Dijalog jeste mrtav

Ramuš Haradinaj uzdao se u Hag. Kao što se drugi lideri namučenog balkanskog regiona uzdaju u lako manipulisanje manjkom informacija o ekonomiji, sportskim rezultatima (koji će im omogućiti grljenje sa obnaženim fudbalerima - herojima) i raspirivanjem nacionalnih tenzija Haradinaj će, tri u jedan, efekat dobiti svaki put kad dobije poziv da se izjasni o zločinima nad Srbima koje je, po sopstvenim priznanjima, počinio. Odande se on već dva puta načinio predsednikom kosovske vlade, a verovatno će i treći put, s jeseni, na vanrednim izborima. Hag je kosovskom premijeru nepresušan izvor popularnosti, ma šta on tvrdio da je bio njegov motiv da se odazove pozivu Specijalnog tužilaštva pri sudu za zločine OVK. Odlučivši da podnese ostavku na mesto premijera da bi se odazvao pozivu tužilaštva, koje je do sada ispitalo pedesetak uglavnom anonimnih osumnjičenih, Haradinaj je zapanjio javnost. A onda se ispostavilo da on ima nameru da vladu vodi do novih izbora. Šarada koju je priredio novi je manevar u njegovoj dosadašnjoj tehnologiji vlasti, ali ne i nenadan s obzirom na ujednačenost rivalstva koje je na snazi u kosovskoj politici trenutno. Haradinaj je, međutim, svojim postupkom obezvredio i sud i njegovo buduće delovanje, poručivši svojim postupcima po povratku - da odazivanje u svojstvu osumnjičenog nije ni bilo vredno ostavke. Prema pisanju Gazete ekspres, od tužilaštva bi poziv do kraja leta trebalo da dobije ukupno 80 pripadnika Udruženja veterana OVK, ali oni se, po Haradinajevom povratku - kao da se ništa nije desilo - mogu osećati komotnije, jer je izvesno da po politiku Kosova odluke iz tog suda neće imati ni izbliza onakvo dejstvo ni ucenjivački kapacitet kakav je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju imao po Srbiju. Osim toga, tempiranje trenutka, politički podobnog, da se ovaj sud formira, odlaganja početka njegovog rada u skladu sa tempom koje su diktirale dnevnopolitičke prilike u Prištini, ne uliva poverenje da će njegov rad biti manje politizovan od njegovog starijeg rođaka u Hagu. Nije objavljeno za koje će delo možda biti optužen Haradinaj, ali se ovaj od nečeg branio ćutanjem. Negirao je da je ostavku podneo zbog pritisaka SAD i EU zbog stavova koje zastupa u dijalogu sa Beogradom. „Tarife se ukidaju uz priznanje... Granice Kosova nisu sporne i nema diskusije o teritoriji i granicama, sporazum sa Srbijom treba da se postigne uz uzajamno priznanje u postojećim granicama, jer Kosovo ne može da dozvoli tvorevine kao što je Dodikova republika - to dovodi Rusiju na Kosovo“, objasnio je toliko i o ZSO. Nonšalantan pristup Specijalnom sudu Haradinaju omogućava iskustvo. On se uzda i u dve oslobađajuće presude, bez obzira na to što iz „Dodikove republike“ stižu dokazi o njegovoj umešanosti u ubistva i trgovinu organima poznatim kao slučaj „Žuta kuća“. Agencija SRNA objavila je dokument iz koga proizlazi da su i službenici Unmika znali za zločine u kojima je Haradinaj bio jedan od glavnokomandujućih. Prvi put, pred Tribunalom u Hagu, Haradinaj je optužen 2004. tek stotinu dana nakon što je postao predsednik kosovske vlade. Odande se oslobođen vratio 2008, a dve godine kasnije primio je suženu optužnicu i poziv za ponavljanje suđenja. Krivice za zločine nad civilima na KiM oslobođen je 2012. Iako na izborima 2014. njegova Alijansa za budućnost Kosova ima manje od deset odsto glasova, Haradinaj se za manje od tri godine oporavlja tako dobro da na izborima 2017. predvodi koaliciju sa partijom kosovskog predsednika Hašima Tačija. U takozvanoj koaliciji PAN Haradinaj je pojedinačno najuticajnija ličnost, iako je njegova stranka slabija po snazi od Tačijeve DPK i Inicijative za Kosovo, koje su uz još devet partija činile pobednički savez sa osvojenih 34 posto glasova. Već tada pokret Samoopredeljenje ima svega 45.000 (ukupno dvesta hiljada) glasova manje, u procentima 28 posto birača. Rezultatom treće koalicije, predvođene Demokratskim savezom Kosova koji je dobio 25,5 posto glasova, započinje klackanje na stolici u koju je sela nova vlada. Tim pre što je, do neophodnog 61 poslanika vlada, čija su, verovalo se, dva najvažija zadatka bila demarkacija granice sa Crnom Gorom i formiranje Zajednice srpskih opština, došla uz pomoć deset srpskih poslanika. ZSO nije formirana, ali jeste vojska Kosova i započet je rat taksama, te bi Srpska lista bila u deficitu izgovora da, nakon narednih izbora, iz ma kog razloga podrži staru, buduću vladu. Rat između dvojice koalicionih partnera nije ni prestajao, a zaoštrio se uvođenjem taksa od sto posto na robu iz centralne Srbije i iz BiH, pre više od osam meseci, čemu se kadrovi DPK od početka protive. Kadri Veselji, trenutni predsednik DPK i skupštine Kosova i nedavno je ponovio da ta mera više nema smisla za Kosovo i da je treba ukinuti. Tači, iako trenutno manje uticajan od Haradinaja, još uvek ostaje potreban Zapadu da isporuči obećano u dijalogu sa Srbijom, a taksama dobija samo klipove u točkove. Bilo da je odlazio ili dolazio iz Haga, Haradinaj bi uvek politički profitirao. Zato prvi utisak - da je ostavku podneo da bi se tako izbavio iz situacije sa taksama, da bi, ako je pritisnut od spoljnih podupirača nezavisnosti Kosova i svojih najvećih partnera, on pred biračima ipak ostao taj koji se Srbiji neprikosnoveno suprotstavlja i ne posustaje u ostvarivanju državnosti - sigurno nije nerealan. Ali ostavka još uvek nije „verifikovana“, jer rejtinški tesnac, u kome se kad se meri sa drugim rivalima, njemu nameće odluku da izborima upravlja sa pozicije institucionalne prednosti. Na sednici zakazanoj po povratku iz Haga samo njegovi ministri su bili voljni da vlada nastavi sa uobičajenim radom do izbora. Takmaci iz DPK i drugi zahtevali su da se do izbora donose samo hitne odluke, a Haradinaj je odgovorio pozivom Ustavnom sudu da rastumači zakonski vakuum i Tačiju da raspiše izbore. Donekle, slična igra odvija se istovremeno i u Beogradu. Nenad Popović, ministar za inovacije, pozvan je tobož da napusti Vladu, ne samo od predsednice Ane Brnabić, koja ga je upozorila da je put EU zvanična politika Srbije, nego i od nekih (takođe tobožnjih) opozicionih stranaka poput LDP i LSV, nakon što je saopštio da je „jasno da je Briselski sporazum mrtav i da evropskih integracija Srbije više nema“. Predsednik Srpske narodne partije predložio je da se Srbija okrene očuvanju Ustava i Rezolucije SB UN 1244 “oslanjajući se na svoje prijatelje i saveznike Rusiju i Kinu”. Popović nije izrekao nikakvu novost (ocenu o briselskom dijalogu često iznose i drugi predstavnici vlasti) a diskusija koju je pokrenuo njegov vrednosni sud - da je potrebno okretanje Rusiji - pokazaće raspoloženje javnosti prema kosovskom problemu, bilo da je sukob u Vladi režiran ili ne. Podaci o intenzitetu i slojevima tog raspoloženja bili su uvek, naročito sad, preko potrebni vlasti koja to želi i da ostane. Jer nakon izbora na Kosovu, slede izbori u Srbiji i šanse da se dijalog, koga nije bilo faktički od početka 2017, vrati starom formatu postaju minimalne. Dva pokušaja vodećih članica EU - Nemačke i Francuske - da nastave dijalog su propala, a one još uvek imaju interes u tome da sačuvaju svoju mentorsku poziciju i da se, makar formalno, u dijalog ne uključuju SAD i Rusija. Jer bez potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma i spoljna politika nove Komisije EU bila bi neuspešna i nerelevantna. Poslednji sporazum između Beograda i Prištine (o energetici) potpisan je novembra 2016, godine, a između ostalog i zbog prethodnih izbora „tačka je mrtva“ dve godine. Tom činjenicom ostaće ucenjena i slobodna volja građana na izborima, kako u centralnoj Srbiji, tako i na Kosovu.