Srećni gubitnici

Beogradski Bulevar Milutina Milankovića već se sasvim profilisao kao novi poslovni centar grada, na čijim se trotoarima u pauzama radnog vremena čuje mnogo engleskog jezika i profesionalnog žargona finansijskog i IT biznisa. Ali i u drugim delovima Novog Beograda takođe je živahno, samo u različito vreme. Na primer, ako u sumrak prošetate Japanskom ulicom u bloku 60 na Novom Beogradu, možete pomisliti da hodate Frimont avenijom u Las Vegasu. Naime, tamo se na potezu od nekih 1.300 metara nalazi čak 10 kockarnica. Ali začudo njihovo bujanje nije kao u posleratnoj Americi pokrenuo neki opskurni lik mafijaškog pedigrea poput Bagzija Sigla, već jedno srpsko državno preduzeće. Naime, više od polovine tog niza slot klubova, kazina, kockarnica i kladionica izgrađen je na takozvanim blokovskim skloništima, kojima upravlja istoimeno Javno preduzeće. A pošto posao dobro ide, u planu su i novi ovakvi objekti, saznaje NIN. Reč je o takozvanom zaštićivanju nadgradnjom, kojom se na ravne ploče blokovskih skloništa nadograđuje sprat i zatim se taj prostor oglašava i izdaje u zakup kao poslovni. I sve bi naravno bilo u redu da zajednica koja je izdvajanjem 3 odsto sredstava predviđenih za gradnju prepoznatljivih nebodera u okolnim ulicama Jurija Gagarina, Nehruovoj i naselju Dr Ivan Ribar ima nešto od tog posla, sem porodičnih problema i glavobolja zbog izgubljenog novca, vremena i poverenja. Javno preduzeće Skloništa sa svojih 120 zaposlenih, redovno pravi gubitke - za 2019. se predviđa manjak od 110.000.000, što je približno jednako rezultatu koji je napravljen i prošle godine, ali redovno isplaćuje plate u prosečnom iznosu od 74.000 dinara. Naravno to nisu nadoknade koje sleduju menadžmentu. Pre nekoliko godina Skloništa su došla u fokus javnosti po obelodanjivanju podataka iz imovinske karte Vladana Skadrića, dugogodišnjeg direktora ove opskurne državne firme, u kojoj su se pored uspešnih privatnih firmi, našle šume, pašnjaci, stanovi, zemljišta na kome su izgrađene zgrade, voćnjaci i druga dobra. NJegov naslednik, Nebojša Stojanović, aktuelni direktor ovog luckey looser-a, i član opštinskog odbora SNS Palilula, mesečno inkasira nekih 180.000 dinara za račun dobrog posla koji obavlja za državu, na šta prema prijavi iz Agencije za borbu protiv korupcije treba dodati još 40.000 dinara koje mu sleduju od članstva u Nadzornom odboru Hidrotehnike AD Beograd. Hidrotehnikom - nekada veoma uspešnom državnom firmom koja je gradila brane i hidrocentrale širom sveta, a kojoj je pala u zadatak izgradnja nikada dovršenog Beogradskog kanalizacionog interceptora, rukovodi provereni kadar - Radovan Draškić. Ovaj diplomirani etnolog zamenio je na tom mestu Dragišu Vučkovića koji je 2014. godine uhapšen zbog navodnih malverzacija upravo na izgradnji sistema za preradu otpadnih voda čije nepostojanje je sve ove godine najveća bruka Beograda. Sam Draškić je prethodno došao u žižu javnosti kao direktor Gradskog zelenila u vreme masakra drvoreda u Bulevaru kralja Aleksandra 2010. godine. Nekadašnji je kadar jedne veoma uspešne, a propale firme pod nazivom Nova demokratija, u vlasništvu Dušana Mihajlovića - Lutre, poznatijeg kao ministra unutrašnjih poslova kome su kriminalci ubili premijera. Draškić je po napuštanju Mihajlovićevog projekta, postao član Demokratske stranke, a nedavno govorio na proslavi jubileja Jubmes banke čiji je akcionar i Hidrotehnika. Većinski paket kapitala Jubmes banke maja ove godine prodat je Damiru Macuri, vlasniku kompanije Alta Pay iz Zemuna, koja upravlja lancem menjačnica. Preuzimanje većinskog paketa akcija (70 odsto) Hidrotehnike, najavila je 12. jula ove godine malo poznata firma Aqua Mont u vlasništvu podvodnog speleologa Aleksandra Milosavljevića – Cece. Nebojša Stojanović nije bio raspoložen da NIN-u objasni misterije poslovanja JP Skloništa i kako to da preduzeće sa tolikom imovinom pravi kontinuirane gubitke, odnosno koje su cene po kojima se ustupaju objekti. Pretragom lokalnog tržišta došli smo do podatka da je za jedan sličan prostor veličine 2.000 kvadratnih metara na Novom Beogradu, na tri nivoa (suteren, prizemlje, sprat) potrebno mesečno izdvojiti 22.000 evra. Umesto Stojanovića odgovorila je njegova pomoćnica LJiljana Ašković, zadužena za mirnodopsko korišćenje objekata JK Skloništa, ujedno nas obaveštavajući da direktor „zbog već dogovorenih obaveza nije u mogućnosti da odvoji vreme za