Sramota me je što sam živ

Samo desetak dana nakon što se vratio iz Beograda sa festivala „Mirdita, dobar dan“ gde je, pod opsadom grupe srpskih šovinista i okružena policijskim kordonom igrana njegova predstava na albanskom, sreli smo se sa slavnim jugoslovenskim glumcem Enverom Petrovcijem u bašti hotela Božur, u glavnoj ulici u Prištini. Hotel se sada zove Swiss diamond i skoro da uopše ne liči na onaj u kome su se do devedesetih godina tradicionalno okupljali Srbi. Priština se mnogo promenila, ali Enver Petrovci nije. On ne odustaje od priče o ljubavi koja je uvek bila lajtmotiv svakog razgovora s njim. Petrovci, sjajan glumac, beogradski đak, sada profesor na prištinskom Univerzitetu, Albanac koji će ostati upamćen i po sjajnim ulogama Miloša Obilića i cara Lazara, deluje u toj novoj, fensi bašti kao veoma usamljen čovek. Kaže, slabo izlazi, ne druži se gotovo ni sa kim. „Ranije su na korzou u Prištini sredinom išli građani, a na suprotnim stranama ulice, s jedne Srbi seljaci, a s druge Albanci seljaci. Sredinom smo išli Siniša i ja i sredina je bila puna, a vidiš koliko je ta sredina široka. Kolone sa leve i desne strane bile su tanke. To je mentalitetska stvar, nema veze s nacijom. Meni je bio bliži Rom iz grada, nego Albanac sa sela. Sad toga više nema.“ Kako živite? Mnogo loše. Sramota me je što sam živ jer vidim kako sve ide nizbrdo i tone i znam zašto tone, a nemam snage da išta promenim. Zato me je sramota što sam živ. To je strašno. Kažu da Srbi na Kosovu loše žive. To je istina. Ali Albanci žive pet puta lošije. Albancima su dušu promenili. Nemaju više nade, a najgore je kad se i nada izgubi. Albanci više ne idu sa Kosova zato što nemaju hleba, ne idu zato što je rat, zato što ih teraju Milošević ili Ranković. Idu jer su izgubili nadu da može da bude dobro. Ovaj (Tači prim.aut.) im je sve isprljao od rata naovamo. Težak mi je vazduh ovde. Kojim putem se danas u Prištini šeta građanska elita? Seljaci su se toliko iskultivisali da više ne možeš po izgledu da pogodiš ko je seljak, a ko nije. Milošević nas je sve pomodernio, videli smo svet. Hvala mu zauvek. To je veliki ulog. Prošetati pola miliona ljudi svuda po svetu, od Sidneja do Otave, besplatno, da vide svet 3-4 meseca i da se vrate. Ja sam Miloševića zbog toga cenio i nosio sam njegovu sliku. Kunem vam se, uvek sam držao njegovu sliku, a žena ju je uvek skidala. Ja stavljao, a ona skidala. Nikad se ovo ne bi dogodilo da je Zoran Đinđić živ, da je bio Ivan Stambolić živ. A Sloba nas je doveo dovde. Ko ga je plaćao, saznaće se. Ko je odvojio Kosovo od Srbije, Crnu Goru od Srbije, Hrvatsku od Jugoslavije. Da li ste vi još uvek Jugosloven? Malo mi je to. Ja sam pobožan čovek, nisam vernik, ne verujem ni u Bibliju, ni u Kuran ni u Budu. Verujem u Boga jer sam video svetlost i znam da treba da nudim ljubav. Bio sam i hrabar, priznajem, ali zbog dece nisam više toliko hrabar. Šta to znači biti Jugosloven? Može, čovek sveta, ja sam biće koje je Bog ovde ubacio da širi ljubav. Pišem sad knjigu o tome. Rodiš se, rasteš, učiš, radiš nešto, žrtvuješ se, neko za tebe, ti za druge, a umreš