Borisov Bregzit

Sad kad je Boris DŽonson ostvario životnu ambiciju i postao britanski premijer, tragikomedija Bregzita se bliži vrhuncu. Dok ostatak Evropske unije na ovaj događaj gleda s jedva prikrivenim užasom, DŽonsonova apoteoza predstavlja i dobru i lošu vest. Loša vest je da bi povlačenje iz EU bez ikakvog sporazuma kakvo je DŽonson zagovarao u nadmetanju za lidersku poziciju u evrofobičnoj Konzervativnoj partiji moglo da dovede do iznenadnog zastoja u ekonomskim aktivnostima uporedivog s katastrofom koja je usledila nakon sloma banke Leman braders 2008. Iako bi ovaj poslovni krah inicijalno mogao da ima posledice samo po na trgovinu usmerene britanske kompanije, te rezultira nekom vrstom kompromisa između Britanije i EU u roku od nekoliko sedmica ili meseci, iskustvo iz finansijske krize 2008. pokazuje da čak i kratkotrajni prekid normalnih komercijalnih odnosa u jednom delu ekonomije može da ostavi posledice koje će se osećati još godinama. Dobra vest je da je DŽonson mnogo pametniji i veštiji političar od svoje prethodnice, Tereze Mej. A pesimizam u vezi s britanskim izgledima po izlasku iz EU je toliko raširen da bi sada svaki drugačiji ishod Bregzita osim razlaza bez sporazuma bio viđen kao pozitivno iznenađenje, što bi dalo ekonomski podsticaj ne samo Britaniji nego i čitavoj Evropi. Da, Britanija će izvesno na duži rok trpeti posledice, kakva god verzija Bregzita da usledi. Ali u svakoj od tih verzija osim razlaza bez sporazuma kratkotrajna šteta biće ublažena uverenjem, kako u poslovnim krugovima tako i među potrošačima, da je rizik totalnog kolapsa iznenada zamenjen izvesnošću dugotrajnog prelaznog perioda tokom koga će britanski ekonomski odnosi s Evropom ostati skoro nepromenjeni u odnosu na sadašnje stanje. U tom scenariju, promene politike s obe strane Lamanša mogle bi da imaju veću težinu čak i od strukturne štete koju će Bregzit naneti Britaniji i njenim trgovinskim partnerima. Britanija bi imala koristi od cikličnih stimulansa kakve DŽonson obećava u vidu veće javne potrošnje i smanjenja poreza. Ostatak Evrope, posebno Nemačka i Francuska, imao bi koristi od komercijalnih prilika koje bi se ukazale primenom novih mera usmerenih na istiskivanje britanske konkurencije sa zajedničkog tržišta u lukrativnim industrijskim sektorima poput finansija, medija, farmaceutike, odbrane i auto-industrije. Kolika je onda verovatnoća da sve prođe u redu i tokom dugog prelaznog perioda, umesto potencijalno katastrofalnog naglog raskida? Na političkim kladionicama verovatnoća da se sve završi bez sporazuma trenutno stoji na 33 odsto, dok je neki finansijski analitičari procenjuju na čitavih 50 procenata. Ovo ne iznenađuje s obzirom na to da je DŽonson najveći deo svoje kampanje za novog lidera torijevaca potrošio na normalizaciju ideje da će Britanija iz EU izaći bez sporazuma. Postoje, međutim, najmanje tri razloga zašto je Bregzit bez sporazuma i dalje vrlo malo verovatan, uprkos DŽonsonu - ili upravo zbog njega. Prvo, odnos snaga u parlamentu je nepovoljniji nego ikad po zagovornike izlaska iz EU bez sporazuma. Sve opozicione partije su u većoj meri ujedinjene protiv DŽonsona nego što su bile protiv Mejove, a parlamentarna većina koju DŽonson ima u međuvremenu je svedena na samo dva ili tri poslanika. To znači da bi, u načelu, bilo dovoljno da samo dvoje torijevaca pređe na drugu stranu da bi DŽonsonova vlada pala, nakon čega bi morali da uslede vanredni izbori. Imajući na umu da je ovog meseca 40 torijevskih poslanika glasalo protiv DŽonsonove pregovaračke taktike, očigledno je da ima dovoljno potencijalnih disidenata koji bi mogli da sruše njegovu vladu ukoliko tako nešto bude neophodno kako bi se sprečio izlazak iz EU bez sporazuma. A ako bi izbori usledili pre nego što bi DŽonson uspeo da ponovo ujedini partiju time što bi isporučio neku verziju Bregzita, na njima bi verovatno bio poražen, što bi ga učinilo premijerom s najkraćim mandatom u britanskoj istoriji. Provociranje pobune među oponentima napuštanja Unije bez sporazuma bi stoga za DŽonsona bilo mnogo rizičnije nego izazivanje nezadovoljstva među evrofobima koji su sabotirali Mejovu. Drugo, da