Zlatno doba sa 400 dinara dnevno

Nakon 2000. Srbija je polako počela da izlazi iz statusa države parije, čemu je doprineo i napredak u oblasti ostvarivanja ljudskih prava. Tada su najvažnije međunarodne organizacije - UN, Savet Evrope i EU - počele da daju pozitivnije ocene o stanju u zemlji. No, taj trend jedva da je potrajao deceniju, pa smo od države parije poslednjih godina počeli da klizimo ka novoj problematičnoj odrednici - „zarobljena država“. U ovim našim cikličnim kretanjima, najveću pažnju po pravilu privlače tzv. ljudska prava prve generacije - građanska i politička. To je, vremenom, postao glavni kriterijum za ocenjivanje spremnosti neke države za članstvo u EU. Kada je reč o ljudskim pravima druge generacije - ekonomskim, socijalnim i kulturnim - kamen temeljac njihove međunarodnopravne zaštite postavljen je 1966, usvajanjem Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima od strane Generalne skupštine UN. Pakt je ratifikovalo ili potpisalo 170 od 193 države članice UN. Bivša SFRJ je među prvima to učinila, 1971, a Srbija je članstvo nasledila preko SR Jugoslavije. Koje su to glavne zamerke na stanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava danas u Srbiji? Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava UN, telo nadležno za praćenje primene Pakta, Srbiji zamera, na prvom mestu, to što ne prikuplja i ne obrađuje na sistematski način podatke koji su neophodni za praćenje ostvarivanja ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Primera radi, ne postoje jedinstveni registar povreda na radu, baza usluga socijalne zaštite koje se pružaju i evidencija slučajeva nasilja nad ženama, dok neke podatke od ključne važnosti (o apsolutnom siromaštvu) državni organi i ne objavljuju. Rodna ravnopravnost – korak napred, dva koraka unazad Pakt obavezuje države potpisnice da obezbede jednako pravo muškaraca i žena na korišćenje svih ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Novi zakon o rodnoj ravnopravnosti zarobljen je već dve godine u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, iako je Akcionim planom za poglavlje 23 planirano da bude usvojen 2016. Možda je i bolje da tamo ostane jer nacrt zakona, nakon „popravki“ Ministarstva, sadrži niz odredbi koje odstupaju od međunarodnih standarda i principa i umanjio bi već stečena prava. Uprkos preporuci Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava UN da omogući delotvorno i redovno funkcionisanje nacionalnih mehanizama u oblasti rodne ravnopravnosti, od 2014. kontinuirano se urušavaju institucionalni mehanizmi za rodnu ravnopravnost. Na prvoj sednici Skupštine nakon izbora 2014. donet je Zakon o ministarstvima, kojim je ukinuta Uprava za rodnu ravnopravnost uz obrazloženje da nije prioritet s obzirom na ekonomsku situaciju u zemlji. Istim Zakonom formirane su tri nove uprave: za brzi odgovor, za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama i za dijasporu. Tri godine kasnije, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja preuzima poslove u oblasti rodne ravnopravnosti i njegov prvi korak bio je zahtev da se sa sednice Vlade povuče Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti koji je Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost usaglasilo sa organizacijama civilnog društva. Ni u poslednjem, trećem, kao ni u prethodnom periodičnom izveštaju Srbije Komitetu za ekonomska, socijalna i kulturna prava nema odgovora na preporuke da je potrebno uraditi analizu faktora koji uslovljavaju ulazak i ostanak žena na tržištu rada, da se sprovedu reforme kojima bi se ukinule zakonske odredbe koje održavaju rodnu diskriminaciju i da se uvedu rodno osetljive politike zapošljavanja. Podaci govore da država Srbija u oblasti rodne ravnopravnosti ili nije ništa uradila ili je radila suprotno preporukama Komiteta. Na nepovoljniji položaj žena na tržištu rada i nejednake mogućnosti za uključivanje u radnu snagu ukazuje rodni jaz u stopama zaposlenosti (značajno veća stopa zaposlenosti muškaraca nego žena) u svim starosnim grupama i na svim nivoima obrazovanja. Zbog ograničenog pristupa formalnom sektoru, žene su više nego muškarci angažovane u neformalnom sektoru, najčešće kao neplaćeni pomažući članovi domaćinstva. Žene zarađuju manje nego muškarci - rodne nejednakosti u zaradama postoje u većini sektora delatnosti, u istim zanimanjima, u javnom i privatnom sektoru i na istim nivoima obrazovanja. Nemogućnost usklađivanja poslovnog i porodičnog života mnoge žene ostavlja van tržišta rada