U rudniku sopstvene intime

Ajvar je sastavni deo putne torbe srpskog iseljenika. Ta crvena tegla predstavlja onu jednu stvar koju ne možemo da kupimo tamo gde živimo, ne prodaje se po rafovima luksuzno opremljenih samoposluga jer su je pravile mama ili baba. Ajvar je sentimentalna vrednost na ono iz čega potičemo, naš stalni podsetnik da imamo život i tamo negde. Ajvar je metafora naših mnogobrojnih izbegličkih života koja ima ukus i miris, ni nalik ijednom drugom. Ajvar je prvom dugometražnom filmu Ane Marije Rosi dao ime, igrajuću rekvizitu, geografsku i emotivnu odrednicu. Kada premijerno bude prikazan na predstojećem Festivalu evropskog filma na Paliću, kao jedina domaća premijera u takmičarskom programu, Ajvar će nesumnjivo privući publiku najpre melodramskim zamahom, potom i sjajnim glumačkim izvedbama predvođenim Sergejem Trifunovićem i Natašom Ninković, a zatim i netipičnošću priče i još netipičnijom estetikom za jedan srpski film. Nastao u koprodukciji sa Crnom Gorom, u produkciji kuće Biberče i uz podršku Filmskog centra Srbije, Ajvar Ane Marije Rosi počinje ovom premijerom svoj dalji festivalski i bioskopski život. Za NIN, rediteljka predstavlja svoje ostvarenje: „Ajvar je priča o paru koji svoje probleme vuče sa sobom, u koferima na relaciji Stokholm-Beograd-Užice. Možete imena ovih gradova zameniti i nekim drugim srpskim gradovima, i nekim drugim svetskim metropolama, stvari se neće puno promeniti. Govorim o ljudima srednjih godina, generaciji specifičnoj po tome da je stigla da doživi raspad jedne države, promenu sistema vrednosti, nalazi se pogubljena na pola puta između mladosti kad još uvek imaš vremena za nekakav početak, i zrelih godina kada ti vreme ubrzano curi, zajedno sa svim mladalačkim iluzijama i optimizmom. To je priča o paru koji nema decu, što je za njihov odnos značajno, a film ga tretira u drugom planu, takođe kao jednu od specifičnosti te generacije. Da budem jasna, ne bavim se statističkim podacima o negativnom priraštaju i godišnjem broju iseljenika. Samo smeštam jednu ljubavnu priču u okvir. Ili da budem preciznija, kraj jedne ljubavne priče. Pripreme za film su dugo trajale. Kako je izgledalo iznalaženje pravog načina da se ispriča jedna ovakva priča? Imala sam već dugo potrebu da kopam po tom najbolnijem delu intime jednog para, po nečemu što ljudi, po pravilu, žele da zaborave i da idu dalje. Mislim da, kao i u drugim stvarima u životu, bez te katarze nije lako, i nema smisla ići dalje. Film je smešten u poslednjih šest dana njihovog zajedničkog života, u njihovom slučaju, vreme kada mora da pukne taj balon dugog ćutanja, i kad se stvari nazivaju pravim imenom. Što nas dovodi do razloga zašto mi je ta priča važna. Imam osećaj da veliki broj ljudi živi svoje živote po inerciji, ne imenujući problem jer za njega nema rešenje, jer nema snage da popravlja ili nema hrabrosti za počinjanje iznova. To o čemu ćutimo, što potiskujemo i od čega bežimo, to je upravo ono što u velikoj meri određuje naše živote. Izgleda da je uvek teško doći do prvog dugometražnog filma u Srbiji. Koliko je to vama bilo teško, posebno što ste već imali uspešne dokumentarne i kratke filmove? Imam utisak da je teško doći do svakog filma, verovatno ne samo u Srbiji. Prošlo je devet godina od kada je izašao omnibus Neke druge priče. Da je neko tada mogao da mi kaže kada će izaći Ajvar, verovatno bih i ja već bila u nekom Stokholmu. Uloge su pisane za Natašu