bi izbegao grubi prekid veza s EU DŽonson na raspolaganju ima instrumente koji Mejovoj nisu bili dostupni. Ako bi mogao da ubedi evropske lidere da naprave neke kozmetičke promene sporazuma koji je postignut s Mejovom, DŽonson bi skoro sigurno uspeo u tome da ubedi parlament da usvoji taj njegov „novi“ sporazum. Ovo stoga što bi tvrdokorni evroskeptici koji su bili rešeni da Mejovu zamene „istinskim“ bregzitovcem ne bi imali izbora nego da glasaju za DŽonsonov sporazum, jer bi se u protivnom suočili s rizikom izlaska na izbore, na kojima bi mogli da načisto ostanu bez Bregzita. Osim toga, mnogi proevropski nastrojeni članovi dve vodeće stranke koji su se dosad nadali da će biti u stanju da spreče Bregzit bi podržali bilo kakvo ispregovarano rešenje, samo da bi se izbegao košmar izlaska iz EU bez sporazuma. Glavna pretnja stoga stiže s evropske strane. Da li će lideri EU DŽonsonu dati dovoljno kozmetičkih ustupaka kako bi „neprihvatljivi“ sporazum koji je postigla Mejova pretvorili u prihvatljivi „Borisov“ sporazum? Odgovor je verovatno pozitivan. Lideri EU skoro podjednako očajnički kao i DŽonson žele da okončaju bregzitovsku sagu - a DŽonsonu je istinski potreban samo jedan mali ustupak: promena zaštitnog mehanizma koji treba da garantuje da će granica između Severne Irske i Republike Irske ostati otvorena. Pošto je pitanje ove granice od istinskog značaja samo za Republiku Irsku, EU će se rukovoditi interesima irske vlade. A teško je videti zašto bi irska vlada preferirala izvesnost momentalne štete koja bi bila naneta irskim ekonomskim i bezbednosnim interesima u slučaju izlaska Britanije iz EU bez sporazuma u odnosu na blago ublažavanje zaštitnog mehanizma koje bi garantovalo dugi prelazni period tokom koga se ništa ne bi promenilo. Kao što je Pet Lihi, cenjeni politički komentator Ajriš tajmsa, nedavno primetio: „Zar nije mogućnost graničnih kontrola kroz nekoliko godina bolja od izvesnosti graničnih kontrola počev od 31. oktobra?“ Još bolje, posmatrano iz irske perspektive, tokom prelaznog perioda nakon Bregzita sprovedenog u skladu sa sporazumom, Britanija će biti zainteresovana da s EU postigne stalni trgovinski sporazum, što bi Irsku stavilo u još jaču poziciju da insistira na uslovu očuvanja otvorenih granica. Ovo nas dovodi do trećeg razloga zbog koga se treba kladiti da Britanija neće EU napustiti bez sporazuma: DŽonsonovih vlastitih izjava i političkog stila. Iako je u više navrata obećavao da će zemlja napustiti EU u oktobru bilo sporazuma ili ne, DŽonson je istovremeno i verovatnoću da do izlaska dođe bez sporazuma procenjivao na „jedan prema milion“, jer je siguran u to da će se pregovori s EU uspešno okončati. Zašto je svet prihvatio DŽonsonovo obećanje izlaska iz EU „sa sporazumom ili bez njega“ kao božju istinu, istovremeno odbacujući njegovo predviđanje da će doći do sporazumnog Bregzita kao irelevantnu maštariju? Fokusiranje na lične ambicije i smanjivanje očekivanja kad su u pitanju obećanja, što je obično bio najbolji način da se predvide DŽonsonovi potezi, sugeriše upravo suprotan zaključak. Ako se DŽonson odluči za Bregzit bez sporazuma, rizikuje katastrofu šta god da se desi: ekonomski kolaps ukoliko mu pođe za rukom da zaobiđe otpor u parlamentu i naglo preseče veze zemlje s EU, ili pak prevremene izbore ako parlament uspe da blokira izlazak iz Unije bez sporazuma. S druge strane pak, ako se istinski potrudi da ispregovara sporazumni raskid, DŽonson bi i dalje mogao da u simboličnom smislu isporuči Brezgit do kraja oktobra, ali i obezbedi prelazni period koji je Britaniji očajnički potreban. Rezultat toga bi bio rast poslovnog poverenja koje bi onda omogućilo izdašan budžet koji bi uključivao smanjenje poreza, povećana javna davanja i kejnzijanske fiskalne stimulanse, što bi popločalo put do parlamentarnih izbora narednog proleća, kada bi DŽonson skoro sigurno pobedio ubedljivom većinom. Za jednog političkog libertarijanca čiji je jedini konzistentni princip nekonzistentnost, uredno sprovedeni, ispregovarani Bregzit bi svakako bio bolja opcija, bez obzira na to što su neodgovorna obećanja data evrofobima ta koja su ga dovela na vlast.