Nuspojave leka za herpes

Filmovi Terminator 2: Sudnji dan, Povratak u budućnost, 2001: Odiseja u svemiru, Poslednji zvezdani borac, Pobesneli Maks 3, Muva, Trkač... Neće delovati pohvalno za autore serije Čovek iz budućnosti (prvi među jednakima je Britanac Hauard Overman) ako kažemo da su svoj rad bazirali na posvetama filmskih hitova žanra naučne fantastike. U smislu narativa, najviše se oslanjaju na, iz prethodnog niza najmanje poznatog, Poslednjeg zvezdanog borca iz 1984. godine, dečiji film o vanzemaljcima koji spas svoje galaksije nalaze u zemljaninu, stručnjaku za šesnaestobitne kompjuterske igre. U besramnom pozajmljivanju (ali, postoji li još uvek mogućnost originalne fabule kada je žanrovski film/serija u pitanju?), dvoje ratnika iz daleke budućnosti pojavljuju se u sobi domara DŽoša Fatermana (otud originalni naslov serije Čovek iz budućnosti) sekundu nakon što je konačno prešao igru Biotički ratovi. Biotički ratovi će se, naravno, zaista dogoditi i igra je stvorena kako bi naši junaci, Tigar i Vuk, pronašli dostojnog saborca u sprečavanju kataklizme izazvane mutantskim nuspojavama revolucionarnog leka za herpes (a sačinjenog upravo u institutu čije podove pere DŽoš - radi li se o besmislenoj slučajnosti ili je sve logično povezano teško je i bespredmetno setiti se). Ako dodamo da Čoveka iz budućnosti krasi svakovrsna obnaženost, od istinske (ovaj put - sledi kvarenje iznenađenja - Marti Mekflaj neće neuprljan izaći iz susreta sa dvadesetogodišnjom verzijom svoje majke) do realističnih mlatarajućih penisa, zatim možda rekordni broj izgovorenih „fakova“ te eksplodirajuće glave i kreativno lomljenje udova, reklo bi se da imamo posla sa eksploatacijom u svim mogućim pravcima. Ipak, Čovek iz budućnosti jedna je od najoriginalnijih serija u poslednjih dvadeset godina, tj. otkad su američki televizijski proizvodi podignuti na viši stupanj evolucije. Scenaristička energija usmerena je ka detalju, od navodno, kako nas uče, replike kao najmanje bitnog činioca dramskog dela, do epizoda kao razigranih celina za sebe. Recimo, deveta epizoda prve sezone gotovo je pozorište, farsa u jednom činu, dok u drugoj sezoni scenarističke minijature poprimaju oblike ozbiljnih, a i dalje zabavnih filozofskih rasprava (deseta epizoda druge sezone je malo remek-delo). Očekivano, u tangentama lansiranim iz bezbednih narativnih centara, autori nisu uspeli da izbegnu društveni komentar, najviše kroz podzemnu zajednicu budućnosti, prihvatljivo jadan svet u odnosu na sve drugo što se moglo dogoditi, svet koji emigrante sa nadom u očima prima da bi radili iracionalne i samoubistvene fizičke poslove. Već je postalo mučno u svemu nalaziti tragove malih i velikih diktatora/demagoga iz 2019. godine ali, kada se jedan od tokova radnje tiče vođe u hologramskoj formi koji građanstvo ubeđuje da će ostaviti isušenu Zemlju i zaputiti se u svetlu marsovsku budućnost, a zapravo... Teško je odupreti se smehu rođenom u bolnom razumevanju konteksta. Na kraju, uz svu pomenutu vulgarnost, nasilje i segmente za stavljanje prsta na čelo, uz sve ravno izgovaranje replika (kako jedino i mora, onda kada valjaju), kada se trojka glavnih junaka nađe suočena sa izvesnom smrću, kada replike presuše i glumci pojačaju ton do maksimuma, Čovek iz budućnosti postaje totalno dramsko delo, u isto vreme glupo i pametno, ironijski odmaknuto i duboko emotivno. Dovoljno je reći da DŽoš u jednoj prilično ozbiljnoj epizodi spasava Vuka iz kokainskog pakla osamdesetih. A osamdesete su, zna se, jedino zabavne sa distance.