Tviterom protivu otmičara

Zanimljivo je, deluje novo, ali teško se razume: grupa uglednih ljudi, istaknutih u različitim oblastima života, okupila se u nešto što je neformalno, ali ima ime, što ima ambicije da utiče na politički život, ali neće na izbore, i što je, oštro se suprotstavljajući ukupnom delovanju i pojedinačnim potezima vlasti, uspelo da zbuni – opoziciono orijentisani deo javnosti. Počelo je martovskim fotografijama „čajanki“ nekoliko izrazito kritički nastrojenih intelektualaca, objavljenih po društvenim mrežama i odmah su krenula nagađanja o pripremi nove stranke. Odgovori učesnika na upite pojedinih medija o namerama, bili su šturi i nedorečeni - saznali smo samo da je reč o neformalnoj grupi, čiji članovi još uvek samo razgovaraju o načinima delovanja. Vremenom je broj članova grupe rastao, ali uvek su tu bili glumci Nikola Kojo i Radoslav Milenković, arhitekta Dragoljub Bakić, akademik Dušan Teodorović, sociolog Jovo Bakić, karikaturisti Dušan Petričić i Predrag Koraksić, bivša predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović Škero, pisac Filip David, istoričarka Dubravka Stojanović... Pojavilo se, potom, i ime neformalne grupe - Samoodbrana. I pokazalo se da to „nešto novo na javnoj sceni“ nije baš samo debatni klub, mada još uvek nije ni pokret: članovi Samoodbrane protestovali su ispred Skupštine i zgrade Predsedništva Srbije zbog verbalnih napada na novinarku dnevnog lista Danas Snežanu Čongradin i poverenicu za ravnopavnost Brankicu Janković. Istovremeno, pojavile su se profesionalno rađene fotografije i tvit Nikole Koja: „Kad je politička borba, onda političari. Kad je okupacija, onda #samoodbrana. Branite drveće, čast, zdravu pamet, život... ovo poslednje baš i ne vredi bez ovog pre... Srećno!“ Bilo je to dovoljno za Tviter pozdrave i podršku, ali i cinizam („ruše vlast fotografijama“). Nije izostala ni misterija i prateća nagađanja: kome pripada lakat osobe koja se ne vidi na fotografiji? Da li je reč o Radovanu Spasojeviću, na Tviteru poznatom kao @sikirce, koga je bilo na nekim ranijim fotografijama i čije pojedine stavove je dosta teško povezati sa ostalim članovima grupe? Sergej Trifunović se pobrinuo za nešto što je mnogima zaličilo na parodiju: lider Pokreta slobodnih građana tvitnuo je fotografiju sa grupom prijatelja, uz prateći tekst: „Dok nam bacaju kosku da se glođemo oko izbora, naša novoformirana grupa `Samoishrana` ima konsenzus za izlazak na janjetinu“. Ni posle toga, u još jednom krugu objašnjavanja namera Samoodbrane, od članova nismo saznali mnogo više od tvrdnji da je reč o okupljanju pojedinaca koji nemaju nužno iste stavove, da nikakvo učešće na (predstojećim) izborima ne dolazi u obzir i da je ključna ideja u nekoj vrsti ohrabrivanja ljudi da se uključe u borbu za slobodu i demokratiju. „Mi smo odlučili da, kao pojedinci sa svojim biografijama, založimo ugled i čestitost da ohrabrimo ljude da budu slobodni. Da pokušamo da ovo društvo učinomo makar mrvicu plemenitijim, makar mrvicu nade da damo ljudima da će jednom stvarno moći na izborima da se bira odgovorna vlast koja će snositi posledice za ono što čini“, rekao je, na primer, Rale Milenković odgovarajući za N1 na pitanje o namerama Samoodbrane. A u verziji arhitekte Bakića namera je „otvaranje očiju građanima“, „buđenje savesti glasačima“, „oslobađanje glasača straha“... Članovi Samoodbrane složni su kad odgovaraju na pitanje o planu delovanja – svi kažu da ga još uvek nemaju. Akademik Dušan Teodorović u intervjuu Istinomeru ostavio je dosta širok prostor za spekulacije: „Možda će Samoodbrana da preraste u pokret, partiju ili grupu građana koja se okuplja oko sličnih ideja i izlazi na neke izbore u budućnosti“, rekao je akademik, navodeći „rušenje Vučićevog režima i istinsko menjanje Srbije“ kao osnovni cilj grupe. Oko sredstava, međutim, već postoji neslaganje: dok se nekoliko članova grupe izričito izjasnilo za bojkot predstojećih izbora, s obzirom na uslove u kojima će, očigledno, biti održani (Milenković, Teodorović, Petričić...), Filip David se založio za učešće („Ne vidim neke koristi od bojkota izbora, kao ni od bojkota Skupštine, jer se tako sužava mogućnost prisustva u javnosti“). Upravo u tom neslaganju, ali i drugim različitim stavovima, kao i u ukupnom nedostatku jasne političke ideje u novoj organizaciji, Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, vidi argument za tezu da Samoodbrana predstavlja „kratkotrajni projekat“. Ali i takav, kaže, ima smisla ako je reč o pokušaju da se premosti leto. Milivojević ocenjuje da su potpisnici Sporazuma s narodom „spustili gard“ i da postoje hepeninzi i otvaranje tema koje jesu zanimljive, koje, međutim, dopiru samo do uzanog kruga ljudi (paraškolstvo, ulazak službi u svaku poru života...). „U