kao pas u mržnji. Nikad nisi spoznao Boga, a on je ljubav. Kad tražite đavola, naći ćete ga, kad tražite ljubav, naći ćete ljubav. Ti hoćeš da me za*ebavaš, a ja te volim. Ne može. Koliko ovde u Prištini, na Kosovu, ima ljudi sa kojima ste, po mentalitetu, bliski? Nijednog. Povukao sam se u svoj svet i pišem. Imam druga, ali sa njim nikad ne pričam, čak ni sa ženom ne pričam o ovim stvarima. Kao ljudsko biće nemam više razloga da živim. Jedva čekam da mi Bog uzme dušu. Vi ste omiljeni glumac u Srbiji. Zovu vas da se vratite, nedavno ste igrali i u popularnoj seriji Senke nad Balkanom... Jesam, ali to što me zovu nije dovoljan razlog da živim. Isprljalo se sve. Ranije je bilo stida i srama. Ranije, ja ti kažem onaj tvoj muž mi je uradio nešto loše, a ti odeš i kažeš mu i on mi se izvini. Bilo je nekog morala. Ne mogu da se naviknem na ovaj novi mentalitet koji su oni nametnuli. Mentalitet nepoštenja, lopovluka. Nađem tu i tamo dobre ljude, ali oni ćute. Zamislite da sam jedini profesor, akademski građanin, koji ovde ovako govori. Niko ne sme. Kakvi su to profesori? Ovaj (Tači prim.nov.) ih je kupio, dao im je dobre plate, 1.200, 1.500, 2.000 evra, dao im je velike kancelarije. I sad oni ćute kupljeni. Zamisli, Akademija umetnosti, ja je zovem mesna zajednica, koja nikad nijednu reč nije rekla. Dobro, loše, ovako bi trebalo, nemoj tako, uradi ovo. Ćute, ćute, sram ih bilo. Ko zna kako se biraju tamo. Napišeš dve poezije i postaneš akademik. Sram ih bilo. LJudi koji ne znaju ni albanski da govore postali su akademici. Da li biste se osećali neprijatno da se vratite i živite u Beogradu? Ne. Beograd sam napustio kad je sve počelo. Ni sanjao nisam da će to toliko da potraje. Moj životni stav je: nemoj nikad svoje slabosti da povezuješ sa nacionalnom pripadnošću. Čak i da mi je urađeno nešto loše, jer ne pripadam srpskom narodu, nisam to hteo da primetim. I taj koji mi je nešto ružno mislio postajao je moj prijatelj. Ako ideš da tražiš đavola naći ćeš ga sigurno. Da li su se Srbi i Albanci na Kosovu toliko razišli da više ne mogu zajedno? Kako je to jednostavno. Verujte mi, ne treba više od 5-6 ljudi, normalnih ljudi da dođu, budu iskreni, kažu istinu koja jeste. Ja istinu ne znam, jer kad slušam srpske medije, razgovore, uplašim se da smo mi činili zločine prema Srbima. Srbi treba da shvate da su oni činili zločine, jer kad ti lopov uđe u kuću moraš da se braniš. Vi nemate pojma šta se ovde radilo do dolaska Kfora. Jedino što nisu radili, nisu silovali. Šta god su hteli, radili su. Zaustavi te policija i uzme ti pare iz džepa. Ti ga prijaviš, dobiješ batine. Mi smo bili kao psi koje je mogao svako da šutne, a mogao je da te pomiluje ako hoće. Viđao sam svoje studente koji dođu isprebijani od policije. U mene su pucali automatom. Ubili su mi studentkinju, a ja sam bio ranjen i slučajno spasen. I nikom ništa, to je bilo tako normalno. Šta je bilo zajedničko između Srba i Albanaca? Autobus i ulice i ništa više. Bio je uveden klasični aparthejd. Da li danas, 20 godina od završetka rata, Albanci žele da žive sa Srbima na Kosovu? Da li vi želite da Srbi