Bez građana ustanove kulture gotovo da nemaju smisla

Godine 1967. neka švajcarska gradska aristokratija zapala je u novčane nevolje i ponudila je gradu Bazelu na prodaju dva Pikasova rada. Za njih je tražila 8,4 miliona franaka. Pojedinci i firme skupili su 2,4 miliona i gradu je ostalo da plati šest miliona, što je baš tako mnogo kao što zvuči. A budući da je reč o Švajcarskoj, građani bazelskog kantona morali su da odobre taj trošak na referendumu. „Većina ljudi potpuno je ubeđena da umetnički izbori ne smeju da se prepuste građanima. Taj sud deli i većina ekonomista. Ako umetničke dileme budu podložne (direktnoj) demokratiji – tvrde ti ljudi – javna podrška umetnosti srozaće se na odvratno nizak nivo, a i ono umetnosti što bude podržano, biće užasnog kvaliteta“, zapisao je švajcarski ekonomista Bruno Frej u knjizi Umetnost i politika. Da, politika i nauka – ako joj je sluškinja – povremeno saopšte da je prosečni građanin sišao sa drveta evo baš prekjuče, i misle da uopšte nije loše ostaviti ga takvog, te bi mnogi iz tih svetova i tada i danas bili spremni kladiti se u (tuđu) ruku kako nema šanse da žitelj Bazela svojevoljno da novac za dobru umetnost. No, dva Pikasa su se 1967. preselila u javni bazelski Muzej umetnosti, gde su i danas, i ne samo to. Prema analizi Freja i njegovog kolege Valtera Pomerenea, u drugoj polovini 20. veka stanovnici Berna, Bazela, Ciriha, Lucerna i još pet gradova 164 puta su referendumom odlučivali da li će dati neki novac za kulturu. U 138 navrata, u 84 odsto slučaja, rekli su „da“. U redu, primetiće neko, to je srećna Švajcarska, ne sirota Srbija. Iznenađenja, međutim, ima i u Srbiji. Nije reč baš o direktnoj demokratiji, ali na nivou lokalnih samouprava - dakle tamo gde građani mogu jače da utiču na vlast - izdvajanja za kulturu često su višestruko veća nego na nivou Republike. Ministar kulture Vladan Vukosavljević nedavno je u Leskovcu rekao da država kulturi namenjuje nepunih pola procenta budžeta (i četvrt procenta informisanju). Leskovac, pak, dodao je Vukosavljević, za kulturu daje skoro devet odsto. Novi Pazar je 2018. za kulturu i informisanje izdvojio skoro šest odsto. Te brojke potvrđuje i Igor Marsenić, član gradskog veća Šapca. „Radeći na jednom projektu susreo sam se sa predstavnicima pet gradova u Srbiji, i začudio sam se prilično velikim iznosima koje lokalne samouprave izdvajaju za kulturu; iznosima na nivou naših“, kaže sagovornik NIN-a. Šabac je već čuven zbog sedam odsto gradskog budžeta koji namenjuje kulturi. No Marsenić odmah primećuje da svota nije najvažnija. „LJudi vole da kažu da je nešto šest, sedam, osam odsto... Mislim da sam čuo jednu lokalnu samoupravu u Vojvodini kako tvrdi da daje devet odsto. Ali za šta daje? U taj procenat ulazi održavanje zgrada, ulaze i plate. Raznim ugovorima bilduje se armija ljudi koja ništa ne proizvodi, već maše zastavama na mitinzima, i onda je pitanje šta je tu produkcija. Šta je okrenuto građanima? Dominantan kulturni obrazac u Srbiji je tvrdi tradicionalizam, mit o zlatnoj prošlosti. I budžeti se troše na povratak u prošlost.“ Slično govori i Nela Tonković, direktorka šabačkog Narodnog muzeja. „Na lokalnom nivou Beograd, recimo, za kulturu izdvaja oko 4,5 procenata, ali pitanje je kako ćete to da utrošite. Za svaku vlast je daleko lakše da novac uloži u infrastrukturu - to se odmah vidi, može da se otvori i može da se zatvori čim se otvori. Ima takvih objekata svuda po Srbiji. Sadržaj je suština, ali on se vidi tek posle nekog vremena. Zato i nije popularan.“ Pre suštine, nekoliko reči o lokalnim surevnjivostima. Nela Tonković je na čelo Narodnog muzeja u Šapcu došla nakon što joj - uprkos pobuni brojnih umetnika, kulturnih radnika i univerzitetskih profesora - nije produžen direktorski mandat u Savremenoj galeriji Subotica. A dovesti u jednu sredinu kulturnjaka iz druge, to je, kaže Marsenić, udarac u osinje gnezdo. „Otvaranjem teme mobilnosti profesionalaca u kulturi ušli smo u tamne vilajete. Ne daj bože da se u nečemu što je `naše` pojavi neko sa strane, iako je savremeni svet zasnovan na pokretu ljudi. Neko ko je Šveđanin, može da se prijavi da bude direktor muzeja u Italiji zato što je posao zasnovan na istom kurikulumu.“ Neko bi možda ovakve ideje pre očekivao u Beogradu, nego u - Šapčani se neće ljutiti - provinciji. Ali Marsenić podvlači da ne postoje veliki i mali gradovi. „U Šapcu ne žive superheroji, neki militantno kulturni ljudi. Šabac je grad u Srbiji, nije ostrvo, i deli sa ovom zemljom sve. Šta se dešava drugde, dešava se i ovde. I mi bolujemo od potrebe za tradicionalizacijom, boluje se i od potrebe da se ide na sigurne sadržaje i teme, ali verujući da je tih sedam odsto za kulturu zaista značajan novac, 236 miliona dinara, želimo više od toga.