tom smislu, organizacija antirežimski ekstremnije orijentisanih ljudi ima smisla za držanje tenzija, jer je potrebno građanima nuditi različite oblike prisustva opozicije da bi našli nekog ko im je zanimljiv“, kaže Milivojević. On ocenjuje da su formiranjem Samoodbrane, intelektualci koji nisu zadovoljni opozicijom dobili novu ponudu, ali ističe da je potrebna još jedna vrsta „samoodbrane“, odnosno neki oblik organizovanja koji bi bio namenjen ljudima koji stvaraju – malinarima, žeteocima, radnicima… Dok se čeka neka takva organizacija, recimo i to da u ovoj koja jeste formirana, Milivojević osim samoodbrane od mehanizama vlasti Aleksandra Vučića vidi i – odbranu od „onih koji su bacili sidro na opozicionoj sceni“. Ovaj sagovornik, naime, govori o mogućoj nameri popravljanja sopstvenih pozicija u okviru nekog opozicionog bloka, „jer nije isto biti na vrhu ili na repu nečega“. Drugim rečima – Milivojević može da zamisli neke buduće razgovore Samoodbrane sa postojećim opozicionim akterima. „Dugoročno, ne bi bilo dobro insistiranje na tolikom partikularizmu. Trebalo bi grupisati sve koji streme ka istom cilju pred izbore i to u svakoj varijanti, bilo da se ide na bojkot ili ne“, kaže Milivojević. Za njega bi optimalne bile tri kolone, uz sporazum o nenapadanju, odnosno neka vrsta prećutne koalicije. Dejan Bursać, istraživač na Institutu za političke studije, kaže da bi, u slučaju da je opozicija ujedinjena, imalo smisla formiranje Samoodbrane kao njenog „intelektualnog“ krila. Takođe, ukoliko bi Savez za Srbiju odlučio da bojkotuje izbore, eventualna podrška bojkotu od Samoodbrane dala bi toj odluci veći značaj. Ali, za sada, uz sve ideološke nejasnoće i podeljenost u stavu prema bojkotu kao trenutno ključnom pitanju, ovaj sagovornik vidi više razloga da nova organizacija zbuni ljude, pa čak i njihovu najdirektniju potencijalnu ciljnu grupu („urbane, obrazovanije ljude, korisnike društvenih mreža“). I Bursać i Milivojević govore o razlici između principijelnosti u stavovima i praktične politike. „Kako će bez ikakve infrastrukture da šire svoje stavove sem na društvenim mrežama“, pita Bursać i podseća da Tviter, društvena mreža na koju pripadnici Samoodbrane obraćaju najveću pažnju, u Srbiji, zapravo, okuplja dosta uzak krug ljudi. U značajno promenjenim okolnostima (pojava interneta, na primer) dosta je teško porediti Samoodbranu sa nekim ranijim oblicima učešća intelektualaca u političkom životu – sa nekadašnjim Beogradskim krugom, recimo, iz vremena ranih devedesetih. Ipak, valja primetiti jedan „detalj“ iz vrlo skore prošlosti: na primeru podrške Saši Jankoviću, naime, Bursać je uočio da intelektualci baš i ne prihvataju najbolje realnost političkog života. „Čini mi se da su navikli na brza rešenja, razočaraju se ako se sve ne reši na jednim izborima, a rušenje stabilne, dobro utemeljene vlasti je proces koji traje pet, deset godina, pa čak i više“, kaže ovaj sagovornik podsećajući na to kako su se Jankovića brzo odrekli oni koji su ga sopstvenom podrškom bukvalno izgurali na predsedničke izbore. U kontekstu priče o eventualnoj podršci Samoodbrane nekim političkim akterima, Bursać postavlja i pitanje koliko uopšte ta vrsta podrške znači? Prema njegovom mišljenju, pre se može govoriti o balastu: jer, teško je zamisliti nekog političkog lidera kome bi odgovarali da nad glavom ima grupu intelektualaca koji imaju zahteve, ali ne i odgovornost. Mnogo je, dakle, nepoznanica vezanih za Samoodbranu – i šta im je plan, i da li ga uopšte imaju, i koliko će se cela priča menjati „u hodu“ i koliko pojedini nastupi, poput „revolucionarnih“ izjava Jove Bakića privlače, a koliko plaše ljude... Još je više otežavajućih okolnosti koje predstoje delovanju novog igrača na javnoj sceni – počev od onih koje pogađaju sve opozicione aktere, preko onih specifičnih, proisteklih iz individualizma, s jedne, i političkog neiskustva, s druge strane, pa sve do potencijalnog sukoba sa aktuelnim igračima koji se obraćaju sličnoj populaciji (kao glavni potencijalni konkurent najčešće se navodi Trifunovićev PSG). Istovremeno, međutim, tu su i brojni razlozi za uverenje da bi predstavnicima vlasti mnogo više odgovaralo da se članovi novoudružene ekipe bave isključivo svojom osnovnom delatnošću, umesto što, na razne načine, podrivaju sliku sveta koju kreira vladajuća propaganda: ne samo da ih je sam Aleksandar Vučić stavio na spisak ljudi koje proziva u javnim nastupima i da se njihovim ocrnjivanjem bave i poslanici vladajuće većine u Skupštini Srbije, već se nastavlja serija što zabrana, što ometanja izložbi i tribina na kojima se pojavljuju neki od članova Samoodbrane. I nema nagoveštaja da bi se od opasnog manira koji vodi sve dubljoj i opasnijoj podeli društva moglo odustati. Naprotiv.