Teška pitanja preobučenog radikala

Predsednika muči elita. Zbunjuje ga taj pojam još od onog dana kada je napabirčio potpise „650 intelektualaca“ i sam se, valjda, zapitavši tom prilikom šta tu nedostaje, šta je propustio, i zašto ta elita ne deluje baš tako elitno. Šta je uopšte elita, čemu ona služi, ko je predstavlja, šta joj stoji nasuprot, da li je prava ili lažna, samoproglašena ili priznata, i iznad svega gde je on u svemu tome? Uistinu teška pitanja za jednog preobučenog radikala. A ima u toj priči i neuzvraćene ljubavi: „Da sam im malo pažnje poklonio, voleli bi me“, kaže. Ovako ga ne vole. A on zna, kao što svako zna, da je ta elita koju „prezire“ – građanska Srbija, kojoj je u svom nedostignutom snu želeo da se dopadne, još od vremena kada je vežbao citate Maksa Vebera, nosio naočare bez dioptrije i ubeđivao domaću i međunarodnu javnost u svoju opredeljenost za evropske vrednosti. A naravno, vrlo je neugodno za okolinu kada čovek koji drži apsolutnu vlast počne da uviđa svoje groteskne neuspehe, pa i da uviđa da ga ta elita, koju je hteo da pridobije, neće, niti će ga ikada hteti, ni danas, ni u budućnosti u kojoj će – ako ga uopšte iko upamti – biti upamćen samo kontinuitet njegove moralne bede, od radikalskog potrčka, do lidera najsramnije ulizičke partitokratije viđene na ovim prostorima. A ulizički sistemi, to je vlastodršcu jasno, ne uspevaju da proizvedu neku alternativnu elitu, čak ni sa 650 potpisa, sem ako se pod njome ne podrazumevaju kupci stanova u Beogradu na vodi, politički SNS establišment, lažni doktori nauka i gomila privilegovanih neznalica i profitera mafijaške vlasti. U agresivnom pamfletu objavljenom u Politici, predsednik se zato latio upotrebljivih fraza o „lažnoj eliti“, društvenom parazitizmu i narodnim neprijateljima. Kači na svoje političke protivnike najproizvoljnije etikete. Razbacuje se poređenjima s nacizmom. Pala mu je na pamet eugenika. Zamišlja, u kreativnom naletu, da bi njegovi protivnici neistomišljenike deportovali i smeštali u logore. On, koji se do juče isticao zalaganjem za ubijanje sto za jednog, donosio i sprovodio pogubne medijske zakone, slavio vinovnike genocida. On koji, pod pretnjom otkaza, potrpa hiljade radnika u autobuse, i bespomoćne ih voza po Srbiji, da ni sami ne znaju kuda idu, gde su stigli i kada će se vratiti svojim kućama. Vučićeva vlast ušla je u onu fazu diktatorskih režima u kojoj režim jedino opstaje održavanjem i produbljivanjem društvenog sukoba. Označiti neku pojavu ili pojedinca elitom, u Vučićevoj populističkoj retorici pre svega znači stvoriti pogodan teren za dubinsko cepanje Srbije na pristalice vlasti i njene protivnike, za urezivanje dubokog jaza između voljno ili nevoljno užlebljenih u korumpiranu, mafijašku državu i onih koji takvu državu neće. I premda se Vučićeva vlast nesumnjivo zasniva na održavanju izolovanosti, neznanja i beznađa, nema tu mesta ni za kakve konstrukte o sukobu „elite i plebsa“. Raskol koji Vučić promoviše, ma šta nam saopštavale statistike, daleko je od toga da se može podvesti pod sukob nekakvih viših i nižih staleža, razdeljenih po ekonomskoj moći, demografiji, obrazovanju ili društvenom ugledu. Jedini stvaran sukob, jedini raskol, jeste taj koji postoji između jedne bolesne vlasti i građana Srbije koji se ne mire sa svakodnevno doživljavanim poniženjima. I dok najhrabriji odlaze, jer životi traju i završavaju se, nama koji smo i dalje tu, gde god da smo, preostaje ovaj svet, jedini koji smo, kad se sve sabere, uistinu zaslužili. A čopori se opet udružuju, upadaju na pozorišne predstave, vide svoju šansu u prljavštini i rasulu, u disfunkcionalnom gradu, u zatiranju urbanog identiteta i pamćenja, u posečenom drveću i zagađenim rekama. Napustila nas je Borka Pavićević. NJenim odlaskom ostaje ogromna praznina u svim sredinama gde je podizala mostove između ugroženih i izolovanih normalnosti; svuda gde je postavljala pitanja, kroz umetnost i politički dijalog; tačnije, svuda gde su ona i CZKD promovisali susret nasuprot raskolu, a to svakako prevazilazi i stvarne i fiktivne granice ove unesrećene države. Zapravo, delovanje Borke Pavićević davalo je nadu da su upravo sve te granice fiktivne, ili makar privremene, da su tu da bi bile prevaziđene kroz jezičko zajedništvo i jezičku raznolikost, kroz svest o kulturi koja proizvodi doslednost i doslednost koja proizvodi kulturu. Anatemisana od strane lažnih patriota, proglašavana za stranog plaćenika, za „autošovinistu“ (omiljeni izraz najopskurnije Srbije), Borka je nosila u sebi onu snagu koju samo potpuno bespomoćni u sebi nose: snagu koja krhkost suprotstavlja nasilju. Krhkost punu autentične hrabrosti, od koje strepe i pred kojom se povlače i najkrvoločniji čopori.