozna regulacija tog sektora bila neophodna. Ali Fejsbuk je samo u nekoliko godina u ogromnoj meri proćerdao poverenje; bankarskom sektoru je trebalo mnogo više vremena da dostigne taj nivo nepoverenja. Kad god su čelnici Fejsbuka bili suočeni s izborom između novca i ispunjavanja datih obećanja, uvek bi posegli za novcem. A ništa se novca ne tiče više nego uvođenje nove valute. Jedino bi budala Fejsbuku poverila sopstvenu finansijsku dobrobit. Ali možda je upravo u tome i poenta: s obzirom na to da raspolaže tolikim ličnim podacima o 2,4 milijarde svojih aktivnih korisnika na mesečnom nivou, ko bolje od Fejsbuka zna koliko se naivčina rađa svakog minuta?