žive na Kosovu? Sve dok se ne kaže istina, ko je šta radio, nećemo moći da živimo kako treba. Tek tad. A ubeđen sam da na Balkanu ne postoje dva bliža naroda od albanskog i srpskog, a kad kažem albanskog ne mislim na Albaniju, nego na kosovski narod. Nek Srbi budu iskreni i nek priznaju da im je uvek bilo lepo ovde dok su bili u dobrim odnosima sa Albancima. Čim su slušali Beograd oni su na*ebali. To je živa istina i to moraju da priznaju. Jeste, jeli smo go*na, naterao nas je ovaj ili onaj. Ne zaboravite, crkve su ovde Albanci branili od Turaka, a ne Srbi. To nikad nijedan Srbin nije rekao. Kako branili, kad su ih palili 2004. godine? Nemoj sad da se ponašaš kao Vučić. Šta misliš, ko ih je popalio? Sad ću da ti ispričam jednu situaciju. Pakujem ja kola dan pre toga kod Radio Prištine i portir na rampi mi kaže da ih ne ostavljam tu celu noć jer će sutra biti s*anja. I onda kažu da je bilo spontano, a meni portir rekao dan pre toga. Sutradan na moj čas dolazi jedan student umoran, zadihan i ispriča mi da su demonstrirali protiv siromaštva i da je kolona došla do Crkve Svetog Nikole, da je video da crkva gori i pobegao. To je autentična priča mog studenta. Pojma nisam imao da ćemo da palimo crkve i ubeđen sam da te demonstracije nisu započele da bi se palile crkve. Kako je moguće na celom Kosovu, u istom danu, u istom satu, da se pale crkve? Zato što nije bilo spontano nego organizovano. Sigurno je to organizovao neprijatelj Albanaca. Pet puta je to gore za Albance nego za Srbe jer te crkve su Albanci čuvali vekovima. Nećete naći Albanca koji će reći da su dobro uradili što su palili crkve. Verujte mi, nijednog. Bar ja nisam našao. Niko nije ponosan na to. To je neoprostivo jer kad nekome pališ crkvu, pališ mu dušu. Ali ne zaboravite, na ovom podneblju Albanci su bili pravoslavci pre nego što su došle Osmanlije. Svako je u petom kolenu bio pravoslavac, hrišćanin. Mi to učimo u školi. S kojim god Albancem ili Srbinom ovde da sam razgovarala, svi imaju problem da priznaju svoje zločine i odgovornost prebacuju na drugu stranu. Šta hoćete da kažete, da ja branim zločine? Ne, ali da li imate problem da priznate da su Albanci palili crkve i izvršili strašne zločine nad Srbima, kao što i Srbi imaju problem da priznaju svoje zločine? Ma ne. To vam je isto kao kad kažu da su Srbi ubili Đinđića. Nisu Srbi, nego jedan čovek kome je to naređeno. Tako je isto i ovo. Ja vam se kunem u decu, da sam znao da će doći da pale crkve ja bih izašao automatom da ih gađam. Nije to najgore, oko 4.000 Srba je proterano, gradovi su etnički očišćeni, ubijeni su ljudi, i Srbi i Albanci. Nisam znao da je nakon toga usledilo etničko čišćenje. Eto, o tome vam pričam. A da li vam je žao što se niste vratili u Beograd? Jeste, pomalo. Ali nemam više taj entuzijazam. Da imam 20 godina juče bih se vratio. Ne danas, nego juče. Žao mi je što Narodno pozorište neće videti mog Mitka. Sve vreme pogrešno igraju Mitka. On je mangup, lažov, simpatičan čovek, voli Koštanu jer je inspiracija, on je jedno dobro đubre, boem i slobodan čovek. To je najslobodoumniji lik na svetu. Koštana je