Brod duhova

Kada se izjave javnih ličnosti, bilo da su iz politike ili sa estrade, izvlače kao zasebne forme u rubrikama izjava ili misao dana, sve češće se pitamo da li, i u kojoj meri, one treba da budu smešne ili ne treba to da budu uopšte. Tako je minule, nedelje, jedan dnevni tabloid preneo u vrhu svoje rubrike Kultura, rubrike koja inače postaje svojevrsni migrant u srpskoj dnevnoj štampi, izjavu aktuelnog ministra za kulturu i informisanje Vladana Vukosavljevića, koji je rekao sledeće: „Duh kulture mora da prožima svaki kutak naše zemlje. Mi smo u istom čamcu sa istim veslima i idemo u istom pravcu.“ Ko smo to „mi“ u ministarskom čamcu? Da duh kulture treba da prožima svaki kutak nesumnjivo je tačno, i brojni su oni koji se za to zdušno bore. Ali ko upravlja tim veslima i kom pravcu treba da se upute svi koji se na taj put odvaže, kako nam poručuje ministar? Istog trenutka otišao sam u inboks svoje elektronske pošte, kako bih među nedavno pristiglim saopštenjima, koje inače Pres služba Ministarstva kulture i informisanja na dnevnom nivou šalje, izlistao koje su to aktivnosti ministra bile. Ukucavši u pretrazi Ministarstvo kulture setio sam se i zbog čega sve ređe otvaram mejlove koji sa te adrese stižu. Ministarstvo kulture, koje bi valjda prvo trebalo da se bori za pismenost, postalo je rekorder po broju nepismenih, gramatički i slovno neispravnih mejlova. Dugo su, recimo, stizali mejlovi od ministaRTSVa kulture, pa sam, sećam se, jednom kada sam smatrao da na to ipak neko mora da im ukaže, odlučio da okrenem broj uredno ispisan u dnu mejla ministaRTSVa i pitao, možda malo grublje no što je trebalo: Izvinite, da li ste vi normalni?, na šta mi je inače ljubazni ženski glas tamošnje službenice odgovorio kroz smešak: Hvala što ste javili, niko to izgleda nije primetio, što sam nekako mogao i sam da pretpostavim... I zaista, nedugo zatim, ta greška je uklonjena. Eto, pomislio sam, ipak možda ima nade, barem tako sitne. Doduše, primetno je da u poslednje vreme Pres služba Ministarstva ne može da se dogovori da li se pres, u latiničnom pismu, piše sa jednim ili dva „s“, a još manje kako zapravo saopštenja za javnost treba da izgledaju, te često šalju ispravke tekstova koji su već objavljeni. No da ne zakeramo sada mnogo. Navođenje ovih primera samo je ilustracija zbog čega se zapravo sve ređe upuštam u otvaranje mejlova resornog ministarstva. I tako, iz nedavno objavljenih saopštenja, lako je zaključiti da je ministar za kulturu i informisanje nesumnjivo jedan vrlo vredan čovek. Za otprilike mesec dana uspeo je da ugosti delegaciju kineske provincije Šandong, da otvori izložbu kineskog slikarstva, da obiđe Aranđelovac i otvori kulturni centar „Kolo“ u jednoj mađarskoj banji (čiji je naziv inače u saopštenju pogrešno napisan, no dobro...). Među mejlovima su i telegrami saučešća koji, čini se, brže od svih drugih saopštenja stižu do javnosti. Ministar ne propušta priliku da saoseća sa gubitkom ljudi koji su zadužili kulturnu i javnu scenu, ili barem onih ljudi koji su je zadužili po njegovim kriterijumima. Jer, ako je greškom kojim slučajem zaboravio da pošalje telegram saučešća povodom odlaska Borke Pavićević, ne znam koja bi to obaveza oko kineskih ili mađarskih provincija mogla da ga opravda. Ipak, bojim se, to nije izostavljeno slučajno. Sasvim očito, u svesti ministra, Borka Pavićević za kulturu nije uradila apsolutno ništa. Verovatno kao što za kulturu ništa nisu uradili ni umetnici nezavisne, alternativne ili andergraund scene. Oni ne postoje u tako savršenom skladu srpske kulture, rezervisane samo za politički i društveno podobne. I za koga će onda biti mesta na tom čamcu, koji ministar pominje u svojoj izjavi? Kada će početi prebrojavanje onih koji će u njega stati? Ili možda na vreme treba da odlučimo da li ćemo se njime otisnuti u budućnost na koju smo pozvani. Jer ovako, budućnost srpske kulture, sasvim je jasno, nije namenjena onima koji drugačije doživljavaju umetnost i realnost, što se u mnogo čemu izjednačava i sa aktuelnom politikom zemlje u kojoj živimo. U toj budućnosti neće biti mesta za zaostavštinu jedne Borke Pavićević, neće biti ni za one čija je umetnost odmakla od srednjovekovne kulture. U toj budućnosti podele su znatno dublje i strašnije, i pripadnost političkim frakcijama odlučivaće u mnogo čemu o kulturi sećanja. No dok taj čamac ne zaplovi, možemo valjda malo i da odahnemo. Za sada, reč ministarstvo je napisana kako treba.