Tamna strana rejtinga

Kakav god ishod glasanja bio, visoki zvaničnici UN zabrinuti su zbog dugoročnog uticaja Haradinaja na pokrajinu, napisao je u septembru 2000, tadašnji novinar Nikolas Vud za Gardijan. Na Kosovu su te godine u pripremi bili prvi posleratni izbori, a Vud se u tekstu bavio upravo tvrdnjama Unmika da su američki zvaničnici navodno uklonili dokaze koji povezuju „vodećeg političara” sa vatrenim obračunom, drogom i ratnim zločinima, što je u decembru 2008, sa više detalja procurilo i preko Vikiliksa kao izveštaj nemačkog BND iz 2005. „Ramuš Haradinaj, bivši komandant Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), bio je na Kosovu najvažniji čovek za vojsku i obaveštajce SAD tokom civilnog rata i kampanje bombardovanja NATO-a koja je usledila”, moglo je da se u Gardijanu pročita. Posle obračuna sa porodicom Musaj koja ga je optužila da je neposredno po dolasku NATO-a naredio ubistvo jednog od njihove braće i još trojice muškaraca iz tadašnjeg FARK-a, rivalske organizacije „Oslobodilačkoj vojsci Kosova”, ranjenog Haradinaja navodno su Amerikanci prebacili helikopterom u Bondstil, a potom i u svoju vojnu bolnicu u Nemačkoj. Tri brata Musaj su tada posetili Haradinajevog oca i po albanskom običajima zatražili posmrtne ostatke brata zbog čega je Haradinaj priznao da je u jedan po ponoći otišao kod Musajevih u selo Streoce kod Dečana, kako bi braću sprečio da „ponovo posete” njegovog oca. „Ovo je drugi put ove godine da je Haradinaj uhvaćen u nasilju. Na proleće je bio ranjen i u borbi sa ruskim vojnicima na kontrolnom punktu KFOR-a“ – naveo je Vud. Pisao je o tome da, iako je štetio imidžu svoje stranke pred prve izbore, nije očigledno naneo štetu kontaktima sa američkim vojnicima i političarima. U to vreme su njegovi stranački saradnici u SAD raspravljali o budućnosti Kosova, dok je sam Haradinaj u Vašingtonu bio gost jednog američkog senatora i prikupljao novac. Britanci su ga opisali kao bivšeg komandanta OVK koji „može da isporuči”. Bio im je nezamenljiv u tome da bivšu gerilu što bezbolnije transformiše u čuvare bezbednosti posle rata. Međutim, Vud je podsetio na drugačiju sliku koju je o Haradinaju imalo britansko vojno osoblje. „Jedan bivši vojnik, koji je služio u Kosovskoj verifikacionoj misiji, opisao ga je kao ‘psihopatu’ i optužio ga za terorisanje svojih ljudi i lokalnog stanovništva u iskazivanju lojalnosti prema njemu. .“ Braća Musaj su tada priznala da brinu zbog onog što će Haradinaj „učiniti u narednih nekoliko sedmica”. Podigli su zidove oko kuće u slučaju novog napada i sumnjali su u to da će iko preduzeti akciju protiv njega. „Ništa se neće dogoditi, iza njega su jaki ljudi“, citirao je Vud njihove reči. Do 2005. godine, ubijeni su Sinan, Ismet, Sadik i Đeljadim Musaj. Daut Haradinaj, Ramušev brat je sa još četvoricom proglašen krivim za ubistvo petoro ljudi među kojima je bio i Sinan Musaj. Ramuš Haradinaj je do danas (p)ostao vodeći kosovski političar. Kao što je i devedesetih za kratko vreme kod Albanaca stekao „ratničku slavu” kapitalizujući tada, pored izdržljivosti i smelosti, u svoju korist i sve ono što bi sa druge strane za regularnog vojnika bili pretnja i slabost - to je upravo radio i kao političar tokom ovih 20 godina. Dva puta je po poternici iz Srbije za ratne zločine hapšen - u Sloveniji 2015. i na nemačko-francuskoj granici 2017. i oslobađan. Tri puta se dobrovoljno odazvao pozivu suda u Hagu, dva puta se odrekavši premijerske funkcije - 2005 i prošle nedelje. Dva puta mu je do sada suđeno za ratne zločine (2005-2008, i u delimično obnovljenom postupku 2010-2012), oba puta je oslobođen po nešto manje od 40 tačaka optužnice, drugi put pravosnažno. U haškom zatvoru proveo je skoro četiri godine. U vreme objavljivanja ovog teksta još uvek nije poznato da li će mu se suditi i po treći put. U takvom slučaju moralo bi da to budu navodi drugačiji od zločina za koje mu se već sudilo (počinjenih od 1. marta do 30. septembra 1998), a sa kojima se Haradinaj najviše povezivao u srpskoj javnosti. To je pre svega ratni zločin protiv Srba, Roma i pojedinih Albanaca u području između Glođana i Dečana (Dubrava, Rznić, Ratiš i Dašinovac), izbegličkom logoru Babaloć, te kampu OVK u Jablanici. Haradinaj je odleteo u Hag, gde će prvi put pred Specijalizovanim većem odgovarati na pitanja ovog formalno kosovskog suda, a o čijem se konkretnom radu i kredibilitetu još uvek ne zna mnogo, osim da su u pitanju zločini koji su se na Kosovu i Metohiji dogodili od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000, te da je formiran posle izveštaja