veliko delo, balkanski Hamlet, ništa balkanskije nije napisano. Kakva je scena u Prištini? Ne idem. Sve je prljavo, sve mućkaroši. A vaše Očevo pozorište? Eno ga stoji kao muzej, ne radi i čeka bolja vremena. Neće da mi daju, samo me vređaju, hoće da me ponize, da im ja tražim pa da me odbiju i ponize. Da li je to zato što kritikujete vlast? Zato što nisam sa njima i što odbijam da odaberem bilo koju stranu. Da li znate da u Prištini ima svega nekoliko Srba? Čuo sam. Protiv toga sam da se prave enklave, jer čim praviš enklave, ti uništavaš samog sebe. Enklave su zatvor. Napravio je Enver Hodža enklavu pa smo videli šta je uradio Albaniji. Ne znam ko je to izmislio, ali ako hoćete da definitivno uništite jedan narod, napravite mu enklavu. Živi ti u enklavi, ali dođi u Prištinu da radiš, putuj, idi svuda. Dođu iz Beograda pa odu u Gračanicu jer se jedino tamo osećaju sigurno. Tako je bilo, ali sada se promenilo. Sam sam im govorio ranije da ne dolaze jer je opasno, ali u Prištinu od 2006. možeš da dođeš slobodno. Zavisi gde se šta dogodilo. U Đakovici je, recimo, još opasno. Kad će Srbi i Albanci da prestanu da se mrze i razmišljaju u etničkim kategorijama? Kad dođu normalni ljudi, neka nude poverenje, neka budu iskreni i narod će to da prihvati odmah. Kad im ti stalno nudiš mržnju, čak i onaj ko neće da mrzi mora da mrzi jer je sramota ne mrzeti. Voleo bih da me pop pozove na kafu Kuća u kojoj je odrastao i dan-danas živi Enver Petrovci, graniči se sa pravoslavnom Crkvom sv. Nikole u Prištini. Dok je crkva bila prazna, posle rata, Petrovci je uređivao crkveno groblje, sadio cveće i voćke, popravio kapiju i zid. Kad se pop vratio i naredio da se sve pokosi, pokošeno je gotovo sve što je Petrovci posadio. Žao mu je zbog toga, jer crkvu uz koju je rastao oseća kao svoju. Poručio je ocu Petru, preko novinara NIN-a, da bi voleo da bude pozvan na kafu. Kad smo preneli njegovu želju, otac Petar je obećao da će ga pozvati, ali i da „nije trebalo da sadi u tuđem dvorištu“. „Stvarno mi je krivo. Kad sam posle rata video da se srušio deo zida i da su pala vrata, napravio sam gvozdena, jaka vrata i armaturom ojačao zid da se ne sruši ponovo. Posadio sam oko grobova cveće, da cveta i leti i zimi, da bude lepo. Posadio sam voćke, oko 40 stabala, kruške, jabuke, šljive, kako je nekad bilo kad je groblje bilo puno voća. Kad sam bio dete, otac mi je zabranjivao da uzimam voće odatle, da sam jednu jabuku uzeo, ubio bi me. Bilo je i košnica nekad. Sve kuće uokolo su nekad bile srpske, samo moja albanska, a pop je samo mom ocu dozvolio da između nas ne bude zid. Kad sam bio mali, pop je dolazio kod oca i otac kod njega na kafu. Došao je ovaj mladi pop i skoro sve je pokosio, ostalo je sedam voćki. Od cveća nije ostalo ništa. Nikad taj pop nije došao kod mene da me pozove na kafu. On je čuo, neko mu je rekao za voćke i cveće ali nikad se nije zahvalio. Novac ne bih nikad uzeo, bože sačuvaj, ali da kafu popijemo kao komšije. Voleo bih da me pozove na kafu. Bog nek me kazni ali ja sigurno tu crkvu više volim nego onaj pop. On je voli zbog obaveze a ja je volim od srca.