što potvrđuju podaci o izraženom rodnom jazu u stopama neaktivnosti. Nedovoljni kapaciteti predškolskih ustanova otežavaju zaposlenim ženama usklađivanje poslovnog i porodičnog života - u jaslicama ima mesta samo za dvoje od petoro dece uzrasta od 6 meseci do tri godine, a predškolskim obrazovanjem obuhvaćeno je samo 39% dece uzrasta od 4 do 5,5 godina. Postojećim pravilnicima za prijem u predškolske ustanove prednost imaju zaposleni roditelji tako da ukoliko je zaposlen bar jedan roditelj, a to je najčešće muškarac, majka će biti prisiljena da ostane sa detetom zbog nedovoljnih kapaciteta predškolskih ustanova. Položaj žena na tržištu rada pogoršan je uvođenjem mera štednje, pri čemu prilikom donošenja zakonskih dokumenata kojima su smanjene zarade i uvedena zabrana zapošljavanja na neodređeno vreme, nije analiziran rodni ili socijalni uticaj ovih mera. Ove mere su po svojoj prirodi diskriminatorne budući da su najviše pogodile žene koje čine većinu zaposlenih u dva najveća sektora – prosveti i zdravstvu. Čemu se možemo nadati u narednom periodu u pogledu unapređenja rodne ravnopravnosti? Reklo bi se malo čemu budući da kreatori politika ne razumeju šta je to rodna ravnopravnost. U Srbiji se smatra uspehom to što je, po Indeksu rodne ravnopravnosti, ispred nje u Evropi 21, a iza samo sedam država. Vlada povećava socijalnu nesigurnost Kada je reč o pravu na socijalno obezbeđenje, uključujući i socijalno osiguranje, Komitet UN traži od članica Pakta da imaju jedinstvenu nacionalnu strategiju za primenu prava na socijalnu sigurnost. Poslednji krovni dokument ove vrste u Srbiji bila je Strategija za smanjenje siromaštva koja je istekla još 2010. Nakon toga je 2016. usvojen dokument koji bi se mogao nazvati krovnim u oblasti socijalne sigurnosti - Program reformi politike zapošljavanja i socijalne politike u procesu pristupanja Srbije EU. Međutim, prema nedavnom izveštaju Vlade, u oblasti socijalnog uključivanja i socijalne zaštite ispunjeno je samo 12 od 42 mere, dok su u oblasti penzija ispunjene samo dve mere od njih14. Vlada je u najnovijem izveštaju o primeni Pakta dala odgovor na samo dve od pet preporuka iz ove oblasti i ostala je nema na više puta postavljeno pitanje o broju lica koja ne ispunjavaju uslove za starosne ili invalidske penzije. Prema podacima sa poslednjeg popisa i nezavisnim procenama, znamo da ima više od 200.000 takvih lica. Postavlja se pitanje, zašto Vlada ćuti na temu obezbeđivanja ostvarivanja prava na socijalnu sigurnost svim građanima i građankama, u skladu sa obećanjem datim pred celim svetom? I nije tu reč samo o obećanju - prema Ustavu, odredbe Pakta (kao i svih ratifikovanih međunarodnih ugovora) „sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju“, tako da je to kao da država krši sopstveni ustav i zakone. Kao da to sve nije dovoljno, tek smanjenje penzija 2014. nije bilo u skladu sa odredbama Pakta i njegovim tumačenjima od strane Komiteta UN, koji smatra da nisu opravdana „arbitrarna i neopravdana ograničenja postojeće pokrivenosti socijalnom sigurnošću“, da na socijalnu sigurnost treba gledati kao na javno dobro i da bilo kakve retrogradne mere u tom pogledu treba da budu strogo zabranjene. Srbija nije dostavila ni podatke o broju slučajeva zlostavljane dece (dupliran je poslednjih nekoliko godina), što posebno zabrinjava jer se kasni sa usvajanjem nove strategije za prevenciju i zaštitu dece od nasilja. Komitet UN je zabrinut i zbog preovlađujuće diskriminacije protiv romske populacije i nedostataka u primeni nacionalne strategije za njeno socijalno uključivanje. Pritom, apostrofira se ograničen pristup socijalnoj zaštiti za romsku populaciju i skreće se pažnja na to da države moraju učiniti sve da uklone faktičku diskriminaciju koja se ogleda u otežanom pristupu javnim resursima u cilju ostvarivanja garantovanih prava. Šta to u praksi znači? To znači da pripadnici romske populacije - prema nekim istraživanjima, oko četvrtina njih koji su pokušali da ostvare pravo na dečiji dodatak - odustaju od pokušaja da ostvare svoja prava jer su im zaposleni u centru za socijalni rad usmeno saopštili da ne ispunjavaju uslove ili zbog toga što su im administrativne procedure previše komplikovane ili preskupe. Čak i kada ugroženi pojedinci i porodice ostvare pravo na socijalnu pomoć (a takvih je, prema najnovijim podacima, sve manje), ona je nedovoljna da pokrije minimalnu potrošnju. Primera radi, pojedincu će i pored pomoći države i dalje nedostajati oko 3.000 dinara mesečno da