Ninković i Sergeja Trifunovića i oni su filmu zaista dali jednu dodatnu dimenziju. Kako je izgledao proces nastanka tih likova? I Nataša i Sergej su ljudi sa kojima sam već radila, pritom su oboje odavno uspešni i ostvareni u svom poslu. Nije tu bilo nikakvih iznenađenja. Znala sam zašto želim njih i šta sa njima film dobija. Osim što su sjajni glumci, sa njima je rad uzbudljiv jer imaš odakle da „kopaš“. To je veoma važno, za svaki film, a u ovako intimnoj i suptilnoj drami o odnosu dvoje ljudi, to je neophodno. Da pričaš, da istražuješ, da probaš, da se ne složiš uvek, pa da opet pričaš i probaš. I ne verujem da im je bilo uvek lako. Ali mislim da se taj ulazak u rudnik sopstvene intime isplatio, i da su napravili odlične uloge. Znam da je meni rad sa njima bio dragocen. I važno mi je da kažem, ovo je film sa veoma malo glumaca, ukupno ih je trinaest, što nije baš čest slučaj. I svi do jednog su napravili fantastične uloge. Prvi put sam radila sa Vesnom Čipčić, Mikijem Krstovićem, Brankom Petrić... To su neki ljudi koje neizmerno volim i poštujem, ali nismo do sada snimali zajedno. Bili su čarobni, i u kadru i iza kamere, i hvala im na tome. I po narativu i po stilu, film Ajvar ne liči na domaći film, što je dobro. Koliko je teško danas biti originalan? Nisam u startu imala nikakvu ideju da treba da „ne liči na domaći film“. Niti bi to, samo po sebi, moralo biti nešto dobro. Što se originalnosti tiče, na nju je tek nezahvalno oslanjati se. Nešto drugo je, po mom mišljenju, važnije od puke želje da vidiš nikad neviđeno. A to je, kao i u vašem pitanju, stalno sudaranje sa pretpostavkom šta je to što je naše, šta bi to trebalo da bude domaći film. To vam je isto kao kada vas, na dnevnom nivou, konstantno zatrpavaju informacijama šta je dobro a šta loše, šta je srpsko a šta izdajničko, servirajući vam model srpstva po sopstvenom aršinu nekog izopačenog sistema vrednosti. I onda ispadne da je srpski gledati rijalitije, jer Srbi to najviše vole. Pa neće biti! Možda vole zato što im se servira na tacni uz najagresivniju medijsku kampanju, pa je to postalo model prosečnog srpskog gledaoca, model na kome se temeljno radilo godinama, pa kad dovoljno otupe, više će ih brinuti da li je jovanka sinoć prevarila lazu u farmi, nego da li ima sutra da ostavi detetu pare za užinu. I ne žive baš svi u tom kalupu. Nego? Ima u ovoj zemlji i nas koji ne gledamo „zadruge“ i turske serije. Možda nas je manje, i sigurno jeste, ali nešto govori i činjenica da ogroman broj mladih ljudi odlazi iz ove zemlje bez straha da će im tamo negde nedostajati Stanija. Odlaze najviše generacije koje su najmanje sveta videle, kojima su Bosna i Hrvatska inostranstvo jer su rođeni devedesetih, a nama što ostajemo u ovoj zemlji valja da se naviknemo na ponuđeni model „domaćeg“. Pa ne ide to baš tako... Meni je Ajvar domaći film, da ne može biti domaćiji. Jer ja te ljude poznajem. I oni su Srbija, iako ih se često naziva, sad već odomaćenim, pogrdnim nazivom – drugosrbijanci. Nisam ja nikakvo „drugo“, samo ne pristajem da mi „domaće“ postane lečenje dece SMS-om, onim istim SMS-om kojim se sto puta više novca skupi za glasanje koga će izbaciti iz Farme, nego ko će na transplantaciju u London. Gradovi su okvir u koji smeštate svoju priču. I Stokholm i Beograd, ali i Užice, izgledaju kao metropole, svaka na svoj način. Da li će Beograd izgledati bolje sutra? Važno je da ti gradovi budu tačni i funkcionalni. Nisam