Šta je Vučić prećutao u aferi „prisluškivanje“

Tvrdnja Aleksandra Vučića, koju je iznosio od ponovnog dolaska na vlast 2012, da je bio nezakonito prisluškivan, dobila je marketinšku završnicu tek ovog leta. Ova propagandna akcija mogla je da se priprema skoro sedam godina, jer je Vučić već od početka novembra 2012. imao sve izveštaje, od kojih je neke prošle nedelje selektivno iskoristio na omiljenoj ružičastoj televiziji. Međutim, izgleda da posledice kampanje njeni kreatori nisu dobro proučili, jer se već sada vidi da su neke stvari gore po samu vlast nego po opoziciju, koja je trebalo da bude meta. Glavna optužba akcije „nezakonito prisluškivanje“ ostala je nedokazana, osim za period kada je Vučić bio deo vlasti, do 5. oktobra 2000. Narativ Vučića i ministra policije i koordinatora (sekretara) Saveta za nacionalnu bezbednost Nebojše Stefanovića da je sadašnji predsednik konstantno prisluškivan od 1995. zapravo su sami demantovali kada su se pozivali na konkretne činjenice. Za prisluškivanje u vreme vlasti Borisa Tadića nisu koristili termin „nezakonito“ nego „lukavo“ i „podmuklo“. Nisu ponudili nijedan dokaz ni da je lično Vučić prisluškivan nakon formiranja demokratske vlade Zorana Đinđića, pa do danas, osim nekoliko meseci u vreme vanrednog stanja posle Đinđićevog ubistva. Predsednik i ministar su umesto toga ponudili teško održivu konstrukciju. Pojednostavljeno, oni tvrde da je cilj zakonitog prisluškivanja osoba sa kojima je Vučić bio u kontaktu da i on bude „na merama“. Spominjali su brojne osobe koje su bile „na merama“, a Stefanović je naveo da ih ima 12, ne precizirajući o kom se periodu radi. Obojica su sa grimasom čuđenja naveli kako su sadašnji poslanik SNS-a i član skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti Vladimir Đukanović, i sadašnji zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić bili „na merama“ zbog ekstremizma. Ono što su, selektivnim davanjem informacija, pokušali da sakriju jeste da je Đukanović, osim sa Vučićem, bio u stalnom kontaktu sa liderima ekstremista, poput sada već zaboravljenog Mladena Obradovića iz Obraza i „rehabilitovanog“ Miše Vacića, sada vođe Srpske desnice. Vacić je bio osuđen za širenje diskriminacije protiv LGBT osoba pred Paradu ponosa 2009, držanje oružja i ometanje policajaca u obavljanju dužnosti. Sve to nije sprečilo naprednjake da Vacića angažuju 2016. da radi za Vladu Srbije u Kancelariji za Kosovo i Metohiju. Đukanović se često sastajao sa ekstremistima, što su Vučić i Stefanović i tada znali, a čitali su naknadno da je to bilo poznato i odeljenju BIA nadležnom za ekstremiste. Đukanović se nije viđao samo sa ekstremistima, već je u javnim nastupima propagirao i takve stavove. S druge strane, Vesićeva veza sa ekstremizmom je bila posredna, ali veoma zanimljiva. Kao funkcioner Crvene zvezde bio je u prilici da odlučuje da se novac kluba daje navijačima, ili kako se ispostavilo vođama huliganskih grupa, koje su učestvovale u nasilju povezanom sa ekstremizmom. Još nezgodnija za Vesića, koji tvrdi da je njegovo prisluškivanje imalo za cilj da i Vučić bude „na merama“, jeste policijska akcija Master Odeljenja za suzbijanje finansijskog organizovanog kriminala Službe za borbu protiv organizovanog kriminala. U ovoj akciji Vesića su prisluškivali pod šifrom Menadžer. U najnovijoj „aferi prisluškivanje“ izostavljena su imena osoba sa kojima je Vučić bio u kontaktu, a protiv kojih se vode ili su vođeni postupci za ozbiljna