“ Kada je reč o okviru za to „više“, Marsenić naglašava da gradska strategija za kulturu nastaje na participativnoj osnovi. „Kroz razgovore sa ljudima koji su zaposleni u ustanovama kulture, sa ljudima koji su deo scene civilnog društva, i naravno - predstoje nam razgovori sa građanima.“ Ta „direktna demokratija u kulturi“, naglašava Nela Tonković, budući je svetski pravac. „Na sledećoj konferenciji Međunarodnog saveta muzeja u Tokiju biće ponuđena nova definicija muzeja - ona će dati građanima, i korisnicima i nekorisnicima, budućim korisnicima, odlučujuću moć; da aktivno doprinesu stvaranju programa.“ Niko naravno ne veli da nasumični građani mogu obavljati kulturne poslove zbog kojih su stručnjaci godinama gulili klupe, ali između nikakvog kontakta sa lokalnim muzejom i parodične anarhije u lokalnom muzeju postoje brojne mogućnosti. „Šabački Narodni muzej bio je i ranije hvalevredna ustanova, sposobna da iznedri stalnu postavku, ali nije baš mnogo komunicirala. Onda se počinje mikrokoracima. Pozovemo publiku na predavanja koja su veoma otvorena, koja nisu eks katedra, gde u svakom trenutku možete da prekinete predavača i postavite pitanje. Zatim koristimo prostor bivše sinagoge za organizaciju mnogobrojnih debata. Nije bilo nijedne u kojoj se neko nije veoma aktivno uključio, a pričali smo upravo o učešću građana u korekciji ili zajedničkoj kreaciji planova“, objašnjava Nela Tonković. Ovde treba primetiti da je i pomenuti švajcarski ekonomista, Bruno Frej, kao prvi razlog „iznenađujuće“ podrške Bazela kupovini odličnog, ali skupog Pikasa naveo - živahne rasprave pre referenduma. „U slučaju referenduma o Pikasu diskusija je bila izuzetno intenzivna, a slično važi i za druge referendume o kulturi. Te diskusije imaju obrazovnu funkciju. Kada glasaju na referendumima o kulturi, mnogi građani se prvi put suočavaju sa određenim umetničkim delom. Privatno možda nisu razmišljali o umetnosti, jer nisu imali interesovanja ili novca. A rezultat rasprava jeste da umetnost više cene. I spremniji su, shodno tome, da podrže javne troškove“, zaključio je Frej. Nela Tonković se na to nadovezuje opaskom da ustanove kulture bez aktivnog učešća građana gotovo nemaju smisla. „Muzej ne čuva baštinu da bi nam pričao o prošlosti, nego da bi nam rekao šta smo danas, tako što zađemo u sve slojeve stanovništva i pitamo ih šta misle o tome. Uz stručno usmeravanje, naravno, ali nikako pukim mudrovanjem.“ Jedna takva akcija biće „upad“ studenata muzeologije, koji će u Šapcu sledeće godine prvi put napraviti izložbu. „Zvaće se Život u koferu, i pozvaćemo građane da aktivno učestvuju u kreiranju priča koje će biti postavljene. Tema će biti bliska svima - migracije, bilo interne, bilo dolazak ljudi iz daleka, i to će biti način da građani razmisle sa kakvim zapitanostima i traumama ljudi stižu u ovaj grad, a istovremeno da ih vežemo za muzej“, najavljuje Nela Tonković. Građani Šapca već su „upadali“ u lokalnu kulturu. Vinaverov festival u Šapcu imao je naučni skup, ali su na osnovi njegovog dela nastale i table stripa. I festival je zatvoren žurkom. „U muzeju je bio di-džej. Bila je otvorena cela zgrada, i stalna kolekcija, i trenutna izložba. Prošlo je dvesta ili dvesta pedeset ljudi, i ništa nije oštećeno. LJudi koji ranije nisu imali potrebe da uđu u muzej, ušli su, i shvatili da je taj objekat njihov. On ne pripada ni politici ni gradu ni kustosima koji tu rade - to je njihova zgrada“, kaže Igor Marsenić. Lokalna koncertna sezona bila je delo đaka lokalne muzičke škole. „Đaci šabačke muzičke škole nisu nastupali za bake i tetke u školskoj prostoriji, već su osetili tremu pravog javnog nastupa. I zbog stalnog javnog nastupanja mogli su da formiraju nešto što bismo mogli nazvati šabačkim simfonijskim orkestrom. To se dešava kada nešto nastaje organski“, smatra Igor Marsenić. Priča o prožimanju građana i šabačke kulture ne bi bila kompletna bez Šabačkog pozorišta. Direktorka Milena Minja Bogavac je prošle godine u pozorištu osnovala Omladinski klub, u kome je dvadeset mladih volontiralo. „Čitava generacija vrlo mladih ljudi doživela je zgradu pozorišta, fizički objekat, kao dom. To više nije institucija, nešto formalno - to je prostor u kojem oni rastu, i time se menja klima grada“, smatra Marsenić. Milena Bogavac je prošle sedmice na skupu pokreta Novi optimizam pod imenom „Šabac - grad gde je kultura moć“ takođe primetila da institucije često pronalaze svrhu u sebi samima. „Mladi odlaze iz zemlje, odlaze iz manjih gradova, i primarno je praviti sa njima nekakav život, nekakvu kulturu, neki razlog da tu ostanu.“ Ta grupa koja je „upala“ u pozorište naposletku je sa profesionalcima iz ansambla napravila predstavu Bela griva, koja će Šabačko pozorište prvi put odvesti na Bitef. Bruno Frej je početkom veka znao da se običnom građaninu sme prepustiti da utiče na kulturu. Ostaje nam samo da nekih 160 srpskih lokalnih samouprava prizna isto.