prvo evropskog izvestioca Dika Martija, a potom i američkog tužioca Klinta Vilijamsona. Čak i od kada je u šestom pokušaju da se zadovolji pravda za ratne zločine formalno počeo sa radom u junu 2017, ni javnost, a izgleda ni političari ni diplomate, ne znaju mnogo više osim da su poznata imena 34 pripadnika nekadašnje OVK, uglavnom sa višim rangovima koji su dobili pozive za saslušanje. Među njima i Ramuš Haradinaj, na očigledno zaprepašćenje javnosti, a kako je delovalo na vanrednoj konferenciji za medije prošlog petka u Prištini - i njegovo sopstveno. Vidno potresen, sa suzom u oku koju je uhvatio objektiv Kohe, govorio je drhtavim glasom da vraća mandat narodu. Kao što je uradio i 2005. posle samo sto dana te vlade koju je vodio. Osim bitke da mu se tada dozvoli da bude politički aktivan, te da se brani sa slobode, prema više svedočenja, vodila se i bitka za svedoke - neuspešno. Ono što tadašnja tužiteljka suda za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji, pred sam kraj isteka mandata ovog suda nije uspela da uvrsti u optužnicu, ušlo je očigledno u njenu knjigu Gospođa tužiteljka. Poznata je informacija koja se prepričavala iz ove knjige u kojoj Karla del Ponte govori o uništavanju dokaza koje su haški istražitelji prvo prikupili na Severu Albanije, a potom i uništili, pošto je više svedoka povuklo svoja svedočenja, dok sami dokazi nisu ispunjavali standarde suda, tim pre zbog odustajanja svedoka, kao i zbog mandata suda samo za teritoriju Jugoslavije. „…Svedoci su se toliko bojali i bili uplašeni, da čak nisu smeli da govore o prisustvu OVK u nekim oblastima, a kamoli da pomenu stvarne zločine“, piše gospođa tužiteljka. I dok su srpski mediji i drugi izvori listali desetine imena Albanaca tvrdeći da su likvidirani kako ne bi svedočili protiv Haradinaja, te da su likvidacije onih koji bi potencijalno mogli da svedoče, zapravo započete odmah nakon završetka rata, ove navode demantovali su portparoli haškog suda, tvrdeći da nijedna osoba sa spiska svedoka, ili kojoj je Međunarodni sud odobrio zaštitne mere u dva predmeta protiv Haradinaja - nije ubijena, te da je Haški tribunal „ponosan na svoj sistem za zaštitu i podršku svedocima” - za njih 4.000 koliko ih je do 2011 ukupno svedočilo pred Tribunalom a od kojih je 1.000 imalo mere zaštite. Sam Haradinaj voli da istakne da je Del Pontin naslednik - Serž Bramerc, upravo u Beogradu demantovao navode o zastrašivanju svedoka. Početkom ovog meseca rekao je to i u intervjuu autoru ovog teksta. Prilično je opušteno i samouvereno delovao svih ovih godina da se on na sudu za ratne zločine ne može više nikad naći; sasvim suprotno od spekulacija koje su pratile Hašima Tačija, posebno kada se pročita izveštaj Dika Martija. Strašna i tamna slika o Haradinaju ne postoji na Kosovu - za Albance i mnoge visoke međunarodne zvaničnike koji su tokom dve decenije tamo službovali. Posle svakog hapšenja, zatvora, suđenja, na Kosovo se Haradinaj vraćao kao isti ratni heroj iz ’99. i postajao još popularniji. Kada ga uhapse u Kranju, Bazelu, izvedu pred sud u Kolmaru, kada vrati mandat narodu 2005, pa 2019, kada se pojavi u haškoj sudnici, Albanci u njemu uvek iznova vide još veću ljudsku i patriotsku žrtvu nasuprot srpskom zlu i svetskoj nepravdi. Kada uvede carinske dažbine od 100 odsto na srpske proizvode i u tome istrajava, sve dok Srbija ne bude priznala nezavisnost Kosova; kada to čini u vreme dok Kosovo predsedava CEFTA-om; a on i dalje u formalnoj koaliciji sa Srpskom listom ponavlja da takse ostaju; uprkos sve jačim upozorenjima i nezadovoljstvu zapadnih partnera, što zbog blokiranog dijaloga, što zbog neprihvatljive ekonomske i civilizacijske mere… sve to kosovska javnost potiskuje u drugi plan. Kao i to da je trećina ministara u njegovoj vladi pod optužnicama za raznovrsna krivična dela, i još uvek neutvrđen broj istih sedi u kabinetima i na rukovodećim mestima. NJemu su ekonomski nacionalizam i imidž žrtve srpske represije koja se nastavlja i posle rata, podigli rejting sa kojim je uveliko stekao solidnu osnovu za izbore koji su evidentno bili na pomolu i pre nego je dao ostavku. Ako je izvestan još jedan nagli skok Ramuševog rejtinga među Albancima, istovremeno dok za druge počinje da zvoni novo zvono za uzbunu, ovaj je epicentar opasan kondominijumom pitanja koja su za sada bez odgovora. „Zašto Ramuš?” „Zašto sada?” Sva se tiču spekulacija o političkoj pozadini ovog slučaja. Tu je, međutim, najvažnije pitanje: kako to da smo se svi toliko iznenadili time što je jedan sud za ratne zločine poslao poziv komandantu Crnih orlova?