Plodovi mržnje

Dva grada na suprotnim krajevima zemlje, 13 sati razmaka, 31 mrtav: zvuči kao dnevni bilans s ratišta, ali poprište je savremena, (sub)urbana Amerika. Usamljeni napadač (21) u El Pasu, u Teksasu, ubio je u subotu 22 osobe u Volmartovom hipermarketu; šokirana nacija još nije stigla da se sabere, a sat posle ponoći u centru Dejtona, u Ohaju, nedelja je započela drugim, nepovezanim napadom u kome je teško naoružani mladić (24) usmrtio devetoro. U vreme odlaska ovog teksta u štampu još se nije znalo šta je motiv napada u Dejtonu, koji bi se završio još većom tragedijom da policija napadača nije usmrtila samo tridesetak sekundi nakon što je otvorio vatru. U slučaju masakra u izrazito multietničkom El Pasu motivaciju nije bilo potrebno tražiti. Pre nego što je krenuo u smrtonosni pohod, tamošnji ubica (koji je na kraju uhapšen) na jednom ekstremističkom sajtu objavio je post u kome je najavio osvetu za „hispansku invaziju“ Teksasa; među njegovim žrtvama skoro polovinu čine etnički Meksikanci. Da je neko od dvojice napadača bio bradonja maslinaste puti koji je prizivao Alaha, na nogama bi danas bila čitava nacija; no kako su zločinci „obični“, beli Amerikanci anglosaksonskih imena, i ovog puta se, s retkim časnim izuzecima, ponovo okleva s tim da se stvari nazovu pravim imenom. Predsednik Donald Tramp, čiji su istupi i postupci ključno doprineli eksplozivnom rastu broja zločina iz mržnje u SAD, napade je tako pokušao da objasni navodnom mentalnom bolešću obojice počinilaca. Prava istina je, međutim, da je - barem u slučaju pokolja u El Pasu - reč o još jednom činu domaćeg terorizma iza koga stoji rasistička ideologija belih suprematista, čije pak stavove u značajnoj meri, pokazalo se već mnogo puta, deli i šef Bele kuće. Bolest, dakle, jeste; samo nije striktno mentalna.