želela da ih peglam, jednako kao što nisam želela da nekim ruglom prikazujem razloge njihovog odlaska. Beograd sam većinski snimala na Vračaru, ne zato što je najlepši nego zato što je to milje iz kojeg dolazi moja glavna junakinja. To je Beograd u kom i ja živim, koji dobro poznajem. Slikala sam ono što volim u mom gradu. Snimala sam scene u mom omiljenom kafiću i restoranu. Želela sam da i gledalac voli i taj Beograd i to Užice. Nisu emotivni razlozi uzrok iseljeništva, nećemo to iskaljivati na arhitekturi. Nisam se bavila ni politikom, u onom banalnom smislu. Mislim da je za ovaj film bilo bitnije da ona bude u drugom planu, u funkciji priče. Da me ne biste pogrešno razumeli, političko angažovanje u umetnosti je izuzetno važno, samo to nije ovaj film. Zbog čega je važno da umetnik bude i politički osvešćen, naročito danas? Umetnost je i mera vrednosti, i pokazatelj, i korektiv jednog društva. Ili preciznije – svakog društva. Ona ima veću moć da nam dalekosežno sačuva sećanje ili uvid u neko vreme, događaje i okolnosti od svakog istorijskog arhiva. Ona je opominjući element svake pristojno uređene zajednice. Od umetnosti se očekuje da postavlja pitanja, da sumnja, da kritikuje, da upire prst, da proziva, da upozorava. Tretman umetnosti u jednoj zemlji je mera vrednosti te zemlje. Dobra stvar sa umetnošću je što je se teško zatire, ima snagu potoka koji nađe put. Loša stvar je što kad umetnost svedeš na budžet za kulturu koji je manji od jedan odsto nacionalnog budžeta, postoji realna opasnost da ona neće iznedriti mnogo kvalitetnih stvari, a da će umetnici živeti od tezgarenja jer život košta. Tih 0,6 posto je, takođe, tačan pokazatelj stepena vrednosti umetnosti na lestvici prioriteta jedne zemlje. Bogatije i nešto bolje uređene zemlje neguju svoje disidente u umetnosti. To ne čine zato što ih zakon na to obavezuje, već zato što imaju razvijenu svest o važnosti političkog aktivizma za kvalitet društva u kojem žive. Državi koja to ne prepoznaje, desi se da nedavno sahrani jednu Borku Pavićević, ženu koja je svojim umetničko-političkim delom zadužila ovu zemlju za generacije koje dolaze, i da se niko iz Ministarstva kulture ne oglasi, ne napiše ni slovo o njenoj veličini i značaju, ne pošalje telegram saučešća! Ništa od toga nisu propustili da urade kada je umro popularni pevač narodne muzike... Ali, to je već kulturna politika zemlje koja umetnike deli na one koje vladajuća stranka priznaje za svoje i na one koje ne priznaje. Kako biste onda opisali svoj politički angažman? Nije dovoljno samo snimiti film… Moja politička ideja počiva na levici, ali nikada je nisam tražila u postojećim strankama. Ja nisam pristalica nikakvog partijskog ustrojstva i protivnik sam svake majorizacije u društvu. Ne podnosim teror većine, niti mislim da je većina u pravu samo zato što ih je više. Uverena sam da je slobodan, misleći umetnik samo onaj koji ne zavisi od bilo kog ministarstva, koji nije u službi bilo kakve vlasti niti bilo kakve opozicije. Nema te vlasti koja ne želi da pridobije umetnika za svoju ideju, za svoj cilj. Najgora vlast, po pravilu, ima uz sebe najveće poltrone i najmanje talentovane među umetnicima. Zato je dobro kada, na primer, Tramp vlada kako već vlada, a Meril Strip i DŽordž Kluni ga, na primer, javno preziru. I on ne može da ih ukine iz javnog života, kao što bi neki ovdašnji najradije učinili sa svakim umetnikom koji im se dovoljno ne divi.