Betonski kolac u srpsku baštinu

Tri meseca nakon što je Evropa Nostra, vodeća evropska organizacija posvećena očuvanju kulturne baštine, poslala vrhunske stručnjake da bi ispitali šta jedna država koja pretenduje da bude deo Evrope radi sa svojim evropskim kulturnim nasleđem, objavljen je i konačni izveštaj. U njemu, između ostalog, piše ono što su svi pismeni građani Srbije (danas se to zove lažna elita) već znali: „Karakter žičara je namenjen zabavi i prevozu i nespojiv je sa značajem i karakterom Beogradske tvrđave i njene istorijske i estetske vrednosti i identiteta“. Više nego dovoljno, čak i bez preostalih 50 strana detaljne analize o svim posledicama koje će Beogradska tvrđava, Srbija, ali i Evropa pretrpeti ukoliko se Kalemegdan devastira. Ili, kako je to objasnio prof. dr Herman Parcinger, izvršni predsednik Evropa Nostre: „Beogradska tvrđava je izuzetan primer slojevitog kompleksa utvrđenja i jedinstven je svedok brojnih carstava i država koje su obeležile i oblikovale Beograd, Srbiju i Evropu. Ostacima iz doba Starog Rima, Vizantijskog carstva, Ugarske, Bugarske i Srpske srednjovekovne države, Osmanskog carstva i Habsburškog perioda, Beogradska tvrđava priča jedinstvenu priču o istorijskim granicama Evrope kroz period od preko osamnaest vekova“. Pa šta? Naprednjaci hoće da se zabavljaju i da zabavljaju imaginarne turiste čiji su kulturološki profil izradili sami (to su oni koji vole da prave selfije pored žičare i baš ih briga za nekadašnju granicu između varvara i Rimskog carstva). A i dobili su na izborima, što u njihovoj interpretaciji podrazumeva da su sva istorijska i prirodna blaga ove zemlje postala trajan stranački plen, tako da legitimno mogu da ispuste svoj omiljeni poklič – ruši! Možda u svemu tome ima krivice Đorđa Vukadinovića, koji je 2016. neoprezno Vučića uporedio sa Neronom, čime mu je samo dao krila da pomisli kao ima moć i značaj, što je dovoljno da uđe pravo u istoriju („Istorija je zapamtila Kaligulu i Nerona, dok Vukadinovića niko neće zapamtiti“, rekao je Vučić). Otpočeo je proces sravnjivanja baštine, a niko se nije setio da mu objasni da nema baš imperiju i da više nego na rimskog imperatora podseća na lik iz Balaševićeve pesme Sloboda-ne („I ja ponekad popušim, al’ zbog tog zemlju ne srušim“). U ovom slučaju neće moći, uzvraća Evropa Nostra, jer ako želite u Evropu i ako uživate u investicijama koje vam ona obezbeđuje, onda ste dužni i da čuvate evropsko blago. U suprotnom se može dogoditi da se Kalemegdan nađe na sramnoj listi najugroženijih kulturnih lokaliteta u Evropi, ali i da Srbija ostane bez njegovog upisa na Uneskovu listu zaštićenih spomenika kulture. A nema sumnje da će se to dogoditi ukoliko se nastavi sa projektom koji je u izveštaju ovako opisan: „Posebno invazivne će biti aktivnosti kopanja za spuštanje žičare i seče stabala. Masivni betonski zidovi i betonski šipovi koji su potrebni da bi se obezbedio čvrst oslonac za kablove, postaće tužno svedočanstvo nedoličnog odnosa prema kulturnom nasleđu. Činjenica da će ove betonske konstrukcije biti sahranjene ispod površine ne smanjuje njihovu invazivnost, jer će postavljanje 75 betonskih stubova, dužine 11 m i prečnika 60 cm, prouzrokovati trenutni i nenadoknadivi gubitak arheološke baštine“. Pritom, kako se ističe, svrha i opravdanost projekta gradnje žičare nisu jasni, niti zasnovani na detaljnim analizama izvodljivosti i isplativosti, a ozbiljna studija uticaja na nasleđe izostala je u procesu razmatranja projekta, suprotno nacionalnim i međunarodnim zakonskim odredbama, kao i standardima dobre prakse. Navodno je izrađena Studija uticaja na životnu sredinu, ali je njena prezentacija bila toliko bedna i blamirajuća, da je stručnjacima Ministarstva zaštite životne sredine čak i tehnika otkazala. Uz to je jedan od upečatljivijih trenutaka bio kada je koautor studije, na pitanje pravih stručnjaka (jedino tada su imali priliku da javno zatraže odgovor na svoje profesionalne nedoumice), da li zna koliko je veliki arheološki značaj dela koji će da devastiraju, izjavio da se tu „verovatno ne nalazi ništa vredno“. „Studija o proceni uticaja na životnu sredinu u potpunosti je izostavila analizu mesta kulturne baštine i kulturni pejzaž pogođenog područja. Ona takođe nije obuhvatila procenu uticaja izgradnje kabinske žičare na kulturno nasleđe kao deo urbane sredine. U tim autora studije nije bio uključen nijedan stručnjak za baštinu; studija ne sadrži metodološki okvir za procenu uticaja na kulturnu baštinu; ne uzima u obzir ključne međunarodne i evropske konvencije, državnu legislativu, kao ni stručnu i naučnu literaturu koja se bavi kulturnim nasleđem lokacije; ne određuje slojeve, vrednosti, atribute, značaj i karakter kulturnog nasleđa i pejzaža. Studija takođe nije utvrdila uticaj projekta na kulturno nasleđe i kulturni pejzaž, i nije predvidela neophodne mere za minimalizovanje negativnog uticaja na kulturno nasleđe. Ovi propusti su u suprotnosti sa Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu i Zakonom o zaštiti životne sredine“, kaže se u izveštaju Evropa Nostre. Nije Srbija jedina zemlja u Evropi u kojoj određene interesne grupe pokušavaju da sprovode svoje bahate i investicione sumnjive, ali po njih unosne, projekte. Nedavno je u Londonu prezentovan plan da se na obali Temze izgradi 300 metara visoka kula koja će „privući 1,2 miliona posetilaca godišnje“. Gradonačelnik Londona je stopirao sve uz obrazloženje da će kula zakloniti pogled na istorijske delove grada, naštetiti londonskom obrisu i uticati na obližnji lokalitet svetske baštine Tauer of London, kao i da nije uveren da postoji dovoljni javni interes za njenu izgradnju. Nažalost, gradonačelnik Beograda nema ni integritet ni znanje da donese takvu odluku. On je još prilikom primopredaje grada od strane Siniše Malog, dok su obilazili još strašnije kule na Beogradu na vodi, ushićeno izjavio da je „fasciniran“ kad vidi koliko ima kranova i koliko je veliko gradilište... A što se žičare tiče, Zoran Radojičić nije zabrinut jer „Unesko nema eksplicitan stav o tome da li bi izgradnja gondole na Kalemegdanu uticala na to da li će se Beogradska tvrđava naći na listi svetske kulturne baštine“, što znači – hajde da probamo, pa ako se ispalimo, nikom ništa. Dobro, postoje i takvi gradonačelnici u Evropi. Nedavno je u Francuskoj na obali reke Dordonje, koja je na Uneskovoj listi Rezervata biosfere, gradonačelnik odlučio da po svaku cenu izgradi zaobilazni put oko dvorca Beinak, ali ga je zaustavio Vrhovni kasacioni sud Francuske. U Srbiji je od svih sudova jedino Upravni ima dovoljno integriteta da zaustavi izgradnju na Kalemegdanu, a Ustavni od koga se očekuje konačna odluka već mesecima radi ono što i uvek radi – ćuti. Zato se u izveštaju Evropa Nostre ističe da se moraju preispitati svi sporni planski dokumenti, mere i dozvole. I dodaje: „Ustavni i Upravni sud moraju temeljno ispitati ustavnost plana detaljne regulacije i dozvola koje su izdate tokom faza planiranja i implementacije projekta kabinske žičare. Ministarstvo građevine mora samo temeljno i detaljno preispitati legalnost plana detaljne regulacije. Nakon ozbiljnih kritika od strane stručnjaka iz oblasti kulturne baštine, apela zaposlenih u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, a pogotovo izveštaja i mišljenja izdatih od strane Stručnog saveta, Nadzornog i Upravnog odbora ovog Zavoda, odluke i zaštitne mere propisane od strane Zavoda moraju se preispitati. Evropa Nostra poziva Ministarstvo kulture i informisanja, kao i premijerku i Vladu Srbije da se postaraju da nacionalna i evropska baština od najvećeg značaja ne bude ugrožena nelegalnim ili neadekvatnim odluka načinjenim u okviru Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.