krivična dela, što potvrđuju i neki dokumenti u koje je NIN imao uvid. Na primer, Nebojša Čović je u policijskoj akciji Master, kojom je bio obuhvaćen i Goran Vesić, prisluškivan pod kodnom obradom Patriota. Uz to, Čović se tereti i da je kao predsednik Koordinacionog centra za KiM učestvovao u zloupotrebama pri gradnji stanova za raseljena lica. Predmet protiv njega poslednjih godina često je bio na putu između tužilaštva i suda, a trenutno je, kako su NIN-u potvrdili u Višem sudu u Beogradu, u toku dopuna istrage u Tužilaštvu za organizovani kriminal, od 18 .maja 2018. Posebno problematični za sadašnjeg predsednika, koji je svojevremeno priznao da „država nema snage za obračun sa huliganima“, mogu da budu presretnuti razgovori sa nekim od vođa huligana. Tako je, na primer, razgovarao sa Milošem Radisavljevićem Kimijem, vođom Alkatraza, zloglasne huliganske grupe Partizana, koji je bio i pod obradama policije i BIA. Vučić je sa njim razgovarao kada su organizovane demonstracije podrške uhapšenom Radovanu Karadžiću, od kojih su neke bile nasilne. Sam Vučić je spomenuo da je prisluškivan i sadašnji predsednik Fudbalskog saveza Srbije Slaviša Kokeza, koji je i povređen u sukobu sa policijom na tim demonstracijama podrške Karadžiću. Inače, Miloš Radisavljević je godinama bio revnosni „sakupljač“ krivičnih prijava, zbog čega je do februara 2012. bio u bekstvu, a tada je izručen iz Makedonije. Široj javnosti postao je poznat po postupku, zatim i pravosnažnoj presudi zbog ugrožavanja sigurnosti novinarke Brankice Stanković. Za Vučića su posebno nezgodni i česti razgovori za Zoranom Majdakom, o čemu svedoči i zvanični dokument MUP-a u koji je NIN imao uvid. Majdaku se sudi kao pripadniku organizovane kriminalne grupe, koja se tereti da je lažnim nagradnim SMS porukama prevarila više od 162.000 građana za skoro 32 miliona evra. Glavni pretres u ovom postupku je zakazan za 19. septembar 2019. u Specijalnom sudu. Majdak je bio obuhvaćen akcijom Graham koju je vodilo Odeljenje za visokotehnološki kriminal Službe za borbu protiv organizovanog kriminala. U jednom od izveštaja u koji je NIN imao uvid navodi se da je policijski operativac konstatovao da je „Zoran Majdak u izuzetno dobrim odnosima sa Srpskom naprednom strankom, te da je moguće da `vetar duva sa te strane`, jer se u komunikacijama često poziva i preti ljudima pomenutom strankom“. Majdak je uhapšen početkom decembra 2012. zbog sumnje da je varao građane preko piratskog Narodnog radija, ali i njegove MHC televizije, kojoj je RRA oduzela dozvolu, ali ne i njegovoj drugoj MHC TV - Prvoj ženskoj televiziji. Majdak se, međutim, poslednjih godina i pored ovog postupka pojavljuje kao svojevrsni medijski mogul. Bio je jedno vreme direktor Radio Valjeva. U javnosti se vrlo često pojavljuje u društvu gradonačelnika Valjeva Slobodana Gvozdenovića, a na Fejsbuku je objavljivao zajedničke fotografije sa Darkom Glišićem, predsednikom Izvršnog odbora SNS-a i Vučićevim kumom. Vlasti Valjeva značajan novac dodeljuju projektima koje su vodile osobe povezane sa Majdakom. Na primer, na medijskom konkursu 2019. beogradska preduzeća Global Medija Brodkast i Info 24 medija, osnovano dva dana pre konkursa, dobila su ukupno 910.000 dinara. Vlasnik ovih preduzeća je Marko Aćimović, koji je bio uhapšen sa Majdakom zbog prevara sa SMS porukama. Vlasti Valjeva su i na konkursu za nevladine organizacije dodelili milion dinara Udruženju Zorice Jelače, u kojem je predsednik