razgovor“. Preduzeće JP Skloništa osnovano je da obavlja delatnost od opšteg interesa, odnosno povereno mu je na upravljanje 1.442 skloništa na teritoriji Republike, a samo deo je pogodan za mirnodopsko korišćenje od strane trećih lica – kaže da u pisanom odgovoru uz napomenu sve dodatne informacije potražimo na veb-sajtu preduzeća. Odgovori koje nismo dobili tiču se pitanja kako će se nadoknaditi gubici koji se prema planovima rukovodstva objavljenim na sajtu skloništa.rs približno jednaki vrednosti nabavki koje ovo preduzeće planira za tekuću godinu, odnosno koliko je novih skloništa izgrađeno od osnivanja JP Skloništa do danas. Jedan od potencijalno zanimljivih odgovora bio bi i kako je moguće da ovo preduzeće za utrošak električne energije godišnje plaća nekih 60.000.000 dinara, odnosno oko pola miliona evra. Ko i za koje svrhe troši toliku količinu energije? Sa prvim mrakom svetla reklama slot kluba, obasjavaju pločnik na demoliranom autobuskom stajalištu linije 95. Oskudno odevene devojke osmehuju se sa foto-panoa. Na pešačkom prelazu, sasušena konjska balega. Ostala je iza romske porodice koja ilegalno živi u obližnjem parku i zaprežnim vozilom sakuplja reciklažni otpad. Užasno je to koliko mladih ljudi svakodnevno ostavlja novac na tim mestima - govori devojka koja ne želi da se predstavi. Zaposlena je u jednom lokalu u okviru nekadašnjeg skloništa, ali druge namene. Makar nisu maloletni - pitamo, sa varljivom nadom. „Ostanite malo duže pa ćete videti...“ Fotografisanje nije dozvoljeno bez pismene dozvole vlasnika, kaže dvadesetogodišnjak zaposlen u jednom od skloništa preuređenom u sportsku kladionicu. Sve njegove kolege su njegovih godina. Zadovoljni su svojim poslom, ali ne žele ili ne smeju da govore za medije. Lepo je živeti u zemlji u kojoj penzioneri prodaju sladoled, deca rade u kockarnicama i skoro niko ne želi da govori pod imenom i prezimenom. Potrebno je desetak pokušaja za takav poduhvat: „Moja deca nikada ne bi ušla na takvo mesto, sve je to stvar vaspitanja“ - govori Milivoje Jovanović, ekonomista koji živi u 62 bloku od 80-ih godina. „Velike se pare tu vrte, ali ne verujem da su pošteno zarađene.“ Na jednako nepoverenje, nalik na ono u Severnoj Koreji ili Sovjetskom Savezu osamdesetih godina, nailazimo i u pokušaju da sa krova nekog od nebodera fotografišemo svetleće reklame u Japanskoj ulici, koje nude svakodnevno utočište od beznađa. Posle brojnih odbijanja uz svakovrsna upozorenja o potrebi za posedovanje posebnih dozvola za snimanje nailazimo na otvorena vrata i penjemo se - bez dozvole na 19. sprat. Tamo, na krovu dvoje komšija pod otvorenim nebom posmatraju TV prenos fudbalske utakmice. Opet nećkanje i odbijanje, ali sada iz tehničkih razloga. „Krov nije siguran“ - kaže jedan od komšija, a onda uz osmeh i obećanje nekoliko primeraka novog NIN-a dobijamo pomoć i vođstvo. Ali ponovo u strogoj anonimnosti. „Ma to su sve žuti započeli, a ovi sada su samo razvili posao“ - govori jedan od naših domaćina dok nam pomaže da se popnemo na vrh zgrade i koleginici Vesni pokazuje ključne orijentire beogradske panorame. Ona je pak sumnjičava u pogledu mogućnosti da se uz najbolju volju odatle naprave valjani snimci, bila nam je potrebna drugačija perspektiva, sa one zgrade gde su nam tražili dozvolu kućnog saveta. Japanska odavde nije Frimont street, više liči na geto. „To nije tako samo u Beogradu, već je to slika Srbije danas“ - kaže za NIN Zdravko Janković iz Inicijative Ne davimo Beograd. – „Pođite u bilo koje mesto i videćete da jedino rade prodavnice pljeskavica i kladionice, a diskusija o kvotama na klađenje je neizbežna svakodnevna rutina. “ Janković kaže da zavisnost od klađenja ima razmere epidemije u Srbiji. Odnosno da biznisi vezani za kocku bujaju tamo gde je mnogo beznađa. U tim blokovima imate puno ljudi koji su radili u IMT ili drugim propalim preduzećima. Reč je tu o gubitku perspektive. Sa druge strane, nikako nije jasno šta je naš interes da plaćamo takvu praksu javnih preduzeća, to je sumanuto, ali sve dok su ona partijski plen, to se neće promeniti. Univerzalno sposobni partijski kadrovi i dalje su nezamenljivi deo srpske ekonomije, oni koji umeju da pretvaraju minus u plus, da prelazeći iz stranke u stranku uvek dobijaju čak i kada gube. LJude bez partijskih knjižica u pokušaju da prevare sudbinu i izvedu sličnu alhemiju, najčešće čeka samo varljiva nada i izvesno, grubo otrežnjenje.