“ Nažalost, naprednjačka vlast voli i neguje lojalne sudove. Najspornija karika u celom procesu izgradnje žičare - Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture je dozvolilo sebi da izda građevinsku dozvolu za prethodne radove 1. aprila 2019. godine. Upravni sud je odluku stopirao, dok se ne ispita zakonitost potrebnih dozvola, a ministarstvo je izjavilo da će se povinovati tome. Da li su se dva meseca kasnije sami setili da su oni naprednjačko ministarstvo i da tamo neki niži sud ne može s njima tek tako ili im je to neko naložio, nebitno je - 16. jula 2019. pokrenuli su slučaj pred Vrhovnim kasacioni sud protiv odluke Upravnog suda da se privremeno zaustave preliminarni radovi za projekat žičare. Ako su ikada ti radovi uopšte i zaustavljeni. Jer, nakon seče 150 stabala i fingiranja arheološkog istraživanja (prekratak rok i premali lokalitet je u pitanju da bi se dobio adekvatan odgovor), firmi koja gradi Skijališta Srbije, uplaćen je avans u vrednosti od 20 odsto, a prema rečima Gorana Vesića oni taj novac troše na kupovinu delova koji su im potrebni za gradnju. Koju gradnju? Šta ako i ta mala i iznuđena arheološka istraživanja otkriju da se radi o lokalitetu na kojem ne sme da se podiže još jedno betonsko čudovište? I šta sa izveštajem Evropa Nostre za koji su i premijerka Ana Brnabić i Ministarstvo kulture bili tako zainteresovani? Kome je upućeno ovih sedam preporuka: preispitati sva upitna dokumenta, mere i dozvole izdate u procesu planiranja gradnje žičare, kako to kulturno dobro od izuzetnog značaja ne bi bilo ugroženo nezakonitim i neadekvatnim odlukama; pripremiti detaljnu Studiju uticaja na nasleđe projekta gradnje žičare, od strane nezavisnog kompetentnog tima stručnjaka; uložiti potrebne napore i stručnost u uspešnu nominaciju Beogradske tvrđave na Uneskovu listu svetske baštine; obezbediti sistemsko istraživanje, konzervaciju, restauraciju, održavanje i prezentaciju Beogradske tvrđave, kako bi se unapredila svest o njenom značaju i povećala njena atraktivnost; pronaći adekvatnije, jeftinije i manje invazivne alternative žičari; obezbediti transparentno i participativno donošenje odluka uz obavezno učešće stručnjaka i građana u procesu planiranja i odlučivanja o investicijama koje radikalno menjaju istorijski pejzaž grada, tretirati kulturno nasleđe kao ključni resurs za održivi razvoj Srbije i osigurati da nasleđe koje je zajedničko dobro svih građana ne bude ugroženo i žrtvovano zarad kratkotrajnih investicija i profita. „Izveštaj koji govori o negativnim posledicama eventualne izgradnje gondole predat je Kabinetu premijerke Brnabić i ministru kulture i informisanja, dostavljen svim sagovornicima u ministarstvima, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, institutima, SANU i drugim organizacijama i pojedincima s kojima su tokom svog boravka u Beogradu bili u kontaktu članovi delegacije početkom maja ove godine, kao i medijima. Verujem da će argumenti koje su izneli najveći evropski stručnjaci za zaštitu kulturnog nasleđa – arheolozi, arhitekti, konzervatori, istoričari (oni koji štite atinski Akrapolj, Rimski forum, carigradske zidine i druge urbanističke znamenitosti svetskih prestonica) biti dovoljno ubedljivi, da će uveriti inicijatore ideje o gondoli u pogubnost i teško ogrešenje o kulturu i prošlost našeg grada i da neće srljati dalje u uništavanje naših najlepših i najvećih vrednosti“, kaže predsednica Evropa Nostre Srbije Irina Subotić. Bilo bi lepo kada bi njen optimizam bio opravdan i kada bi rad vrhunskih stručnjaka dopro do aktuelne vlasti. Međutim, do sada je bilo dovoljno prilika da se ta sumanuta gradnja obustavi (čak se odustalo i od zatvaranja Vasine ulice pod pritiskom javnosti, a ovde je ulog daleko veći) da se htelo. Tačno je da 18 miliona evra nije mala svota i da u nju mogu mnogi da se ugrade, ali bi tako nešto bilo izvodljivo i kada bi se premestila na neku normalniju lokaciju. Zbog toga deluje prilično neshvatljivo zbog čega se baš toliko insistira na razaranju kulturne baštine, sem ako ideja nije upravo to – da se Kalemegdan razori kao deo kulturnog nasleđa i pretvori u komercijalnu parcelu čije će rasparčavanje značajno podići novčanu vrednost stranačkog plena. Pasarela, žičara, pa stambeni potez na prostoru Beton hale, pa kafane za podobne investitore, pa Zoološki vrt za braću iz Emirata, pa i neki tržni centar, što da ne. Do Uneska se tako ne stiže, ali do punih novčanika i te kako.