Skupštine Aćimović. Majdak nema samo ulogu tihog medijskog mogula, već je javno nastupao u naprednjačkoj propagandi. Udruženje novinara Srbije je 2017. tražilo od Regulatornog tela za elektronske medije (REM) da ispita da li je Radio Valjevo zloupotrebilo frekvenciju zato što je na svakih 15 minuta u programu čitano pismo Zorana Majdaka u kojem su na najgrublji način vređani portal Kolubarske.rs i novinari koji su ispitivali poslovanje naprednjačke vlasti u Valjevu. Narodni poslanik i bivši potpredsednik Đinđićeve vlade Žarko Korać kaže za NIN da je Vučićeva priča o prisluškivanju loša politička propaganda. „Napravio je šou koji je opasan. Vučić je hteo opet sebe da prikaže kao žrtvu. Na njegovu žalost, dosta o tome znaju Zoran Živković i Boris Tadić, koji mu je poručio da je bolje da ćuti. Pitam se da li je Vučiću marketing iznad svega, pa i iznad državnih interesa. Ovim nas je vratio na koncept tajne službe iz vremena komunizma, kada se DB bavila ko s kim privatno priča i šta priča. To je nespojivo sa demokratijom“, kaže Korać. On tvrdi da Vučić nije dao jasan odgovor da li je posle 5. oktobra razgovarao sa osobama koje su prisluškivane ili je baš on prisluškivan, jer, kako naglašava, to uopšte nije isto. „Ako je nezakonito prisluškivan, zašto država ne pokrene postupak protiv odgovornih. Pričom da je devedesetih prisluškivan ništa novo nije otkrio. Tadašnji režim je prisluškivao sve lidere opozicije, uključujući i mene. Pa ta tajna služba je ubijala devedesetih“, podseća Korać. Jedini nesumnjiv dokaz o nezakonitom prisluškivanju Vučić je izneo samo za period od 1995. do 2000, u kojem je tri godine bio - ministar informisanja. Izneo je i podatke da je to rađeno po naredbi tadašnjeg šefa DB Jovice Stanišića, koji je sada rado viđen gost i neformalni savetnik u sedištu BIA u Ulici kraljice Ane i po čijim se predlozima još iz 90-ih tajna služba reorganizovala leta 2018. Ono što je Vučić izbegao da kaže, a što se može zaključiti iz dokumenata na koje se sam pozivao, jeste da nakon 5. oktobra 2000. nije bio nezakonito prisluškivan. I sam je potvrdio da je direktno prisluškivan još samo nekoliko meseci 2003, tokom akcije Sablja, u vreme vanrednog stanja nakon ubistva Zorana Đinđića. Tada se sumnjalo da je premijer ubijen u akciji Stop Hagu, a radikali su se zdušno protivili izručenjima koja je kao obavezu, inače, preuzeo još Slobodan Milošević. Takođe, nedelju dana posle atentata na premijera uhapšen je kasniji svedok saradnik Zoran Vukojević Vuk, koji je prvi govorio o tesnim vezama lidera radikala Vojislava Šešelja sa zemunskim klanom. Upravo će Šešeljeve reči deceniju i po kasnije biti vrlo nezgodne za njegovog nekadašnjeg saradnika. Šešelj je ispričao da je Vučić 2008. za 35.000 evra kupio uređaj za slušanje razgovora partijskih kolega, ali i tada aktuelnog predsednika Srbije. „Ja sam ranije od Vučića dobijao snimke telefonskih razgovora Tomislava Nikolića i Borisa Tadića i on je meni to donosio u Hag na papiru otkucano“, ispričao je Šešelj za BIRN-ov dokumentarni film SNS početak. Nijedan državni organ do danas nije reagovao na ove tvrdnje Šešelja, a Vučić je tek tokom ove kampanje odgovorio da to nije tačno. Boris Tadić je najavio tužbu protiv Vučića, konstatujući da je to, ako su Šešeljeve tvrdnje tačne, teško krivično delo, jer se nezakonitim prisluškivanjem predsednika ugrožava bezbednost države. On je napomenuo da je procedura za skidanje oznake tajnosti da se to prvo objavi u Službenom