dostigne liniju siromaštva. Na sve to, Vlada ovih dana predstavlja izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti kojima će još više otežati pristup ugroženih novčanim davanjima u socijalnoj zaštiti, uslovljavajući njihovo korišćenje, između ostalog, učešćem u javnim radovima. U skladu sa tom filozofijom je i Nacrt nedavno objavljene nove strategije socijalne zaštite kojim se ne predviđa ni jedan jedini dodatni dinar za ceo sistem socijalne zaštite, uprkos tome što barem polovina od pola miliona onih koji žive u apsolutnom siromaštvu ne dobija novčanu pomoć od države, iako ima puno pravo na to. Ovi potezi na domaćem planu, kao i otvoreno ignorisanje jasnih zahteva Komiteta UN, koji je pozvao Srbiju da poveća naknade za socijalnu pomoć, predstavlja nedvosmisleno opredeljenje Vlade da ne poštuje vladavinu prava na međunarodnom planu - a time i u našoj zemlji. Privredni rast i svakodnevica – paralelne stvarnosti Svakodnevne vesti o ekonomskom napretku, rastu BDP i nikad boljoj situaciji na tržištu rada navele bi nas na zaključak da građanke i građani ostvaruju pravo na životni standard koji prema članu 11. Pakta podrazumeva odgovarajuću ishranu, odevanje i stanovanje, kao i stalno poboljšanje životnih uslova. Pozitivni pokazatelji ekonomskog rasta i pokazatelji tržišta rada (rast zaposlenosti i pad nezaposlenosti) ne odražavaju se na životni standard stanovništva. Od 2013. do 2017. broj stanovnika koji su u riziku od siromaštva povećan je za 45.000, na 1.795.000. Godinama, nezaposleni su najbrojniji među siromašnima. Uprkos tome što je svaki drugi nezaposleni siromašan, država ne preduzima nikakve mere da im obezbedi zaštitu: svega 5% nezaposlenih prima naknadu za nezaposlenost, a većina njih naknadu prima do šest meseci u iznosu manjem od 15.600 dinara, koliko je prag rizika od siromaštva. Uporedimo li siromašne u Srbiji u merama relativnog siromaštva sa siromašnima u evropskim zemljama, pored toga što smo u Evropi na prvom mestu po stopi rizika od siromaštva, dobijamo sledeću sliku: siromašni u Srbiji imaju 5,7 puta manju kupovnu moć od siromašnih u Luksemburgu i tri puta manju od siromašnih u Sloveniji. Građani Srbije koji nisu siromašni u Srbiji, jer im je prosečan dohodak jednak medijani, u 26 evropskih država bili bi ispod linije siromaštva. Kako svoj životni standard procenjuju sami građani, kakva je subjektivna ocena siromaštva? Dve trećine domaćinstava veoma teško i teško sastavlja kraj sa krajem, takvih je među statistički siromašnima 80%, a među statistički „nesiromašnima“ više od polovine. Koliko je potrebno za adekvatan životni standard (odgovarajuću ishranu, odeću, stanovanje...) ne znamo, nema podataka. Ponovo statistički, fiksna potrošnja neophodna za zadovoljavanje minimalnih životnih potreba definisana je kao linija apsolutnog siromaštva i uključuje hranu, obuću, odeću, stanovanje, zdravstvo, obrazovanje, troškove prevoza, rekreaciju, kulturu, ostala dobra i usluge i za jednu odraslu osobu u 2017. iznosila je 12.045 dinara ili 400 dinara dnevno. Sa 400 i manje dinara dnevno u Srbiji živi pola miliona stanovnika. Ekonomski napredak i rast BDP za svakodnevni život ovih ljudi ne znače ništa. Daleko je pravo na zdravstvenu zaštitu za sve Potrošnja na zdravlje po stanovniku u Srbiji je više nego upola niža od evropskog proseka, dok na troškove za zdravlje iz sopstvenog džepa ide za trećinu više sredstava od evropskog proseka. Naročito je teška situacija u ruralnim područjima, što je delom posledica zabrane zapošljavanja u javnom sektoru i sve većeg odlaska lekara i medicinskog osoblja na rad u inostranstvo. I Evropska komisija je ove godine u izveštaju o Srbiji upozorila na to da u sektoru zdravstva još uvek nije primenjen nacionalni plan za upravljanje ljudskim resursima. Komitet UN je takođe izrazio zabrinutost zbog neodgovarajućeg budžeta za sistem zdravstvene zaštite i ograničenog pristupa zdravstvenim uslugama. Prema tumačenju ovog tela, zaštita osetljivih članova društva mora biti obezbeđena čak i u vreme izrazite oskudice finansijskih resursa, a od 26 primenjene su samo dve mere planirane Programom reformi politike zapošljavanja i socijalne politike u oblasti zdravstvenog sistema. Vlada se nije preterano osvrtala ni na preporuke Komiteta UN, jer je odgovorila, i to delimično, samo na jednu od šest preporuka. O odnosu Vlade prema uspostavljanju vladavine prava, nažalost, najbolje govori njeno nepoštovanje socijalnih prava svih građana i građanki u skladu sa međunarodnim standardima.