glasniku i da će, ukoliko Tužilaštvo ništa ne uradi zbog sumnji da to Vučić nije poštovao, to značiti da su tužioci pod političkim uticajem. Nekadašnji sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević je objasnio da u slučaju skidanja tajnosti mora da se napiše koji je razlog i da to bude objavljeno, ali da misli da se to nije desilo u slučaju dokumenata koje je Vučić pokazivao. Da kreatori kampanje „prisluškivanje Vučića“ nisu sagledali dobro posledice, potvrđuje i to što su tek naknadno, kada su već uveliko iznete optužbe da je objavljivanjem državnih tajni predsednik prekršio zakon, počeli da se „vade“ tvrdnjama da je sa tih dokumenata BIA skinuta oznaka tajnosti. No, kada ih je pokazivao na Pinku, Vučić nijednom nije spomenuo da je skinuo oznaku tajnosti, već da je razgovarao sa osobama koje je pominjao. Takođe, na tim dokumentima se nije video uobičajeni pečat koji potvrđuje da je sa njih skinuta oznaka tajnosti. Postoje situacije u kojima je interes javnosti važniji, čak i kada nije skinuta oznaka tajnosti, ali u demokratskoj praksi obično takve dokumente objavljuju novinari, a ne predsednici. Vučić se, međutim, čak nije ni pozvao na interes javnosti, već mu je jedino obrazloženje bilo: „Da bih pokazao o kakvim lažovima je reč“. Očito svestan „grešaka u koracima“, Vučić je pokušao da se izvadi naknadnom tvrdnjom da ga je Tadić prisluškivao, prvo iz Predsedništva, a potom sa splava rođaka, ali za to još nije ponudio dokaze. Vučić je napravio i presedan kada je javno imenovao predstavnike stranih država koji su bili „na merama“. Momir Stojanović, nekadašnji direktor Vojnobezbednosne agencije i disident SNS-a, kaže za NIN da su izjave Vučića o prisluškivanju sigurno izazvale veliko čuđenje i podsmeh u međunarodnoj zajednici. „Stranci nam se smeju, jer nečeg ovakvog nema ni u jednoj državi. Imamo predsednika koji kaže da ga prisluškuju od 1995. Ako je to tačno, onda treba da završe u zatvoru oni koji su to radili, a ako nije tačno onda Vučić treba da bude u zatvoru. Ovo je degradacija institucije. Čak i da je nezakonito prisluškivan, to se ne rešava na ovakav način. Ukoliko mislite da su nezakonito primenjivane mere, onda institucije pokreću postupak. Sve ovo govori u kojoj su meri sve institucije urušene i instrumentalizovane u funkciji vladajuće stranke“, ističe Stojanović. Bivši direktor VBA kaže i da ovakvo korišćenje podataka tajnih službi predstavlja krivično delo. „Čini se da će, kako se bliže izbori, ovo još više koristiti. Sve to je u funkciji političke borbe, a sa SNS-om Srbija je stalno u izbornoj kampanji i to je jedina njihova tema. Cilj je da se ni po jednu cenu ne preda vlast i da se ocrne sve druge političe opcije. Vučić i Stefanović nisu svesni funkcija koje obavljaju“, navodi sagovornik NIN-a. Kampanja „prisluškivanje Vučića“, iako po „umjetničkom dojmu“ lošija od nekih prethodnih, sasvim je u maniru sadašnje vlasti - na ozbiljne optužbe i iznete sumnje umesto dijaloga i sučeljavanja argumenata nude propagandu sa kontraoptužbama. A da se zloupotrebljavaju MUP i BIA može se videti i samo površnim listanjem režimskih tabloida, u kojima se sa lažnim optužbama protiv neistomišljenika plasiraju i podaci koje su evidentno prikupile službe bezbednosti. Neki tvrde da je istina kao voda, jer uvek nađe put. Čini se da kampanja „prisluškivanje Vučića“ nije postavila čep, već da ga je uklonila. I to upravo sa mesta odakle mogu da cure informacije koje vlastima nisu po volji.